Треће намесништво (1889—1893)

Треће намесништво управљало је Србијом у име малолетног Александра Обреновића између 1889. и 1893. године. Чинили су га Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић.

ПозадинаУреди

Крајем лета 1888. године, Милан Обреновић је донео одлуку о абдикацији. Аустроугарска влада убеђивала га је да нема разлога за тако нешто, а нови немачки цар Вилхелм II га је писмом од јануара 1889. године бодрио да истраје на свом положају. Ипак, то није помогло. Милан је имао неколико личних и политичких разлога за абдикацију. Личне је и сам често истицао: умор, ментална сломљеност, страх од лудила и сукоб са краљицом. Ту су били и финансијски разлози. Политички разлози углавном су се односили на спољнополитичку оријентацију краља: Русија је била његов смртни непријатељ. У припремању Миланове абдикације учествовала је аустроугарска влада. Она је настојала да свим силама доведе на власт намесништво које ће поштовати одредбе Тајне конвенције. И Милан и аустроугарске власти су на челу намесништва могле видети једино Јована Ристића. Децембра 1888. године Ристић је упознат са Тајном конвенцијом. Он је пристао да влада у складу са њом уколико се испуне неки услови: да се прошире аустроугарске обавезе у погледу спречавања да црногорске и карађорђевићевске чете упадну у Србију, да Аустро-Угарска помогне Србији у њеном територијалном проширењу ка југу и да спречи бугарске и грчке намере у погледу Македоније. Јануара 1889. године вођени су преговори са аустроугарском владом који су завршени потписивањем Протокола којим је Тајна конвенција продужена до 1895. године. Протокол је потписао Чедомиљ Мијатовић који није знао да је у преговорима учествовао Ристић. Аустро-Угарска преузела је обавезу да помогне Србији да се прошири у правцу Вардарске Македоније и да спречава сваки упад непријатељских чета у Србију. Ристић је потом дао изјаву да ће као први намесник извршавати међународне обавезе Србије преузете Тајном конвенцијом. Аустроугарска дипломатија тиме је задовољена.

Поред Ристића, у намесништву је био и краљев поузданик генерал Коста Протић, велики непријатељ Наталије. Постојао је предлог да трећи човек буде Сава Грујић, али Милан на том месту није желео радикала, те се определио за Јована Белимарковића. Својим министрима Милан је саопштио да ће абдицирати три дана пре саме абдикације. Никола Христић му је дао оставку на место председника владе. Абдикацију је Милан свечано објавио на дан проглашења Краљевине, 6. марта 1889. године.

Владавина Трећег намесништваУреди

После доношења Устава из 1888. године, краљ Милан је јануара 1889. године сазвао ужи Уставотворни одбор са задатком израде Изборног закона. Он је најпре требало да проучава изборне законе других европских држава и на основу њихових модела израдити српски. Проучавани су изворни системи Енглеске, Данске, Француске и Шведске. Спровођење парламентаризма после Миланове абдикације пало је у задатак Намесништву Јована Ристића, Јована Белимарковића и Косте Протића. Они су мандат за састав владе поверили Радикалној странци, односно Сави Грујићу. На захтев самог Милана, Намесништво је другог дана своје власти донело указ о помиловању Николе Пашића. Радикали су по доласку на власт постављали своје партијске другове на све значајније функције. Након што су постали намесници, Ристић и Белимарковић поднели су оставке на чланство у Либералној странци. За новог председника странке изабран је Јован Авакумовић. И прваци радикалне и напредне странке одлучили су да донесу нове програме својих странака. Напредњаци, под председништвом Милутина Гарашанина, на састанку Главног одбора странке у Београду 26. маја 1889. године доносе нов програм странке који се суштински не разликује од програма из 1881. године. Нови статут прилагодио је правила странке у односу на Устав из 1888. године (углавном се морало прилагођавати административној подели). Учесници збора нападани су камењем, па су се морали склонити у Велику пивару. Дошло је и до пуцњаве у којој је погођен један од нападача. Гарашанин се једва успео склонити у Министарство унутрашњих послова.

Скуп Главног одбора Радикалне странке одржан је у Нишу 9. јуна 1889. године. Донети су нови статути и завршена организација странке која је растурена након гушења Тимочке буне. Пашић је величао Устав из 1888. године. Прва законодавна скупштина након Устава из 1888. године заседала је готово седам месеци. Грујићева влада донела је неколико закона који су означили почетак реализације програма Радикалне странке. Законом о пословном реду у Народној скупштини усложњена је законодавна процедура, јер Скупштина, без претходног мишљења Државног савета, није могла претресати ниједан законски предлог. Опозицији је тако омогућено учешће у расправи, поготово по питању буџета. Законом о општинама општине су дефинисане као административне и политичке, самоуправне јединице. Општина је морала имати 200 пореских глава. Општинске органе бирао је народ на збору и то јавним гласањем. Плате кметова биле су мале, а положај несигуран. Законом о избору народних посланика остао је имовински цензус од 15 динара. Право гласа имао је сваки Србин са навршеном 21 годином живота. Законом о министарској одговорности проширена је одговорност министра. Право да оптужи министра имао је краљ и Народна скупштина. Министрима је судио тзв. „Државни суд“ састављен од 8 чланова Државног савета и 8 чланова Касационог суда, бирани коцком. Грујић је поднео оставку фебруара 1891. године због сукоба са неким радикалских посланицима. Нову владу саставио је Никола Пашић. Пашићева влада донела је Закон о штампи и Закон о зборовима. За покретање новина подносила се пријава властима, а оне су их могле забранити у случају увреде домаћег или страног владара. Другим законом отклоњено је мешање полиције у зборове. На затвореном су се зборови могли одржавати без икакве дозволе, а за отворене зборове тражила се пријава. Полиција није обезбеђивала збор, већ председник збора који је могао позвати полицијске власти у помоћ. Полицијске власти без његовог одобрења нису могле распустити збор.

Пашићева влада суочила се са проблемом надзора родитеља над малолетним Александром. Присуство Милана и Наталије у земљи правило је велике проблеме Намесништву. Милан је пристао да напусти земљу за 3 милиона динара и да се у њу не враћа до Александровог пунолетства. Милион је добио одмах. Милан се одрекао српског држављанства и краљевских права. Радикалска влада донела је резолуцију којом је дозвољено удаљавање Наталије из земље. Либерали на челу са Авакумовићем оштро су нападали радикале због насилног протеривања краљице из земље. Скупштина је донела Закон о удаљавању краљевих родитеља из земље при чему је иступила из оквира својих овлашћења.

КризаУреди

До прве озбиљне кризе у земљи дошло је након смрти намесника Косте Протића 16. јуна 1892. године и то око питања његовог наследника. Устав је предвиђао да у том случају преостала два намесника наставе са радом, док ће се састати Скупштина и изабрати трећег намесника. Председник владе Пашић био је најозбиљнији кандидат за намесника. Белимарковић и Ристић били су против тога, а Ристић и Пашић нису се могли сложити ни око времена и начину избора трећег намесника (намесници су били против уставне процедуре). Пашић је дао оставку, а за новог председника владе постављен је либерал Јован Авакумовић, мада су либерали у скупштини имали само 10 посланика. Малолетни краљ Александар све више времена проводи са либералима (Ристић, Авакумовић) који покушавају да га привуку на своју страну. До сукоба Ристића и краља дошло је око питања аболиције Александрових родитеља коју је краљ захтевао, а Ристић одбијао. Краљ мења свој став према намесницима и либералима. Митрополит Михаило је 3. марта 1893. године поништио акт којим се брак Милана и Наталије прогласио неважећим и дао свој благослов за обнову брачне везе. Наталија је писала сину да неће доћи у Србију као пролазник ни путник и наводи разлоге своје нетрпељивости према намесницима. И то је утицало на краљеву одлуку о државном удару.

Александар је преко ађутаната испитивао расположење војске према либералној влади. Показало се да војска не гаји симпатије према либералној, као ни према претходној радикалској влади. Политичка ситуација била је све тежа. Радикали траже од краља заштиту од либерала, мада се власт и даље не налази у његовим рукама. На изборима за Скупштину либерали и радикали добили су исти број гласова (65). Ристић је одбијао да разговара са краљем о изборним неправилностима. На крају је Милану и либералима остала само једна опција – да Александар превремено преузме власт. Бивши гувернер Лазар Докић уверавао је у Бечу бившег краља Милана да ће државни удар организовати Радикална странка и да ће, стога, Александар имати подршку већине народа.

Државни удар краља Александра и пад НамесништваУреди

Дан уочи државног удара прецизан план није постојао. Краљ је послеподне позвао првог ађутанта Илију Ћирића и наредио му да исте вечери затвори намеснике и министре. Мајор је сматрао да је једно вече премало како би се организовао тај чин, те је планирани дан за државни удар померен за сутрадан, за четвртак 13. април 1893. година. Договорено је да краљ позове намеснике и министре у двор, како би се нашли на једном месту. Вечера је заказана за осам сати увече. Ћирић је свој договор са краљем саопштио свим трупама, а на своју страну привукао је и војном снагом двора (177 људи) која је требало да запоседне двор и Министарство унутрашњих послова. Већ у 20:45 часова све је било свршено. Када се застало код печења, ађутант је обавестио краља да је све готово и да су војне снаге преузеле град. Краљ је устао и обавестио манеснике и министре да преузима власт и затражио њихове оставке. Војска је скандирала у предсобљу. Прочитан је и краљев указ о новој влади. Намесници и министри који нису хтели потписати оставке су уз војну пратњу одведени кућама. Државни удар краља Александра није наишао на осуду народа. Незаконита владавина либерала збачена је незаконитим државним ударом. Радикали су обезбедили краљу подршку народа. Радикалски „Одјек“ назива краља „Александром Великим“ и „спасиоцем“ Србије. Велике европске силе примиле су вести без речи протеста. Аустроугарски посланик у Београду рекао је да је преврат извршен „тајно“ и „неочекивано“, али да је завршен „срећно“. Русија је поздравила долазак радикала. У Француској такође није било неповољних коментара. Напротив, штампа је одобравала краљев поступак.

ИзвориУреди

  • Мирослав Пешић, Политичке странке и увођење парламентаризма у Србији од 1881-1903, Ниш 2017.
  • Сузана Рајић, Александар Обреновић, владар на прелазу векова, сукобљени светови, Београд 2014.
  • Група аутора; Историја српског народа, књига 6, том 1, друго издање, Београд 1994.