Урсакије Сингидунумски

Урсакије Сингидунумски је био епископ Сингидунума и Прве Мезије (Moesia Prima) у 4. веку[1]. Активно је учествовао у Аријанском спору на страни противника првог васељенског сабора. Заједно са Урсакијем и зе друге балканске епископе: Валенса из Мурсе и Германа Сирмијумског везује се ширење аријанства на Западу Римског царства.[2] По правилу, извори и црквено-историјско истраживачи обично наводе заједно Урсакија и Валенса Мурског позвао. Понекад помињу и Германа Сирмијумског заједно са њима као „илирску тројку“ [3]

Урсакије се први пут помиње на Сабору у Тиру, 335. године, који је направљен са намером да осуди Атанасија Великог. Почевши од 351. године Урсакије и Валенс су теолошки саветници цара Констанција II и најзначајнији представници аријанства на Западу Римског царства. Њихова улога је била одлучујућа у изради сирмииског учења, које је побијало Никејски симбол вере утврђен на Првом васељенском сабору.[4][5]

Урсакије је први хришћански епископ Сингидунума, чије име се помиње у писаним документима. Током 4. века Урсакије и Валенс се често помињу заједно. Између 325. и 335. године, били су изабрани за православне епископе, али због њихове подршке аријанству били су свргнути. Око 335. године постављени су као аријански епископи. Први догађај, у којима су активно учествовали, било је свргавање Атанасија Великог на Трирском сабору 335. године.[1]

343. године на Петом помесном сабору Урсакије и Валенс, између осталог, оптужени су за аријанство и свргнути а Атанасије је враћен на епископски трон.

После Трирског сабора, на Сардичком сабору (343) Урсакије и Валенсу су осуђени као за аријанство. Они се покоравају одлукама Сардичког сабора, и признају да су клеветали Атанасија Великог, па тиме остају и даље на Западу. Тек када је цар Констанс погинуо и кад се Констанције преселио на Запад, па почео да побеђује Магненција, Урсакије и Валент се поново враћају на епископски трон. [6]

Након победе код Мурсије и погибије Магненција, Констанције се сели са својим штабом, због лакшег управљања, у Сирмијум на Дунаву, као у своју престоницу. Урсакије и Валенс су искористили ту прилику да изврше свој утицај на цара и задовоље његову жељу за помирењем са аријанцима. Као резултат тога они дају свој допринос новим јеретичким формулацијама Символа вере који су објављени у утврђени на Сабору у Сирмијуму, познате као сирмијумске формуле. [7]

На Западу, је нова формула је одмах одбачена на Сабору у Риму, у зиму 340. године, али следеће године одржан је Антиохијски сабор (341), где је њихова нова формула прихваћена. Уследио је низ помесних црквених сабор на западу и на истоку у којима су мањи или већи утицај имали Валенс и Урсакије, све до коначног Другог васељенског сабора који је осудио све јереси и све оне који покушавали да са њима нађу компромис у истини.[8]

Урсакије је умро 371. године.

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 Wace, Dictionary of Christian Biography and Literature to the End of the Sixth Century A.D., with an Account of the Principal Sects and Heresies.
  2. ^ Socrates Scholasticus, Church History, Book 2. 37.
  3. ^ Barnes 1981, стр. 458.
  4. ^ Sozomen, Church History, Book 2.25.
  5. ^ Athanasius, ad Episcopos Aegyptiae 7, p. 218
  6. ^ Hanson, Richard Patrick Crosland; Hanson, R. P. (2005). The Search for the Christian Doctrine of God: The Arian Controversy 318-381 AD. A&C Black. ISBN 978-0-567-03092-4. 
  7. ^ Hefele K. J. A History of the Counsils of the Church Edinburg 1876 II
  8. ^ Cross, F. L.; Livingstone, E. A. (ур.). The Oxford Dictionary of the Christian Church. Oxford University Press. ISBN 9780192802903. 

ЛитератураУреди