Урсакије Сингидунумски

Урсакије Сингидунумски је био епископ Сингидунума и Прве Мезије (Moesia Prima) у 4. веку[1]. Активно је учествовао у Аријанском спору на страни противника првог васељенског сабора. Заједно са Урсакијем и зе друге балканске епископе: Валенса из Мурсе и Германа Сирмијумског везује се ширење аријанства на Западу Римског царства.[2] По правилу, извори и црквено-историјско истраживачи обично наводе заједно Урсакија и Валенса Мурског позвао. Понекад помињу и Германа Сирмијумског заједно са њима као „илирску тројку“ [3]

Урсакије се први пут помиње на Сабору у Тиру, 335. године, који је направљен са намером да осуди Атанасија Великог. Почевши од 351. године Урсакије и Валенс су теолошки саветници цара Констанција II и најзначајнији представници аријанства на Западу Римског царства. Њихова улога је била одлучујућа у изради сирмииског учења, које је побијало Никејски симбол вере утврђен на Првом васељенском сабору.[4][5]

Урсакије је први хришћански епископ Сингидунума, чије име се помиње у писаним документима. Током 4. века Урсакије и Валенс се често помињу заједно. Између 325. и 335. године, били су изабрани за православне епископе, али због њихове подршке аријанству били су свргнути. Око 335. године постављени су као аријански епископи. Први догађај, у којима су активно учествовали, било је свргавање Атанасија Великог на Трирском сабору 335. године.[1]

343. године на Петом помесном сабору Урсакије и Валенс, између осталог, оптужени су за аријанство и свргнути а Атанасије је враћен на епископски трон.

После Трирског сабора, на Сардичком сабору (343) Урсакије и Валенсу су осуђени као за аријанство. Они се покоравају одлукама Сардичког сабора, и признају да су клеветали Атанасија Великог, па тиме остају и даље на Западу. Тек када је цар Констанс погинуо и кад се Констанције преселио на Запад, па почео да побеђује Магненција, Урсакије и Валент се поново враћају на епископски трон. [6]

Након победе код Мурсије и погибије Магненција, Констанције се сели са својим штабом, због лакшег управљања, у Сирмијум на Дунаву, као у своју престоницу. Урсакије и Валенс су искористили ту прилику да изврше свој утицај на цара и задовоље његову жељу за помирењем са аријанцима. Као резултат тога они дају свој допринос новим јеретичким формулацијама Символа вере који су објављени у утврђени на Сабору у Сирмијуму, познате као сирмијумске формуле. [7]

На Западу, је нова формула је одмах одбачена на Сабору у Риму, у зиму 340. године, али следеће године одржан је Антиохијски сабор (341), где је њихова нова формула прихваћена. Уследио је низ помесних црквених сабор на западу и на истоку у којима су мањи или већи утицај имали Валенс и Урсакије, све до коначног Другог васељенског сабора који је осудио све јереси и све оне који покушавали да са њима нађу компромис у истини.[8]

Урсакије је умро 371. године.

ИзвориУреди

  1. ^ а б Wace, Dictionary of Christian Biography and Literature to the End of the Sixth Century A.D., with an Account of the Principal Sects and Heresies.
  2. ^ Socrates Scholasticus, Church History, Book 2. 37.
  3. ^ Barnes 1981, стр. 458.
  4. ^ Sozomen, Church History, Book 2.25.
  5. ^ Athanasius, ad Episcopos Aegyptiae 7, p. 218
  6. ^ Hanson, Richard Patrick Crosland; Hanson, R. P. (2005). The Search for the Christian Doctrine of God: The Arian Controversy 318-381 AD. A&C Black. ISBN 978-0-567-03092-4. 
  7. ^ Hefele K. J. A History of the Counsils of the Church Edinburg 1876 II
  8. ^ Cross, F. L.; Livingstone, E. A. (ур.). The Oxford Dictionary of the Christian Church. Oxford University Press. ISBN 9780192802903. 

ЛитератураУреди