Википедија

Фердо Чулиновић

Фердо Чулиновић (Карловац, 17. мај 1897 — Загреб, 15. септембар 1971) је био правни историчар и професор на Свеучилишту у Загребу.

Фердо Чулиновић
Фердо Чулиновић
Датум рођења(1897-05-17)17. мај 1897.
Место рођењаКарловац
 Аустроугарска, сада Хрватска
Датум смрти17. септембар 1971.(1971-09-17) (74 год.)
Место смртиЗагреб
 СФРЈ
Занимањеисторичар
Активни период1924—1971
Награде„Божидар Аџија” за животно дело (1967)

Биографија уреди

 
Споменик Ферду Чулиновићу у Синцу

Рођен је 17. маја 1897. у Карловцу. Детињство је провео у Сењу. Основну и средњу школу (1915) завршио је у Сењу.[1]

Након Првог светског рата, пошто се вратио из аустроугарске војске завршио је Правни факултет у Загребу, а већ 1922. је и докторирао на истом факултету.[1] Најпре се запослио у царинској служби у Сплиту (1919—1924), а након тога је радио у правосуђу.[2] прво као државни тужилац у Суботици 1924—1928, а затим на резним степенима судијске каријере. Био је председник окружних судова у Белој Цркви, Пожаревцу, Панчеву, Госпићу и Вараждину.[2] Такође је био старешина државног тужилаштва у Новом Саду.[1]

Истовремено, показао је велики интерес за књижевношћу и превођењем. Значајан рад му је збирка новела „Бура”, објављена 1927. године у Суботици. Бавио се и научним истраживањима, а од значајнијих радова у међуратном периоду су му биле научне студије „Статут града Сења” и „Душанов законик”.[1] Написао је и више расправа о земљокњишком праву.[3]

Уз Балтазара Богишића је био један од најистакнутијих представника правне етнологије. Користећи као материјал народне узречице, песме, приповетке, на територији Југославије,[4] објавио је књигу „Народно право: зборник правних мисли из наших народних умотворина”, коју је објавио у Београду 1938. године.[5] Уређивао је часописе „Правосуђе” (1931−36) и ревију „Правни живот” (1935−36).[2] Због истакнутог антиусташког деловања је након успостављања НДХ смењен са места окружног судије у Госпићу и неко време је био незапослен боравећи у Сплиту, а након тога је поново постављен за судију Окружног суда у Вараждину. Децембра 1941. године се прикључио НОП. Године 1943. је прешао на слободну територију. Краће време се здржао у штабу 13. пролетерске бригаде и у Главном штабу Хрватске.[3] Био је један од оснивача народне власти у Хрватској током Другог светског рата.[1] Као члану ЗАВНОХ, поверена му је организација судства на ослобођеној територији у Хрватској.[5] На ослобођеној територији је започео издавање чаосписа „Народни правник” и у њему објавио више својих чланака.[6]

Активно је сарађивао у изради материјалних и организаторских прописа о раду судова у Хрватској. Ове прописе је након рата објавио у Зборнику Правног факултета, под насловм „Прописи о судству Хрватске за НОБ” (1951).[7] Био је потпреседник одељења правосуђа за Хрватску, секретар Законодавне комисије ЗАВНОХ и Земаљске комисије за ратне злочине у Хрватској. За рад у току рата је одликован Орденом братства и јединства и Орденом заслуга за народ.[1] Јуна 1945. године је изабран за професора Правног факултета на Свеучилишту у Загребу и водио је катедру за правну историју.[8] Два пута је биран за декана Правног факултета школске 1948/49. и 1958/59. године.[6] Предавао је најпре „Развитак народне власти за време НОБ”, и написао први универзитетски уџбеник из те области (1946), затим је предавао „Општу историју државе и права” и „Теорију државе и права”, а од 1950. Историју државе и права народа Југославије.[7] Оснивач је постдипломских студија из државнополитичких наука (1963).[2] Један од његових познатих ђака био је Ходимир Сиротковић.[5]

Наставио је да се бави научним радом, посебно из области револуционарних промена у тада најновијој историји,[8] државно-правне и политичке историје,[8] као и националног питања.[8] Оснивач је Института за историју државе и права народа Југославије на Правном факултету у Загребу и био је његов први директор (1953).[2] Под његовим руководством, Институт је сакупио обимну документацију из државноправне и политичке историје.[6] Осим предавања која је држао на дипломским и подстдипломским студијама, одржао је бројна предавања из области државно правне и политичке историје на другим правним факултетима у држави и иностранству, акадиемије науке и уметности, народним и радничким универзитетима, домовима ЈНА и друго.[9]

Иницијатор је и организатор бројних научних скупова, као што су „Петрова гора” (1969), „Лика у Народноослободилачком рату” (1970), „Други светски рат и мир међу народима” (1970).[9] Из здравстевних разлога је пензионисан на јесен 1967. године, а његов наследник на катедри био је Константин Бастаић.[5] И након пензионисања је наставио да се бави научним радом. Тако је настало и његово најзначајније дело „Окупаторска подела Југославије”, које је 1970. године у Београду објавио Војноисторијски завод.[8] Сахрањен је на Мирогоју 19. маја. Од њега се у име ЈАЗУ опростио академик Власислав Брајковић, у име САНУ академик Васо Чубриловић, а у име САЗУ академик Ладо Вавпетич.[6]

Академик уреди

Због бројних и запажених научних резултата у истраживању државноправне историје Југославије, 10. јуна 1955. изабран је за дописног, а 16. јуна 1962. за редовног члана ЈАЗУ у Загребу, када је постао и члан Одбора за народни живот и обичаје, у чијем раду је учествовао до смрти.[9][5] ЈАЗУ је уедно био издавач бројних његових радова. Дописни члана САНУ у Београду је постао 1965. године. [8] Добитник је Награде „Божидар Аџија” за животно дело (1967),[2] која је представљала највише научно признање у СР Хрватској.[6] Октобра 1970. Московски државни универзитет Ломонсов му је свечано доделио почасну титулу докотра из историјских наука, за његов целокупан научни рад, као првом југословенском научном раднику.[9]

Дела уреди

Оставио је за собом читаву библиотеку научник и стручних радова. Написао је 48 књига и посебно штампаних монографија, 35 научних радова у разним збиркама, 115 расправа објављених у часописима, као и низ рецензија, приказа и новиснких чланака.[7]

  • „О слободи воље” (1929)
  • „Уписи у земљишну књигу” (1930)
  • „Душанов законик” (1931)
  • „Коментар земљишнокњижних закона” (1931)
  • „Земљишна књига и њено оснивање” (1931)
  • „Коментар закона о издавању тапија” (1932)
  • „Баштинско право тапијског система” (1932)
  • „Земљишнокњижно право” (1933)
  • „Жена у нашем кривичном праву” (1934)[10]
  • „Статут града Сења” (1934)
  • „Народно право: зборник правних мисли из наших народних умотворина” (1938)
  • „Коментар закона о извршењу и обезбеђењу” књиге 1—5, са Ивом Матијевићем (!937-1940)
  • „О праву уопће” (1946)
  • „Правосуђе у Југославији” (1946)
  • „Судови нове Југославије” (1946)
  • „Опћа историја државе и права”, књига 1:„Робовласничка држава”, књига 2: „Феудална - буржоаска - социјалистичка држава” (1949)
  • „Сељачке буне у Хрватској” (1951)
  • „Деветсто осамнаеста на Јадрану” (1951)
  • „Револуционарни покрет у Истри 1921.” (1951)
  • „Развитак југословенског феудализма” (1952)
  • „Ријечка држава” (1953)
  • „Државноправна историја југословенских земаља XIX и XX вијека”, 1 и 2 (1953)
  • „Национално питање у југословенским земљама” (1955)
  • „Одјеци Октобра у југословенским крајевима” (1957)
  • „Слом старе Југославије” (1958)
  • „Стварање југословенске државе” (1959)
  • „Југославија између два рата” (1961)
  • „Развитак југославенског федерализма” (1962)
  • „Поморска политика старе Југославије” (1962)
  • „Државноправни развитак Југославије” (1963)
  • „Шта је нација” (1964)
  • „Двадесетседми март” (1965)
  • „Народност и устави Југославије” (1965)
  • „Документи о Југославији” (1968)
  • „Државноправни развитак Војне крајине (с посебним освртом на Славонију)” (1969)
  • „Окупаторска подела Југославије” (1970)

Многи његови радови су штампани у „Радовима” и „Старинама” ЈАЗУ и Поморском зборнику у Задру. [9]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ Лукач 1971, стр. 473.
  2. ^ а б в г д ђ Сиротковић 1993.
  3. ^ а б Сиротковић 1972, стр. 189.
  4. ^ Гушић 1975, стр. 523.
  5. ^ а б в г д Гушић 1975, стр. 524.
  6. ^ а б в г д Сиротковић 1972, стр. 192.
  7. ^ а б в Сиротковић 1972, стр. 190.
  8. ^ а б в г д ђ Лукач 1971, стр. 474.
  9. ^ а б в г д Сиротковић 1972, стр. 191.
  10. ^ Чулиновић 1934.

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фердо_Чулиновић&oldid=26070617”