Фредерик Кивје (фр. Frédéric Cuvier; Монбелијар, 28. јун 1773Стразбур, 24. јул 1838) је био француски зоолог и палеонтолог.[1]

Фредерик Кивје
Лични подаци
Датум рођења(1773-06-28)28. јун 1773.
Место рођењаМонбелијар, Француска
Датум смрти24. јул 1838.(1838-07-24) (65 год.)
Место смртиСтразбур, Француска
НаградеЧлан Краљевског друштва

Биографија

уреди

Млађи је брат природњака Жоржа Кивјеа. Пошто је показивао мало интересовања за школу, постао је шегрт код часовничара у Монбелијару. Своју турнеју по Француској започео је када га је брат позвао у Париз 1797. године. Тада је открио природну историју и посебно је радио са Жан Батист Биотом (1774-1862) на волтаичном стубу.

Постављен је за шефа менажерије у Националном природњачком музеју у Паризу 1803. до 1838. године, затим за инспектора Париске академије 1810. године. Црвеној панди је 1825. године дао име (Ailurus fulgens). За њега је 1837. године у националном природњачком музеју у Паризу специјално створена катедра за упоредну физиологију. За страног члана Краљевског друштва изабран је 1835. године. За члана Академије наука изабран је 1826. године, а пет година касније постао је генерални инспектор универзитета.

Године 1829. Фредерик је поделио сисаре у једанаест редова, и то: четворуки (Quadrumana), бубоједи ((Insectivora), (Carnivores), праве фоке (Phocidae), (Frugivore), торбари (Marsupialia), глодари (Rodentia), (Edentata), кљунари (Monotremata), дебелокожци (Pachydermata), преживари (Ruminantia) и китови (Cetacea).[2].

Фредерик се помиње у делу Чарлс Дарвина "О пореклу врста" (поглавље VII) као да је радио на понашању и инстинкту животиња, посебно на разликовању навике и инстикта. Такође се помиње у роману Моби Дик (поглавље 32) Херман Мелвила о томе да је писао на тему о китовима.

Еволуција

уреди

Кивје се спомиње као први научник који је употребио термине „наследност1807. године и „наслеђивање“ 1812. године у њиховом садашњем биолошком контексту. Користио је обе речи у промовисању наслеђивања стечених карактеристика на основу својих студија понашања животиња.[3][1]

Иако се слично као и његов брат залагао за наслеђивање стечених особина, негирао је трансмутацију врста.[4] Веровао је да се обрасци понашања код животиња мењају током времена у односу на потребе изазване животном средином. Историчар Роберт Ј. Ричард је написао да Кивје „није веровао да су анатомски обрасци врста били модификовани током времена (иако је признао да су се променили на небитне начине кроз наслеђивање стечених карактеристика... Он је био бихевиорални еволуциониста, иако скроман".[4]

Листа изабраних публикација

уреди
Књиге
Радови
  • Cuvier, F. (1808). Observations sur le chien des habitans de la Nouvelle-Hollande, précédés de quelques réflexions sur les facultés morales des animaux. Ann. Mus. Hist. Nat. 11: 458–476.
  • Cuvier, F. (1812). Essais sur les facultés intellectuelles des brutes. Nouv. Bull. Sci. Soc. Philomat. 3: 217–218

Референце

уреди
  1. ^ а б Burkhardt, Richard W. (2013-08-01). „Lamarck, Evolution, and the Inheritance of Acquired Characters”. Genetics (на језику: енглески). 194 (4): 793—805. ISSN 0016-6731. PMC 3730912 . PMID 23908372. doi:10.1534/genetics.113.151852 . 
  2. ^ Louis-François Jéhan, Dictionnaire de zoologie ou Histoire naturelle des quatre grands embranchements du règne animal, Vol.3, J.-P. Migne éditeur, Paris, 1853, p. 991-992.
  3. ^ Burkhardt, R. W. (2011). Lamarck, Cuvier, and Darwin on Animal Behavior. In Snait B. Gissis, Eva Jablonka. Transformations of Lamarckism: From Subtle Fluids to Molecular Biology. MIT Press. pp. 33-44.
  4. ^ а б Richards, Robert J. (1987). Darwin and the Emergence of Evolutionary Theories of Mind and Behavior. University of Chicago Press. pp. 65-70. ISBN 0-226-71200-1

Литература

уреди