Jong Sul Choi, 1904-1986
Ji Han Jae, 1936-
Оснивач Хапкидоа Ђи Хан Ђе (Ji Han Jae) и оснивач Хапкидоа у Србији Борис Кривокапић 2010

НазивУреди

Хапкидо (односно хап ки до, хапгидо, од хап = хармонија (тела и духа), склад између човека и природе односно космоса/ ки = снага, унутрашња енергија/ до = пут) је свеобухватна корејска борилачка вештина, која условно речено личи на комбинацију теквондоа, аикидоа, џудоа и вушуа, мада има и елемената који су блиски и неким другим борилачким системима, међу којима је и мачевања.

НастанакУреди

Постоје две основне верзије о настанку Хапкидоа.

По једној, њега је створио Јонг Сул Чои (Yong Sul Choi), који је пре Другог светског рата тренирао даито рју код чувеног јапанског мајстора Сокаку Такеде (Sokaku Takeda) [[1]], чији је ученик био и творац аикидоа Морихеј Ујешиба (Morihei Ueshiba) [[2]].

По другој, оснивач је Ђи Хан Ђе (Ji Han Jae)[[3]], који је једно време био ученик Јонг Сул Чоија, од кога је учио вештину звану јавара, али је основна знања стекао још пре тога од монаха Ли-ја. Ђи Хан Ђе је дао назив вештини ("Хапкидо") а унео је и мноштво нових елемената, међу којима и традиционе корејске ударце ногама, који су нарочито били развијени у текјону (Taekkyeon)[[4]]. Стога многи сматрају да управо њему Хапкидо дугује не само име, већ и садашњи облик.

Од 1987, годину дана након смрти Јонг Сул Чоија, део његових ученика за означавање вештине коју је он предавао користи назив Хапкијусул, управо да би је тако и називом одвојио од Хапкидоа.

Хапкидо је једна од 31 традиционалних корејских борилачких вештина.

Кореја, која се налази условно речено између Кине и Јапана, са којима је пуно пута ратовала, и која је уз то била поприште многих међусобних ратова (нарочито између корејских краљевстава Шила, Пекче и Когурју) једноставно је морала да изроди врсне борце и бројне борилачке системе.

Сви корејски и други извори неизоставну наводе да су корени Хапкидоа у вештини борења славних елитних Хваранг ратника (Hwarang) [[5]] краљевства Шила (Silla) [[6]], које је управо захваљујући тим ратницима на крају савладало остала два краљевства и ујединило Кореју.

Технике и принципиУреди

Иако данас постоји више стилова хапкидоа који се међусобно унеколико разликују, свака права хапкидо школа подразумева вежбе дисања ("дан ђон"); учење великог броја виталних (акупресурних) тачака; комплетан арсенал ножних и ручних удараца (укључујући и ударце у скоку и ударце са земље); разне врсте блокова и ескиважа; бацања и полуге џудо и аикидо типа; одбрану од свих врста хватова, удараца и покушаја бацања; одбрану од 2 и више нападача; борбу у партеру; одбрану од оружја (ножа, палице, дугог штапа, мача, пиштоља и др.); употребу оружја (ножа, палице, дугог штапа, конопца, али и бацање ножева, звезди - шурикена, камења, стрелица и др.) итд.

Одређене сличности са хапкидоом имају и неки други корејски борилачки системи као што су хварангдо (Hwa Rang Do) [[7]] , куксулвон (Kuk Sool Won) [[8]] , и др. Извесне сличности у смислу круга техника постоје и са јапанским Нинђицу, мада су у начину кретања и самом начину извођења лако приметне карактеристичне разлике.

Модерни ХапкидоУреди

Хапкидо се раширио по свету нарочито од 70-их година прошлог века, када је значајан број врхунских корејских мајстора отишао да живи и шири своје знање у другим деловима земљама. У прво време већина се настанила у САД, што је разлог због чега је Хапкидо ту одавно изузетно развијен и популаран. Са друге стране, многи мајстори других корејских система, посебно теквондоа, који су били пореклом из других држава, нарочито из САД и Европе, у све већем броју посећивали су Јужну Кореју и учили тамо на извору, од представника разних школа.

У новије време сама реч "Хапкидо" је назив за разне борилачке системе из Кореје и других земаља, који се ослањају на неку од свеобухватних корејских борилачких вештина, без обзира на то ко је њихов оснивач. Главни заједнички именитељу су корејски корени и свеобухватност вештине. тј. коришћење врло различитих вежби и техника (ударци, полуге, бацања, оружја итд.)

Још једна карактеристика савременог периода јесте да све више системи који су суштински Хапкидо школе, изостављају реч "хапкидо" из свог назива односно узимају неке друге корејске називе, па се уз већ одавно афирмисане хварангдо и куксулвон, појављују Хапкијусул (Hapkiyusul), Ханмудо (Hanmudo), Ханкидо (Hankido), Хошинкидо (Hoshinkido), Хапкимудо (Hapkimudo), Хапкимусул (Hapkimusul), Хапмусул (Hapmusul), Хапкидовон (Hapkidowon), Хапјудо (Hapjudo), Хапкикван итд.

Чак и међу школама које се ослањају на традиционалне изворе Хапкидоа, односно на велемајсторе Јонг Сул Чоија и Ђи Хан Ђеа, могу се запазити разлике у начину извођења техника, кретању, програму полагања за звања (појасеве) итд.

Тако нпр. већина школа негује Хапкидо као борилачку вештину, док га део њих истовремено развија као модеран спорт; многи стилови уопште не раде слободан спаринг (борбу) док други то редовно вежбају; неке школе не посвећују много пажње борби на тлу (у партеру), док остали на то гледају као на једнако важан део борења; неке школе не ломе даске и друге тврде предмете, док други то обавезно чине у склопу програма полагања за звања (појасеве); неки стилови користе лепезу као оружје, а други не; неки стилови не бацају ножеве, док је другима то обавезан део програма; итд.

Уосталом, разлике се виде већ у одећи која се на корејском зове "добок" (dobok) [[9]]. Зависно од школе којој припадају, хапкидоовци носе сасвим белу одећу; бео горњи, а црни доњи део; црни горњи. а бео доњи део; сасвим црну одећу, а понекад (знатно ређе) и одећу у разним комбинацијама других боја.

Признати савези и стиловиУреди

Међу највеће и најпознатије Хапкидо федерације спадају World Kido Federation / Hanmijok Hapkido Association [[10]], Korea Hapkido Federation [[11]], Sin Moo Hapkido Federation [[12]], World Korea Hapkido Federation [[13]], Global Hapkido Association [[14]], International Hapkido Federation [[15]], International Hoshinkido Hapkido Federation [[16]]; International Kyung Mu Hapkido Association [[17]] итд.

Не постоји једна зваично призната светска федерација, као што је то нпр. случај у теквондоу или џудоу. Такође, број чланица неког савеза не сведочи самим тим да је његов стил бољи од других, посебно зато што многе федерације окупљају вежбаче разних стилова, а неке зарад веће масовности пристају на мањи квалитет. Са друге стране, у Кореји, али и изван ње, много је малих школа које из разних разлога (обично због језичке баријере или недовољног маркетинга) нису познате широј јавности премда по квалитету спадају у сам врх.

Највећа и најразвијенија Хапкидо федерација у Европи је Европска Хапкидо Унија (European Hapkido Union) [[18]] која окупља Хапкидо организације из више од 20 држава. Уназад много година редовно одржава врло квалитетне и посећене међународне Хапкидо семинаре које воде врхунски мајстори из Кореје, али и других земаља. Такође и учесници нису само из Европи, већ и из других делова света. Под окриљем Европске хапкидо уније сваке 2 године одржава се Европско првенство у Хапкидоу. Такмичење се одржава у разним дисциплинама: самоодбрана, хапкидо борбе, брзинско разбијање дасака, падови у вис и у даљ, форме са оружјем, форме без оружја итд.

Хапкидо у СрбијиУреди

Током свог Теквондо семинара, Хапкидо је у Србији 1993. први приказао корејски мајстор Канг До Сик (Kang Doo Sik) тада 8. дан и Теквондоа и Хапкидоа.

Након што га је 2 месеца учио на извору, у Сеулу, као лични ученик велемајстора Чои Санг Хеума (Choi Sang Heum) оснивача Му Лим Вон школе (Moo Lim Won Hapkido), Хапкидо је на просторе бивше Југославије маја 1994. донео Борис Кривокапић. Брзо усвајање огромног броја Хапкидо техника олакшало му је то што се пре тога пуних 20 година тренирао Џудо, Џијуџицу, Карате и Теквондо. Убрзо је формулисао сопствену школу под називом Хапкикван. Она је од 2009. званично призната у Јужној Кореји и пуноправни је члан Светске уније борилачких вештина (World Martial Arts Union) која ради под патронатом корејске владе и Унеско.

У наше време Хапкидо се у Србији вежба у неколико клубова у Београду, Панчеву и Нишу.

Види јошУреди

Спољашње везеУреди