Хаџи Рувим
Хаџи Рувим (Рафаило Ненадовић/Нешковић; Бабина Лука, 8/19. април 1752 — Београд, 1804) био је архимандрит манастира Боговађе.
Хаџи Рувим | |
|---|---|
 Архимандрит Хаџи Рувим (седи) и игуман Хаџи Ђера | |
| Датум рођења | 19. април 1752. |
| Место рођења | Бабина Лука |
| Датум смрти | 29. јануар 1804. (51 год.) |
| Место смрти | Београд |
Биографија
уредиРођен је као Рафаило у Бабиној Луци,[1] код Ваљева од оца Ненада-Нешка и мајке Марије. Претпоставља се да је своје прво образовање стекао у манастиру Докмир, а затим у манастирима Фрушке горе и у Сремским Карловцима. Оженио се Маријом Симеуновић и рукоположен за свештеника 1774. и служио у свом родном мјесту. Послије њене смрти замонашио се 1783. године и добио име Рувим. Отишао је 1784. на хаџилук у Јерусалим и вратио се 1785. године када је постао игумана манастира Вољавче у ком је остао до 1788. и почетка Аустријско-турског рата. Тада је отишао у манастир Велику Ремету на Фрушкој гори, а манастир Вољавчу су Турци спалили. Вратио се у Београдски пашалук послије Свиштовског мира 1791. године и то у манастир Боговађу који је такође био спаљен. Постао је архимандрит манастира Боговађе 1795. године.[2]
Учествовао је у припреми Првог српског устанка. Приликом посјете митрополиту Леонтију у Београду ухватиле су га дахије. Страховито мучен, под сумњом да је у име обор-кнезa Алексе Ненадовића писао 1803. године аустријском заповједнику Митезеру у Земун и тражио помоћ за борбу против Турака. Матија Ненадовић у Мемоарима пише да када је Хаџи Рувим чуо да су у Ваљеву похапшени кнезови, није хтио бјежати преко Саве него оде у Београд митрополиту Лонтију, који га није смио сакрити, него јави Аганлији. Овај пошаље момке те га на Варош-капији посјеку, седам дана након што су у Ваљеву кнезови посјечени. Варошани су измолили његово тијело, па су га сахранили код цркве.[3]
Бачен је у тамницу и мучен, а према писању В. Ст. Караџића ... сјечено му је месо са груди и испод пазуха...[4], па не одајући никог и не признајући ништа, погубљен је 1804. године у Београду у вријеме чувене „сјече кнезова“. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду.[5]
Хаџи Рувим развио је значајну сликарску и резбарску дјелатност и био је један од посљедњих великих српских дуборезаца и графичара из 18. вијека. Његова умјетничка дјелатност представља спој српске традиционалне и европске каснобарокне умјетности, и зато се може рећи да је он одиграо значајну улогу у развоју ликовне културе у Србији крајем 18. и почетком 19. вијека. Радио је дрворез са изгледом манастира Крушедола у Срему и сценама из живота Христа и Богородице, а украсио је и многе књиге својим цртежима пером, између осталих ктитора манастира Боговађе на Колубари кнезова Павла и Јована Велимировића. Њихове ликове је реконструисао на основу фресака из 16. вијека.
Предраг Савић је написао роман о Хаџи Рувиму. Боривоје Маринковић је написао „Хаџи Рувим: пре целине, пре смисла. Записи с коментарима” у двије књиге за периоде: 1777—1790 (COBISS.SR 25614855) и 1791—1803 (COBISS.SR 25614087).
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1849. године
- ^ Владимир Кривошејев: „Цртице за биографију Хаџи Рувима Нешковића“, стр. 72-73, у публикацији „Гласник 26-27“, Историјски архив Ваљево, 1992. године.
- ^ Ненадовић, Матија (1947). Мемоари. Београд: Просвета. стр. 95.
- ^ Аџи Рувим, Српска историја нашег времена, Београд, 162. страна
- ^ „Часопис „Саборник“, Аранђеловдан, 21. новембар 2015. године” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 10. 2020. г. Приступљено 21. 11. 2015.
Спољашње везе
уреди- Недељко Радосављевић: Архимандрит Хаџи Рувим Нешковић (1752-1804) - прилози за биографију, Историјски часопис, број 59, 2010. године
