Алекса Ненадовић

Алекса Ненадовић (око 1749, БранковинаВаљево, 23. јануар/4. фебруар 1804) је био кнез тамнавско-посавске кнежине, посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804 (по старом, јулијанском календару) у Ваљеву.

Алекса Ненадовић
Aleksa Nenadović.jpg
Датум рођења1749.
Место рођењаБранковина
 Османско царство, данас Србија
Датум смрти(1804-01-23)23. јануар 1804.
Место смртиВаљево
 Османско царство, данас Србија

Учествовао је у фрајкорима у време Кочине крајине. Укупно је провео 23 месеца, до 23. марта 1790. године. У новембру 1790. је добио пензију у износу од 15 форинти месечно од Аустрије као оберлајтнант.[1]

Попут многих породица Србије XIX века и Ненадовићи потичу од досељеника са разних страна где живе Срби. Ненадовићи су пореклом од српског племена Бањани, из херцеговачког Бирча код Никшића (Стара Херцеговина).

Његови синови су прота Матеја Ненадовић и Сима Ненадовић, а брат Јаков Ненадовић.

Матија Ненадовић у Мемоарима наводи податак како се његов отац Алекса побратимио са једним бимбашом из Видина. Они су дошли да отму Београд Мустафа-паши, и савладани од српске војске која је бранила Мустафа-пашу, затворио се у цркву одакле се бранио. То братимљење му је спасило живот и Алекса му је помогао да се врати у Видин. Догађај се десио крајем 18. вијека. Асан-ага Сребренички и Ваљевски је наредио извршити атентат на Алексу Ненадовића. Како није успјео, а ствар се прочула, позван је од везира у Београд. Уплашио се и побратимио се с Алексом рекавши: Да си ми по Богу брат Алекса, што у и куд ћу сад? Алекса је свом непријатељу који му је припремао смрт и каснијем побратиму, помогао да побјегне у Босну, а касније је ага постао и паша.[2]

Када је убијен, одсјекли су му главу и Мемед-ага Фочић ју је дао ставити, са осталим главама, на свој чардак. Ваљевски Турци (муслимани) који су имали добре односе са кнезовима су измолили његово тијело и предали су га родбини, који су га сахранили, без главе, поред цркв у Бранковини. Живан Јеротић из села Близоње је украо његову главу и вратио је родбину, па су га након три дана од сахране откопали и сахранили и главу са тијелом.[3]

По њему је названа улица у Београду.

РеференцеУреди

  1. ^ Миливоје Крстић: Прилог проучавању фрајкора у ваљевском крају, pp. 104, у „Гласник“, број 28-29, Историјски архив, Ваљево, 1994. године.
  2. ^ Ненадовић, Матија (1947). Мемоари. Београд: Просвета. стр. 77, 79, 80. 
  3. ^ Ненадовић, Матија (1947). Мемоари. Београд: Просвета. стр. 96.