Химера (митологија)

Химера (или Химајра од грч. Χίμαιρα - коза, односно Химер или Химајр - јарац).[1][2] Хомер је замишља (II. VI, 181) спреда као лава, одостраг као змаја, у средини као козу.

Химера из Аруца, етрурска бронзана скулптура
Химера, Апулија, 350-340. п. н. е., Лувр

Израз химера у митологији означава митолошка бића која су спој више животиња, нпр. грифон, грифин, итд.

  • Кћи Тифона и Ехидне, страшно чудовиште које је отхранио Амисодар, краљ у Карији. По Хомеру предњи део тела јој подсећа на лава, средњи на козу, задњи на аждају. Из уста сипа ватру. По Хесиоду[3] има три главе: лављу, козју и аждајску. Живела је у једној пећини и пустошила Ликију. Прогутала је много људи и животиња. Онда је њен сусед Јобат, плашећи се да она не провали у његову земљу, послао Белерофонта да се с њом бори. Уз пристанак богова који су желели да ослободе земљу те беде, херој Белерофонт ју је убио употребивши крилатог коња Пегаза рођеног из обезглављеног трупа Медузе. Према Р. Грејвсу Химера је календарски симбол троделне године.[4] Овај мит спада о митове о хеленским освајањима и потискивању култа Месечеве богиње.[5] По појединим верзијама грчких митова, немејски лав је изданак Химере,[6] а Сфинга је кћи пса Орта и Химере.[7] Вергилије ставља Химеру са осталим чудовиштима у прво Орково ждрело.
  • Нимфа коју је волео лепи пастир Дафнид и због које га је љубоморна нимфа Номија (или Ехенајида или Ксенија) прво ослепила, затим окаменила.
  • Постоји теорија да су Кимбри или Химерци добили име по Химери коју су поштовали. Такође истоимено божанство се приписује и Амазонкама. Антички топоним налазимо и у Јужној Италији.

Фамилија уреди

 
Белерофонт убија Химерау, мозаик са Родоса
 
"Химера из Ареца": етрурска бронза

Према Хесиоду, Химерина мајка је била извесна двосмислена „особа“, што се може односити на Ехидну, у ком случају би отац вероватно био Тифон, мада се можда (мало вероватно) мислило на Хидру или чак Чето.[8] Међутим, митографи Аполодор (наводећи Хесиода као свој извор) и Хигин чине Химеру потомком Ехидне и Тифона.[9] Хесиод такође има Сфингу и Немејског лава као Ортарово потомство, и још једно двосмислено створење, често схваћено као да се вероватно односи на Химеру, или уместо тога можда на Ехидну, или опет чак на Чето.[10]

Опис уреди

 
Римски мозаик Белерофонта који јаше Пегаза и убија Химеру, од 2. до 3. века, Музеј романства.

Хомер је описао Химеру у Илијади, рекавши да је „она била божанског рода, а не људског, у предњем делу лав, у задњем делу змија, а у средини коза, издишући страшно мудро моћ пламене ватре.“[11] Хесиод и Аполон Дорус су дали сличне описе: троглаво створење са лавом испред, јарцем који дише ватру у средини и змијом позади.[12]

Белерофонт убија химеру уреди

 
Белерофонт јаше Пегаза и убија Химеру, централни медаљон римског мозаика из Аутуна, Музуј Ролин, 2. до 3. века

Према Хомеру, Химера, коју је одгајио Арајсодарус (отац Атимнија и Мариса, тројанских ратника које су убили Несторови синови Антилох и Трасимед), била је „проклетство за многе људе“.[13] Као што је речено у Илијади, јунаку Белерофонту је краљ Ликије наредио да убије Химеру (надајући се да ће чудовиште убити Белерофонта). Ипак, јунак је, „уздајући се у знакове богова“, успео да убије Химеру.[14] Хесиод додаје да је Белерофонт имао помоћ у убијању Химере, рекавши, „њу су надвладали Пегаз и племенити Белерофонт“.[15]

Аполон Дорус је дао потпунији приказ приче. Јобат, краљ Ликије, наредио је Белерофонту да убије Химеру (која је убијала стоку и која је „опустошила земљу“) пошто је мислио да ће Химера уместо тога убити Белерофонта, „јер се могла да се носи са мноштвом ратника, а камоли једним“.[16] Али јунак је узјахао свог крилатог коња Пегаза (који је изникао из крви Медузе)[17] „и узлетевши увис оборио Химеру са висине.“[18]

Иконографија уреди

 
Химера приказана на атичкој вази

Иако је Химера, према Хомеру, била смештена у страној Ликији,[19] њено представљање у уметности било је у потпуности грчко.[20] Аутономна традиција која се није ослањала на писану реч била је заступљена у визуелном репертоару грчких сликара ваза. Химера се први пут појавила рано у репертоару протокоринтских сликара грнчарије, пружајући неке од најранијих препознатљивих митолошких сцена које се могу препознати у грчкој уметности. После извесног раног оклевања, коринтски тип је фиксиран 670-их година пре нове ере; варијације у сликовним приказима сугеришу вишеструко порекло по речима Мерилин Лоу Шмит.[21] Фасцинација монструозним прерасла је крајем седмог века у декоративни мотив химере у Коринту,[22] док је мотив Белерофонта на Пегазу заживео сам. Одвојена атичка традиција је да козе дишу ватру, док је задњи део животиње змајског изгледа, вероватно проистекао из непрепознатих или неоткривених локални претходника.[23] Два сликара ваза користила су мотив тако доследно да су добили псеудониме Белерофонт сликар и химерски сликар.

У популарној култури уреди

Химера је присутна и у модерној популарној култури.

Књиге уреди

  • Химера се помиње у књигама о Харију Потеру у којима је представљена као опако и крвожедно створење. Многи чаробњаци су покушавали да је убију, али је само једном то пошло за руком. Тај мученик, преморен од борбе, убрзо се срушио са крилатог коња и умро на месту. Јаја химере су строго забрањена за трговину, а злочинци могу завршити и у Аскабану.[24]

Референце уреди

  1. ^ Graves 2017, стр. 11
  2. ^ Becchio, Bruno; Schadé, Johannes P. (2006). Encyclopedia of World Religions (на језику: енглески). Foreign Media Group. ISBN 9781601360007. Приступљено 27. 4. 2019. 
  3. ^ Хесиод, „Теогонија“, 306
  4. ^ Grevs 2002, стр. 106
  5. ^ Grevs 2002, стр. 196
  6. ^ Grevs 2002, стр. 362
  7. ^ Grevs 2002, стр. 293
  8. ^ The referent of "she" in Theogony 319 is uncertain, see Clay, p. 159, with n. 34; Gantz, p. 22 ("Echidna ... the Hydra ... or even less probably Keto"); Most, p. 29 n. 18 ("probably Echidna"); Caldwell, p. 47 lines 319-325 ("probably Echidna, not Hydra"); West, pp. 254–255 line 319 ἡ δὲ ("Echidna or Hydra?").
  9. ^ Hyginus, Fabulae Theogony 39, 151; Apollodorus, 2.3.1.
  10. ^ The referent of "she" at Hesiod, Theogony 326 is uncertain, see Clay, pp. 159–160, with n. 34; Most, p. 29 n. 20 ("Probably Chimaera"); Hard, p. 63 ("Chimaira (or conceivably with his mother Echidna)"); Gantz, p. 23 ("[Chimera] ... or just possibly Echidna"); Caldwell, p. 47 lines 326 ("either Echidna or Chimaira"); West 1966, p. 356 line 326 ἡ δ' ἄρα ("much more likely ... Chimaera" than Echidna).
  11. ^ Homer, Iliad 6.180–182
  12. ^ Hesiod Theogony 319–324 (Evelyn-White): "a creature fearful, great, swift-footed and strong, who had three heads, one of a grim-eyed lion; in her hinderpart, a dragon; and in her middle, a goat, breathing forth a fearful blast of blazing fire."; Apollodorus, 2.3.1: it had the fore part of a lion, the tail of a dragon, and its third head, the middle one, was that of a goat, through which it belched fire ... a single creature with the power of three beasts".
  13. ^ Homer, Iliad 16.317–329; compare with Apollodorus, 2.3.1.
  14. ^ Homer, Iliad 6.160–183.
  15. ^ Hesiod, Theogony 325, so also Pindar, Olympian 13.84–90.
  16. ^ Apollodorus, 2.3.1.
  17. ^ „Pegasus | Greek mythology | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-10. 
  18. ^ Apollodorus, 2.3.2; compare with Hyginus, Fabulae 57.
  19. ^ Homer, Iliad 16.328–329, links her breeding to the non-Trojan ally Amisodarus of Lycia, as a plague for humans.
  20. ^ Roes, Anne (1934). „The Representation of the Chimaera”. The Journal of Hellenic Studies. 54 (1): 21—25. JSTOR 626487. S2CID 163017713. doi:10.2307/626487. , adduces Ancient Near Eastern conventions of winged animals whose wings end in animal heads.
  21. ^ Marilyn Low Schmitt (октобар 1966). „Bellerophon and the Chimaera in Archaic Greek Art”. American Journal of Archaeology. 70 (4): 341—347. JSTOR 502324. S2CID 191392442. doi:10.2307/502324. 
  22. ^ Later coins struck at Sicyon, near Corinth, bear the chimera-motif. (Schmitt 1966:344 note.
  23. ^ Schmitt 1966
  24. ^ Rouling, Džoan K.; Rowling, J. K. (2005). Hari Poter i Red feniksa. Beograd: Narodna knjiga - Alfa. ISBN 978-86-331-1031-0. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди