Шаблон:ИЧ-Лужички Срби

Мапа Лужичкосрпске области

Лужички Срби (глсрп. Serbja — „Сербја”, длсрп. Serby — „Серби”, њем. Sorben — „Сорби”), познати и као Лужичани, Венди (њем. Wenden) или Винди (њем. Winden), западнословенски су народ.

Преци Лужичана су се доселили у данашњу Немачку у 6. веку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованих Полапско-балтичких Словена. Од 10. века се налазе под немачком влашћу. У средњем веку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. века дошло је до „националног препорода”. У 20. веку су у два наврата покушали да се отцепе од Немачке.

Лужичани су подељени у две етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин, а доњолужичких град Кочебуз. На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године. Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика. Процењује се да их има сада око 60.000. Живе само у Немачкој, у крају који је познат као Лужица. Највећа густина насељености се налази на западној периферији католичких округа горњолужичке говорне територије. Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи. Уопштено припадају средњоевропској групи европеидне расе. Сви Лужички Срби су двојезични: немачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вероисповести су католици и протестанти.