Штефа Маркунова Ивљев

Штефа Маркунова Ивљев (Ђелековац, 12. октобар 1938 – Београд, 19. јун 2012) познатија и као Штефица Ивљев била је антиратна активисткиња, феминисткиња и песникиња. Била је чланица скупштине и једна од најранијих активисткиња Лабриса. Такође је била активна активисткиња Жена у црном, при чему је учествовала је у стајањима средом.

У издању Лабриса изашле су три њене књиге поезије: Жене у мрежи (1995), Жене комете (1996) и Жене на рибарском острву (2002).[1][2]

Биографија

уреди

Рођена је 1938. године у Хрватској, у Ђелековцу. Основну школу и гимназију је завршила у Копривници и Загребу, а 1957. године се одселила у Београд. У мају 1955. године приликом похађања школе за одгајатељице избацили су је уз оцењивање ње као “неподобне за васпитање младе генерације”. Имала је забрану уписа за све школе просветног смера у Хрватској. То се догодило због тога што је на тему “Оде љубави” другу Титу њена побуна била празан лист. Након тога се преселила у Србију где је живела више од 55 године, до краја свог живота.

Крајем 2012. године, Лабрис и Жене у црном су организовали комеморацију посвећеној животу и раду Штефе Маркунова Ивљев. На њој су говориле Десанка Дробац, Ана Симић, Лепа Млађеновић и Сташа Зајовић. Лабрис је организовао и вече читања њене поезије.[1][2]

[3]

Активизам

уреди

Лезбијски активизам

уреди

Штефица је била активисткиња лезбијске организације Лабрис и бавила се лезбијским активизмом и правима жена. Као њихова представница је учествовала на Интернационалној конференцији Међународног удружења лезбијки, хомосексуалаца, бисексуалаца/ки, транс и интерсексуалаца/ки. Присуствовала је и Другој лезбијској недељи, на којој је једна од учесница била њена саборкиња из Словеније Маја Пан 2000. године.[1] У јуну 1997. године била је једна од петнаест лезбијки из држава бивше Југославије која је била део Прве лезбијске недеље одржаној у Словенији. Њој су присуствовале, поред осталих учесница, Лепа Млађеновић, Љиљана Живковић и Јелена Лабрис.[4]

Штефица је Лепи Млађеновић, својој саборкињи и пријатељици око годину дана пре своје смрти написала:

У својим писмима Лепи, Штефица помиње и Дејана Небригића.[2]

Жене у црном и антиратни активизам

уреди

Штефица је била активисткиња Жена у црном и СОС центра Београд. Залагала се за људска права, борила се против дискриминације, рата, фашизма, расизма, неокапитализма. [3]Штефица је написала 1996. године у својој збирци Жене комете:

[5]

У једном од својих текстова Штефица је писала о предмету Штрпци, где је 1993. године 27. фебруара на прузи Београд-Бар одведена група од 20 мушкараца и убијена због свог етницитета, јер су били муслимани.[6]

Посветила је је једно од својих јавних писама епископу Иринеју Буловићу 2009. године.

У својој песми Жене у црном позивају да говоре у “Rexu” она пише и о активисти, академику и њеном пријатељу Бојану Алексову “који је веран гласник земље Аркадије, Најбољи од браће којег ја познајем”.

Сташа Зајовић је препричала анегдоту када је Штефица као активисткиња била на информативном разговору у полицији. Тада су је они питали како је упознала Сташу. На питање ко је био присутан приликом њиховог упознавања, Штефица је одговорила Марина Цветајева и Ана Ахматова што су они све записивали.[2]

На једном од заједничких антиратних протеста Штефи се сусретала са Јеленом Шантић, њеном саборкињом. Остало јој је у сећању када је Јелена “побједила наредбу војске” и у импулсу пробила кордон.[7]

Поезија

уреди

Неке од првих активности Лабриса били су штампање Штефине поезије. У издању Лабриса изашле су три њене књиге поезије: Жене у мрежи (1995), Жене комете (1996) и Жене на рибарском острву (2002).[1]

На једном од песничарења сусрела се и са Биљаном Станковић Лори.[8]

Неке од њених песама су Жене у црном позивају да говоре у “Rexu”, Жене у црном певају, Жене у црном Никада живот не може смрти да опрости, Радујем се к’о дете у Трешњевцу, Амнестија за Рејчел и Игбале, Жене у црном хтеле би да лете, Контрапункт живота Жена у црном[2]


[3]

да би свој живот сами проживели…

Такође је писала у зборнику Жене за мир.[2]

О Трешњевцу

уреди

Штефица у својој поезији често говори о Трешњевцу, селу у ком су се десили јединствени протести против насилних мобилизација у Србији.

У песми Радујем се ко дете  Трешњевцу спомиње Сташу која јој увек кад је види каже „Виђет ћеш ти Трешњевац”. Такође и у њеном делу Неда, Каталонке, Андалужанке које је написала 1996. у зборнику Жене за мир, а ту је и песмаТрешњевац љубави моја. У песми Повратак које је део збирке Жене комете 1996. године пише:


[2]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г Живковић, Љиљана (2015). Хронологија 20 година Лабриса. Beograd: Лабрис. 
  2. ^ а б в г д ђ е Сташа Зајовић, Милош Урошевић (2013). Штефа Маркунова Ивљев - Оставила је траг у нама. Београд: Жене у црном. 
  3. ^ а б в „Poslednji pozdrav dragoj Štefi od njenih prijateljica..... - BaLConn”. mail.balconn.com. Приступљено 2022-12-21. 
  4. ^ Lezbejke, Konsultacije Za (2021-04-15). „Konsultacije za lezbejke: Iz lezbejskih arhiva sa ovih prostora: Prva lezbejska nedelja, Slovenija, Pohorje 1997”. Konsultacije za lezbejke. Приступљено 2022-12-21. 
  5. ^ „Njegovom preosvećenstvu gospodinu episkopu Irineju Buloviću - Žene u crnom”. zeneucrnom.org. Приступљено 2022-12-21. 
  6. ^ „Uvod”. www.womenngo.org.rs. Приступљено 2022-12-21. 
  7. ^ Смиљка Блажин, Загорка Аксентијевић, Зорица Живојиновић, Ирина Суботић (2010). Јелени, пријатељи. 
  8. ^ „PESNIČENJE #29 | REX ARHIVA”. rex.fondb92.org. Приступљено 2022-12-21.