Википедија

Дугорепа сеница

(преусмерено са Aegithalos caudatus)

Дугорепа сеница (лат. Aegithalos caudatus) врста је птице из реда птица певачица. Честа је птица у већем делу Европе и Азије.

Дугорепа сеница
Одмара на жици за сушење веша у Шропширу
Песма дугорепе сенице снимљена у Кембриџширу
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Passeriformes
Породица: Aegithalidae
Род: Aegithalos
Врста:
A. caudatus
Биномно име
Aegithalos caudatus
Подврсте
  • A. c. caudatus – (Linnaeus, 1758)
  • A. c. rosaceus – Mathews, 1938
  • A. c. europaeus – (Hermann, 1804)
  • A. c. aremoricus – Whistler, 1929
  • A. c. taiti – Ingram, W, 1913
  • A. c. irbii – (Sharpe & Dresser, 1871)
  • A. c. italiae – Jourdain, 1910
  • A. c. siculus – (Whitaker, 1901)
  • A. c. macedonicus – (Salvadori & Dresser, 1892)
  • A. c. tephronotus – (Gunther, 1865)
  • A. c. tauricus – (Menzbier, 1903)
  • A. c. major – (Radde, 1884)
  • A. c. alpinus – (Hablizl, 1783)
  • A. c. passekii – (Zarudny, 1904)
  • A. c. trivirgatus – (Temminck & Schlegel, 1848)
  • A. c. kiusiuensis – Kuroda, Nagamichi, 1923
  • A. c. magnus – (Clark, AH, 1907)
Распрострањеност дугорепе сенице
  станарица
  без гнежђења
Синоними
  • Parus caudatus Linnaeus, 1758

Опис

уреди

Дугорепа сеница је мала птица са дужином тела од 13 до 15 cm, где од укупне дужине тела више од половине отпада на реп (7—9 cm).[2] Распон крила може ићи и до 18 cm. На овој птици генерално преовлађује пепељаста боја са више или мање примеса розе.[2] На крилима, глави и репу има црне шаре. Тело је заобљено са малом глаавом на којој се налази мали, скоро троугласти, кљун.[3] Мужјаци и женке су слични по изгледу, а младе јединке заврше свој процес митарења пре прве зиме.

Вокализација

уреди

Оглашавање представља значајно помагало за идентификацију ових птица. Када су у јату, дугорепе сенице испуштају константна дозивања и често се прво чују пре него што се виде. Имају три различита цвркута — високи „пит”, троструки цвркут „ииз-ииз-ииз”, и клепетави „шнуур”. Оглашавање постаје гласније и брже када птице прелазе отворено подручје или када се јединка одвоји од групе.[4]

Таксономија и систематика

уреди

Дугорепу синицу је описао шведски природњак Карл Лине 1758. године у десетом издању свог Systema Naturae под биномским именом Parus caudatus.[5] Епитет caudatus представља латинску реч за „репату”.[6] Лине није измислио ово латинско име, већ су Parus caudatus користили ранији аутори као што су швајцарски природњак Конрад Геснер 1555. године,[7] затим италијански природњак Улисе Алдрованди 1599. године,[8] као и енглески орнитолог Френсис Вилби 1676.[9]

Дугорепа сеница је прво класификована као права сеница и део групе Parus. Parus се од тада одвојио од Aegithalidae, при чему је ова друга постала засебна породица која садржи три рода:

Дугорепа сеница је једини представник породице Aegithalidae у северној Евроазији.[10] Дугорепа синица показује сложене глобалне варијације са 17 признатих подврста,[11] подељених у три групе:[2]

 
Мапа распрострањености дугорепих сеница
  • A. c. caudatus — група која настањује северну Европу и Азију и има чисту белу главу
  • A. c. europaeus — група која настањује јужну и западну Европу, североисточну Кину, и Јапан. Дистинкција групе A. c. rosaceus од осталих чланова групе A. c. europaeus је проблематична пошто се заснива на разликама у густини пруга на глави и количини и боји шара на доњем делу тела.
  • A. c. alpinus — група која настањује медитерански део Европе и југозападну Азију.

Врста Aegithalos glaucogularis се раније сматрала конспецифичном, односно делом врсте A. caudatus, али обојеност перја је прилично дистинктна и постоје значајне генетске разлике.[12][13]

Тамо где се групе преклапају у ареалу постоје бројне области у којима се могу наћи разни „хибриди”. Британска подврста A. c. rosaceus припада групи A. c. europaeus.[14]

Распрострањеност и станиште

уреди
 
Дугорепа сеница, Битса шума

Евроазијска је врста распрострањена широм умерених делова Европе и Палеарктика, на северу до бореалне Скандинавије и на југу до Медитерана.[15] У Европи се може наћи свуда осим на крајњем северу, а у Азији у свим деловима са умереном климом до источне Кине и Јапана. Најчешћа је у листопадним и мешовитим шумама са добро развијеним слојем жбуња, преферирајући ободе шума. Може наћи и у мозаичним стаништима, воћњацима, вртовима и парковима, пустарима са раштрканим дрвећем и жбуњем, као и на обрадивим површинама и шумарцима покрај река.[2][16]

Исхрана инсектима и групна потрага за храном током целе године наводи је да преферира листопадно дрвеће за станиште, типично храст, јасен и јавор, док за гнежђење бира области са жбуњем.[15] Гнездо углавном гради у трновитом жбуњу на мање од три метра висине од земље.[2]

Понашање

уреди

Изван сезоне размножавање дугорепе сенице формирају компактна јата од шест до седамнаест птица, обично састављених од чланова породице, односно родитеља и младих из претходне сезоне, али и појединих одраслих јединки које су помогле да се подигне легло.[17] Свако јато заузима и брани своју територију од суседних јата.[4] Сматра се да се покретачка снага за формирање ових јата крије у лакшем преживњавању зиме, с обзиром на то да су ове птице осетљиве на хладноћу па међусобно збијање јединки из јата повећава вероватноћу преживљавања током хладних ноћи.[18]

Од јула до фебруара, изван сезоне размножавања, дугорепе сенице формирају већа јата састављена како од породица тако и од несродних јединки, и време проводе заједно. Када сезона размножавања почне, јата се разбијају и птице крећу са припремама за размножавање формирајући моногамне парове.[19] Мужјаци остају на територији на којој су провели зиму, док женке имају тенденцију да одлутају у суседне територије.[4]

Парови чије гнежђење не буде успешно обично показују једну од следеће три реакције: покушају поново, напусте гнездо до краја сезоне, или помогну суседном пару са њиховим леглом. Истраживања су показала да се парови који не успеју да подигну легло деле и помажу око легла својих мушких рођака,[18][20][21] идентификујући се притом вокализацијом.[20] Гнезда у којима нека друга птица помаже често имају већи успех у подизању младих управо због више стопе снабдевања храном и боље одбране легла.[18] По завршетку сезоне размножавања, током јуна и јула, птице поново формирају зимска јата на својим зимским територијама.[4]

  •  
    Дугорепа сеница у лету у Уједињеном Краљевству
  •  
    "Мужјаци се боре за власништво над територијом. Са главе пораженог и умирућег ривала је почупано перје." (Х. Е. Хауард (1920), Territory in Bird Life, стр. 145)
  •  
    Дугорепе сенице које одмарају на врби у „анти-паралелној формацији”

Исхрана

уреди

Дугорепа сеница је инсективор током целе године. Храни се инсектима и њиховим ларвама, превасходно зглавкарима, и преферира јаја и ларве лептира. Током јесени се повремено храни и биљном храном, као што је семење.[22][23]

Гнежђење

уреди

У већем делу свог ареала дугорепа сеница је станарица, мада су ретко забележена лутања. Гнезди се у рано пролеће, али израду гнезда почиње још у фебруару. Гнездо прави од маховине, животињске длаке, перја, паучине и сл. Гнезда се налазе углавном у жбуњу и честа су мета предатора. У једном леглу може бити и до 15 јаја. На јајима лежи само женка док јој мужјак у том периоду доноси храну.[3]

  •  
    Дугорепа сеница са пленом у устима
  •  
    Дугорепа сеница прави гнездо
  •  
    Aegithalos caudatus
  •  
    Младунци
  •  
    Дугорепа сеница храни своје младунце

Референце

уреди
  1. ^ BirdLife International (2016). „Aegithalos caudatus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T103871923A87471081.en  . 
  2. ^ а б в г д Harrap, S. and Quinn, D. (1996) Helm Identification Guides: Tits, Nuthatches & Treecreepers. Helm Identification Guides.1 ed. London, Christopher Helm (A&C Black)
  3. ^ а б Gornje Podunavlje - dugorepa senica
  4. ^ а б в г Gaston, A.J. (1973). „The ecology and behaviour of the long-tailed tit”. Ibis. 115 (3): 330—351. doi:10.1111/j.1474-919X.1973.tb01974.x. 
  5. ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (на језику: латински) (10th изд.). Holmiae:Laurentii Salvii. стр. 190. 
  6. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 94. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  7. ^ Gesner, Conrad (1555). Historiae animalium liber III qui est de avium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus avium in totidem linguis diversis: & ante illos enumeratio avium eo ordine quo in hoc volumine continentur (на језику: латински). Zurich: Froschauer. стр. 617. 
  8. ^ Aldrovandi, Ulisse (1637). Ulyssis Aldrovandi philosophi ac medici Bononiensis historiam naturalem in gymnasio Bononiensi profitentis, Ornithologiae (на језику: латински). 2. Bononiae (Bologna, Italy): Franciscum de Franciscis Senensem. стр. 715—720 Lib. 17 Cap. 15. 
  9. ^ Willughby, Francis (1676). Ornithologiae libri tres (на језику: латински). London: John Martyn. стр. 176. 
  10. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 132.
  11. ^ Gill, Frank; Donsker, David, ур. (2017). „Bushtits, leaf warblers, reed warblers”. World Bird List. v8.1. International Ornithologists' Union. Приступљено 21. 3. 2018. 
  12. ^ Harrap, S (2018). del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J.; Christie, D.A.; de Juana, E., ур. „Silver-throated Tit (Aegithalos glaucogularis)” . Handbook of the Birds of the World Alive. Lynx Edicions. Приступљено 24. 3. 2018. 
  13. ^ Päckert, M.; Martens, J.; Sun, Y.-H. (2010). „Phylogeny of long-tailed tits and allies inferred from mitochondrial and nuclear markers (Aves: Passeriformes, Aegithalidae)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 55 (3): 952—967. PMID 20102744. doi:10.1016/j.ympev.2010.01.024. 
  14. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 133.
  15. ^ а б Cramp & Perrins 1993, стр. 134.
  16. ^ „BioRas - Biološka Raznovrsnost Srbije”. Архивирано из оригинала 29. 12. 2016. г. Приступљено 24. 09. 2016. 
  17. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 138.
  18. ^ а б в Glen, N.W.; Perrins, C.M. (1988). „Cooperative breeding by long-tailed tits” (PDF). British Birds. 81 (12): 630—641. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 08. 2023. г. Приступљено 21. 12. 2022. 
  19. ^ McGowan, A.; Hatchwell, B.J.; Woodburn, R.J.W. (2003). „The effect of helping behaviour on the survival of juvenile and adult long-tailed tits Aegithalos caudatus”. Journal of Animal Ecology. 72 (3): 491—499. doi:10.1046/j.1365-2656.2003.00719.x  . 
  20. ^ а б Hatchwell, J.; Ross, D.J.; Fowlie, M.K.; McGowan, A. (2001). „Kin discrimination in cooperatively breeding long-tailed tits”. Proceedings of the Royal Society of London B. 268 (1470): 885—890. PMC 1088684  . PMID 11370960. doi:10.1098/rspb.2001.1598. 
  21. ^ Sharp, S.P.; Simeoni, M.; Hatchwell, B. (2008). „Dispersal of sibling coalitions promotes helping among immigrants in a cooperatively breeding bird”. Proceedings of the Royal Society of London B: Biological Sciences. 275 (1647): 2125—2130. PMC 2603207  . PMID 18522914. doi:10.1098/rspb.2008.0398  . 
  22. ^ „Aegithalos caudatus (Long-tailed tit)”. 
  23. ^ Cramp & Perrins 1993, стр. 136.

Литература

уреди
  • Cramp, Stanley; Perrins, C.M., ур. (1993). „Aegithalos caudatus Long-tailed tit”. Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. VII: Flycatchers to Strikes. Oxford: Oxford University Press. стр. 133—145. ISBN 978-0-19-857510-8. 

Спољашње везе

уреди
 
Дугорепа сеница на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дугорепа_сеница&oldid=27755844”