Луцерка

(преусмерено са Alfalfa)

Луцерка (лат. Medicago sativa) се сматра водећом и најважнијом крмном културом. Од луцерке се добија веома квалитетна сточна храна, значајна за исхрану свих врста домаћих животиња. Одликује се високим садржајем сирових протеина који се креће од 18-22% у зависности од фазе старости вегетативних органа.[4] Протеини луцерке су веома доброг амино киселинског састава. Протеини луцерке су високе биолошке вредности. По свом аминокиселинском саставу слични су протеинима животињског порекла. У луцерки се налазе витамини: A, B1, B2, B3, C, D, E. Луцерка је богата неким органским киселинама (лимунском, јабучном и др.). Луцерка се одликује богатством минералних материја, а посебно калцијумом који је значајан у исхрани стоке, за производњу млека и као саставни део кости за сточни подмладак. Садржи и важне хемијске елементе: калијум, фосфор, магнезијум и др. Луцерка се користи за исхрану стоке у разним облицима: као сено, силажа, дехидриране биљке, ређе као зелена храна и за напасање стоке. Користи се континуирано 4-5 година, дајући годишње 4-5 откоса. Њена улога није само за исхрану стоке, већ има посебно важно место у плодореду. Разоравањем луцеришта у земљишту остају велике количине органске масе, чијим разлагањем и минерализацијом се поправљају физичке, хемијске и микробиолошке особине земљишта.

Луцерка
Medicago sativa[1]
Научна класификација
Царство:
(нерангирано):
(нерангирано):
Eudicots
(нерангирано):
Rosids
Ред:
Породица:
Род:
Medicago
Врста:
M. sativa
Биномно име
Medicago sativa
Subspecies
  • M. sativa subsp. ambigua (Trautv.) Tutin
  • M. sativa subsp. microcarpa Urban
  • M. sativa subsp. sativa
  • M. sativa subsp. varia (T. Martyn) Arcang.
Синоними[3]
Списак
    • Medica sativa Lam.
    • Medicago afganica (Bordere) Vassilcz.
    • Medicago beipinensis Vassilcz.
    • Medicago coerulea Ledeb. [Spelling variant]
    • Medicago grandiflora (Grossh.) Vassilcz.
    • Medicago hemicycla Grossh.
    • Medicago ladak Vassilcz.
    • Medicago lavrenkoi Vassilcz.
    • Medicago media Pers.
    • Medicago mesopotamica Vassilcz.
    • Medicago ochroleuca Kult.
    • Medicago orientalis Vassilcz.
    • Medicago polia (Brand) Vassilcz.
    • Medicago praesativa Sinskaya
    • Medicago rivularis Vassilcz.
    • Medicago sogdiana (Brand) Vassilcz.
    • Medicago subdicycla (Trautv.) Vassilcz.
    • Medicago sylvestris Fr.
    • Medicago tianschanica Vassilcz.
    • Medicago tibetana (Alef.) Vassilcz.
    • Medicago trautvetteri Sumnev.
    • Medicago varia Martyn
    • Trigonella upendrae H.J.Chowdhery & R.R.Rao

Историја

уреди

Луцерка је једна од најстаријих крмних биљака. То је позната детелина, а почела се гајити још у VII веку пре нове ере, најпре у Месопотамији и Арабији, најстаријим огњиштима земљорадње и наводњавања. Неки научници тврде да је луцерка у V веку пре нове ере пренета у Грчку у време Персијско-грчких ратова. Римљани и Арапи су је касније проширили по земљама око Средоземног мора. По Ф. Шиману, луцерка је у I веку била позната у Шпанији. У Француску је донесена из Италије у XVI веку, у Мађарску и остале земље западне Европе у XVII веку, а у Немачку XVI века. У Кину је луцерка донесена у II веку пре нове ере из средње Азије, у Русију крајем XVIII века из Кине и Француске, а у јужну Африку и Аустралију средином XIX века из Француске. Од обичне луцерке данас је распрострањенија хибридна луцерка.[5] Она је заступљена на свим континентима. Површине под овом културом се из године у годину повећавају. Укупна површина под луцерком 2009. године износила је 30 милиона хектара, од чега у Северној Америци 41% (11,9 милиона хектара), Европи 25% (7,12 милиона хектара), Јужној Америци 23% (7 милиона хектара), Азији 8% (2,23 милиона хектара) и преосталих 3% у Африци и Океанији. САД су највећи произвођач луцерке по засађеној површини са 9 милиона хектара, са значајном површином под луцерком у Аргентини (6,9 милиона хектара), Канади (2 милиона хектара), Русији (1,8 милиона хектара), Италији (1,3 милиона хектара) и Кини (1,3 милиона хектара).

Хемијски састав семена луцерке

уреди

Виталност семена је одређена специфичним хемијским саставом. Хемијски садржај семена многих биљних врста је детаљно изучен, али семена луцерке није. Семе се карактерише у зависности од главне резервне компоненте која је уљана или угљенохидратна. Семе луцерке према Bass i sar.(1988) се класификује као угљенохидратно, јер су угљени хидрати главне резервне материје. Семе луцерке садржи 93,8% суве материје и 6,2% воде. У сувој материји највише има сирових протеина 37,8%, затим безазотних екстрактивних материја 34,8%. Сирових масних материја има 9,1%, а сирове целулозе 8,1%. Најмање је минералних материја 3,8%. Разлике у хемијском саставу семена луцерке између година производње и сорти нису значајне. Такође, разлике у хемијском саставу семена луцерке произведеном у Србији и Ирану нису значајне. По хемијском саставу семе луцерке је најближе семену соје, које има у сувој материји 40% протеина, 20% уља, 17% целулозе и хемицелулозе, 7% шећера, 5% чврстих влакана и око 6% минералних материја.

Садржај хранљивих материја код луцерке у почетку цветања (у % суве материје)

Врста и сорта, Органске материје Минералне материје Сирови протеин Сирова целулоза БЕМ
Луцерка 87,9% 12% 20,5% 31,2% 32,6%
Луцерка ТИСА 89,4% 9,5% 18,8% 28,2% 38,9%

Лековита својства луцерке

уреди

Осим тога што се масовно употребљава као сточна храна, луцерка има и своја лековита својства. Чај од луцерке помаже у лечењу кожних болести, артритиса, дијабетеса. Повећава физичку издржљивост организма, виталност, подстиче апетит. Уопштено ова биљка повољно утиче на органе за варење, а спречава и надутост стомака. Неутралише желудачну киселину, а има и диуретичко дејство (подстиче излучивање течности из организма). Помаже коагулацију крви, а може смањити губитак крви у случају прекомерног менструалног крварења. Препоручује се у случају честих крварења из носа, јер подстиче коагулацију крви. Затим, подстиче имунитет и успорава процес старења, јер успорава дегенеративне процесе. Листови луцерке су веома богати протеинима, па је корисна у исхрани вегетаријанаца.

Производња семенске луцерке

уреди

За семенску производњу су погоднија земљишта нешто мање плоднија, као и осунчане јужне експозиције на којима се формирају нешто ниже биљке које равномерно сазревају. За отварање и оплођење цветова луцерке неопходно је присуство довољног броја опрашивача. Семенску производњу луцерке је најбоље организовати на парцелама мањим од 30 хектара које се налазе близу уз шумарке и травњаке који су погодни за развој инсеката који су неопходни за опрашивање луцерке. У нашим условима луцерка није атрактивна за опрашиваче, па се као специфична мера неге семенског усева може користити шећерни сируп, како би се стимулисало опрашивање. У производњи семена луцерке, обично се не примењује правовремена технологија заштита усева од корова. Неопходна је мера заштита од инсеката који нападају цвет, махуну и плод луцерке.

Утицај спољних чиниоца на оплодњу

уреди

Продуктивне могућности за производњу семена луцерке су високе. Повољни временски услови у току цветања луцерке уз присуство опрашивача, добар су предуслов за формирање махуна и семена. Важну улогу за продуктивност луцерке имају чиниоци спољне средине у време њеног цветања, опрашивања и оплодње. Нарочито у сушним регионима где је присутна земљишна и ваздушна суша, генеративни органи-цветови дехидрирају и не долази до оплодње, често и отпадну. Кишовито време у фази цветања негативно утиче на опрашивање и оплодњу луцерке. При кишовитом времену у току цветања смањује се активност инсеката опрашивача луцерке.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ illustration from Amédée Masclef - Atlas des plantes de France. 1891
  2. ^ „Medicago sativa – ILDIS LegumeWeb”. ildis.org. Приступљено 7. 03. 2008. 
  3. ^ „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Архивирано из оригинала 20. 04. 2019. г. Приступљено 3. 10. 2014. 
  4. ^ др Дане Лукић, Научни институт за ратарство и повртарство, Нови Сад
  5. ^ др Драгољуб Бошњак, др Мирко Стјепановић, НИРО Задругар Сарајево, 1978.

Литература

уреди
  • Дане Лукић, Научни институт за ратарство и повртарство, Нови Сад
  • Драгољуб Бошњак, др Мирко Стјепановић, НИРО Задругар Сарајево, 1978.

Спољашње везе

уреди