Канонско право

Канонско право или црквено право (лат. Jus canonicum или Jus ecclesiasticum) је зборник свих одредби црквених сабора од 3. до 9. века, док се остале црквене одлуке обично називају правила.

Канонско право у Православној цркви јесу само оне одредбе које је Црква донела до 9. века.

Римокатоличка црква уреди

У Римокатоличкој цркви канонско право обележава оно право које је већим делом садржано у њеном званичном зборнику Codex juris canonici. Његово последње издање објављено је 1983. године. Осим тога, део канонског права представљају и све остале канонске одлуке донете на законит начин. Овамо припадају канонски прописи који су претходили последњем канонском праву, а нису њиме опозване, као и прописи које је касније на други начин (обично у писаним одлукама папе или његових уреда) објавила Света столица.

Црквени канони или правила уреди

Црквени канони или правила и одредбе хришћанске етике, богослужења, дисциплине клира, монаштва, црквене организације и јурисдикције, које су прогласили васељенски или помесни сабори. Уопштено, канони представљају црквено законодавство које формира предмет канонског права. Сем догмата, који чини предмет вере и указује на међе традиције, а има карактер дефиниција (ορος, finis) је канони који треба да се поштују јер су сагласни са догматском традицијом, у духу су учења вере. Канон је облик или садржај у којем се примењује учење; стога се он не може посматрати теоретски нити као допунска власт. Црква има не само моћ да указује на дисциплину клира и пастирски живот лаика него и одговорност да се изјасни у различитим ситуацијама и моментима (Дела 15,26-29; 1. Тим. 3,15). Вршећи ту власт, Црква примењује икономију, то јест користи каноне у одређеним посебним условима и у својим сталним пастирским потребама.

Саборно одређење канона уреди

Мада постоје посебни канони, православна канонска традиција обрађивана је саборски, да би се очувало начело: канонска сагласност у духу и канонска сагласност у догмату. Канони се односе на: пост, поштовање икона светих, Пасху, брак, хиротонију, развод, владање клира и монаха, учествовање мирјана, јерархијске степене, поредак епархијских престола, међуцрквене односе, јавне односе итд. Канонски прописи које одређује Црква не треба да се мешају са законодавством цивилнога права које се односи на јавни религиозни живот и на хришћанску Цркву као правну институцију.

Види још уреди

Литература уреди

Бубало, Ђорђе (2019). „Извод из Епитимијног номоканона у Ковиљском и Софијском препису Душанова законодавства и његов руски предложак”. Наслеђе и стварање: Свети Ћирило-Свети Сава: 869-1219-2019. 2. Београд: Институт за српски језик. стр. 525—589.
Бубало, Ђорђе (2019). „Епитимијни номоканон из Цркве Светог Арханђела Михаила у селу Клинци (Луштица)”. Бока: Зборник радова из науке, културе и умјетности. 39: 39—61.
Kršljanin, Nina (2013). „О проклєти христіанскомь: Analiza člana 5. Dušanovog zakonika”. Zbornik radova 1700 godina Milanskog edikta. Niš: Pravni fakultet. стр. 309—322.
Милаш, Никодим (1890). Православно црквено право (1. изд.). Задар: Печатња Ивана Водицке.
Милаш, Никодим (1911). Црквено казнено право (1. изд.). Мостар: Издавачка књижарница Пахера и Кисића.