Отворите главни мени

Никодим Милаш (Шибеник, 16. април 1845Дубровник, 2. април 1915) је био српски епископ, канониста, теолог, академик[1] и писац.

Никодим Милаш
NikodimMilas.jpg
др Никодим Милаш епископ далматински
Датум рођења(1845-04-16)16. април 1845.
Место рођењаШибеник
Аустријско царство
Датум смрти2. април 1915.(1915-04-02) (69 год.)
Место смртиДубровник
Аустроугарска

БиографијаУреди

Рођен је у Шибенику 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1845. По рођењу, добио је име Никола. Отац, Трифун и мајка Марија, по рођењу Италијанка, која је пре удаје примила православну веру, из породице су Милаша који су се доселили у Далмацију из Дувна крајем седамнаестог столећа.

Никола Милаш је завршио основну школу 1856. године код францисканаца и језуита (исусоваца), а приватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то време веронауку у Бовановој српској школи. Будући да нижа гимназија није имала право јавности, Никола је морао да поново полаже четврти разред код језуита у Дубровнику. Захваљујући урођеној интелигенцији и бриљантним одговорима не само да је положио четврти, већ му је признат и пети разред и одмах је преведен у шести. Као стипендиста Зелићеве фондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији.

Иако није имао намеру да се посвети свештеничком позиву, Никола Милаш се уписује у гимназију у Задру, а своје богословско образовање завршава у Сремским Карловцима са одличним успехом. Гимназију је завршио у Задру (1863), а богословију у Сремским Карловцима (1866). На бечком Универзитету слушао је филозофију (1866/67), међутим, убрзо напушта студије филозофије и одлази 1867. у Русију, те се уписује у Кијевску духовну академију. Милаш је Духовну академију завршио у двадесет шестој години живота и тиме заокружио своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад о номоканону патријарха Фотија (1871). За суплента Богословије у Задру је постављен 17. новембра 1871. а 30. јуна 1872. године именован је за сталног професора.

Аустроугарска је 1873. године издвојила Далматинску епархију из састава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевини Буковинско-далматинској митрополији чије седиште није било ни у Буковини ни у Далмацији већ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевали помоћу преводиоца. Тим поводом појављује се Милашева књижица Историјско канонични поглед на установљење нове српско-румунске митрополије. Ову књигу су врло добро примили Срби из свих крајева, између осталог и због смелости аутора.

Замонашен је на Бадњи дан 1873. године у Задру, добивши име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године прима презвитерски чин а 1880. бива произведен у чин архимандрита.

На студијама се заинтересовао за црквену историју и црквено право (јер се ова наука, како сам истиче, подударила са реалистичким правцем његове природе) чему ће посветити, свом озбиљношћу објективног историчара, највећи део свога времена. Од 1873. (на Бадњи дан, у цркви св. Илије у Задру) наречени монах Никодим, потоњи епископ далматински и уредник листа Истина (Задар, 1885 — 1888). Посветио је свој живот науци и деловима народа који су се нашли под доминацијом Римске курије. Као зналац италијанског, грчког, латинског, француског, руског, немачког и основа енглеског језика био је у ситуацији да своје радове (од којих су бројни превођени на живе језике) проверава упоређујући их са сличнима, у области којима се бавио, као што је био у могућности да се, захваљујући познавању језика, служи изворницима, примарном и секундарном научном грађом.

Од министра просвете у Србији, Милана Кујунџића, добија позив да дође у Београд и реорганизује Богословију, Милашу је овај позив добро дошао да се уклони из средине која је према њему постајала непријатељски расположена. У Београд је дошао крајем новембра 1886. и примио дужност ректора Богословије, а убрзо је постао и члан Главног просветног савета.

 
др Никодим Милаш епископ далматински и истарски

Долазак Никодима Милаша у Београд пада у време међусобних партијских борби у Србији којих није био поштеђен ни Милаш, иако је тек дошао у Београд. Либерали су ширили вести да је Милаш „дошао у Србију по упутству Аустроугарске и римске пропаганде да поунијати Србију.“ У тој ситуацији нису га својски прихватали ни сви наставници Богословије. То се нарочито осетило пошто је саслушана његова Светосавска беседа 13. јануара 1887. по јулијанском календару, у којој је он говорио „о потреби класичног образовања за кандидате богословије“. Милаш је био присиљен да напусти Београд и у јулу 1887. године вратио се на своју дужност у Задар.

У следеће две године Милаш поново добија позив да дође у Београд. Министар др Владан Ђорђевић га позива за професора канонског права на новооснованој катедри при Великој школи, на чему се одмах захвалио. Епископ темишварски Георгије (Бранковић), потоњи патријарх српски, нуди му положај ректора Карловачке богословије. Милаш је сматрао да о томе може да одлучи тек када се у Сремским Карловцима попуни патријаршијски престо, који је смрћу патријарха Германа био упражњен. Све те могућности су у међувремену престале бити актуелне, јер је Милаш 10. јула 1890. именован за далматинског епископа, а хиротонисан 16. септембра 1890. Његовом постављању посредовао је председник далматинског сабора кнез Ђорђе Војновић.

После смрти митрополита Србије, Инокентија, 1905, Никодиму Милашу је понуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је и ову понуду одбио.

Објављивање књиге Рукоположење као сметња браку (1907), и критике које су потом уследиле из богословија у Београду и Сремским Карловцима (Стевана Веселиновића из Београда и Јована Вучковића из Сремских Карловаца), послужиће далматинској влади да се ослободи Никодима Милаша. Акцији против епископа Никодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници. У исто време су неке црквене општине тражиле да се епископ Никодим свргне. Епископ Никодим је 21. децембра 1911. године поднео цару „оставку на задарску епархију“, а она му је уважена 19. јануара 1912. године.

Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету са жалошћу и протестом, а посебно у Русији у којој је Милаш уживао велики углед. После пензионисања Кијевска духовна академија прогласила га је 2. марта 1912. године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године.

Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла (20. марта по јулијанском календару) 1915. године у Дубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник и следећег дана сахрањени у посебној капели крај Успенског храма.

Буде Будисављевић је у својој мемоарској књизи (pp. 215), коју је објавио Жељко Караула, о Никодиму Милашу написао: „... и у Задру сам као и обично потражио владику моје цркве Др-а Милаша. Тешко жалим и данас ме боли што је с њиме послије било, а и с бокељским му другом, који је сам скончао и скончати морао не без некривње старијег задарског му друга.“ Остаје недоречено о чему говори конкретно Буде Будисављевић, мада се то може повезати са самоубиством Доситеја Јовића, епископа бококоторског.

 
Епископ Никодим Милаш: Успомене из првих година српског политичког живота на приморју, Задар 1903

Мисионарски и научни радУреди

Главни научни рад Епископа Никодима (Милаша) је био каноничког садржаја. Важио је за једног од најбољих канониста свога времена.[2] На науци је почео да ради 1872. Многи његови чланци и расправе разасути су по бројним стручним и научним часописима.

Још за време школовања у задарској гимназији Милаш се суочио са буђењем народне словенске свести у Далмацији: Јер су се у далматинском сабору организовале две странке: италијанска и словенска. Због свог словенског опредељења Милаш је и сам, у три наврата, био кажњаван. Од 1885. залагао се (и после аудијенције, 1896, код цара, у Бечу, и успео) да се у гимназији у Задру настава изводи на српско-хрватском језику.

Већ тада је јасно разлучио да је италијански утицај веома велики код далматинских Хрвата који су порицали Србима у Далмацији њихову националну индивидуалност, што га је и навело да 1876. и 1877. године напише неколико политичких чланака. Све је то допринело да се Милаш нађе у жижи ондашњег политичког прагматизма, што му је донело много непријатности. У политичким сплеткама, које ће уследити и које нису разликовале врлину љубави од порока мржње, удружено су дејствовале силе латинског свештенства, аустроугарске политике и припадника српске националности (који су хтели да искористе пријатељство са хрватским политичким вођама) - прозивајући Милаша за превођење Срба у католичку веру, за оснивање црквено-српске странке, за одметника од сопствене вере, за русофила, за приврженика уније са Римом, за бечког агента, за националисту (јер је, користећи одлуку од 31. маја 1901. године, на његовој епископији сва пошта адресирана ћирилицом, чија је употреба у Далмацији добила право равноправности), за испразно писање којим залуђује свет, те за туђинца отачествене цркве.

Будно је пратио догађаје у целом православном свету и дописивао се са најбољим црквеним правницима Истока и Запада, као и са водећим православним теолозима. Тако, када је видео шта се у Босни догађа са митрополитом дабробосанским Савом (Косановићем), кога као борца за православље нису узеле у заштиту надлежне црквене власти, Милаш пише расправу Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. У овој расправи Милаш је заступао гледиште да српске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом. Међутим, Аустроугарска није то желела, зато је и створила вештачку творевину спајајући две српске са једном румунском епархијом у буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, у коме није било седиште ни једног од тројице архијереја ове митрополије.

По повратку у Задар са кратког службовања у Београду, епископ Никодим се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и књигу за коју се са сигурношћу може рећи да је његово животно дело, Црквено право. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама.

Епископ Никодим је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. У исто време дошло је до посете крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891 — 1920) Далмацији. Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучаању судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација, 1901. године.

Епископ Никодим Милаш се посветио својој епархији. Ревносно ју је обилазио, свештенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српског православног храма у Сплиту. Главна сметња, каже Епископ Никодим, било је далматинско Намјесништво. Оно је у овоме стајало под упливом римокатоличког епископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајна средства, да православни у Сплиту не добију никада своју цркву. Допринос одлагању радова допринео је благајник Јовић. Он је директно проневерио износ од 73000 круна, које је потрошио у личне сврхе. После октривања афере извршио је самоубиство, што је погодило Милаша и бацило љагу на цркву.[3] Црква никада и није подигнута.

Милаш је са позиције епископа организовао даривање сиротиње. Обичај му је био да уочи Божићу и Васкрсу поклони општини Задар одређену суму која је била подељена сиротињи, без обзира на веру и народности.[4] За време његовог управљања епархојиом основан је орган епархијске скупштине, уведено је као обавезно вођење црквених летописа, свештена лица су почела да раде као учитељи и додатно описмењавају народ, обновљен је и саграђен низ парохијских домова.

Василије Острошки је тема једне његове књиге у којој доказује да се он није покатоличио, јер тако битну ствар не би изоставили споменути, мрзитељ православља Вицко Змајевић или објективни и толерантни Гашпар Петар Вињалић. [5]

НаслеђеУреди

 
Фреска Светог епископа Никодима, Манастир Крка

За свој рад добио је Орден Свете Ане првог реда од стране руског цара Николаја Романова 1905 године.[6] Краљ Црне Горе Никола I Петровић одликовао га је Даниловом звијездом I степена. Носилац је и других високих одликовања и почасних доктората универзитета Русије, Грчке, Аустроугарске и Србије. Комплетну личну библиотеку поклонио је Народној библиотеци Србије.

На извору реке Цетине на Спасовдан 1994. године подигнута је биста Милашу у част. Непуних година дана касније је оштећена током Рата у Хрватској.

Одабрана делаУреди

За 40 година рада написао је преко 180 књига, монографија, чланака и критичких осврата,[7] међу којима су и:

  • Историјско-канонички преглед на установљење српско-румунске митрополије (1873),
  • Правила Светих Апостола и прва четири васељенска сабора I-II, Панчево, (1878),
  • Уплив хришћанства на грчко-римско законодавство, Сплит, (1879),
  • Достојанство у православној цркви (1879),
  • Codex canonum ecclesiae africane (1881),
  • Успомени професора Љубомира Вујновића, народног добротвора, (1883),
  • Крмчија Савинска, (1884),
  • Никола Милетић, народни добротвор, (1885),
  • Зборник правила која су примљена православном црквом (I 1884, II 1886),
  • Das Synodal-Statut der orth. Oriental Metropolie der Bukowina и Dalmatien mit Erläuterungen (1885),
  • Православно црквено право (1. изд. 1890, 2. поправ. изд. 1902. На руски преведено 1879, на немачки исте, 1879. године, a на бугарски 1903),
  • Правила (Kanones) православне цркве с тумачењима (I 1895, II 1896),
  • Православно калуђерство (1902),
  • Устав православне конзисторије у Кнежевини Црној Гори, Цетиње, (1904),
  • Источно црквено питање и задаћа Аустрије у рјешењу тога питања (1899. Немачки превод 1900, као и румунски),
  • Пропаганда, њезин постанак и данашња уредба (1889. Руски превод 1889, а бугарски 1901),
  • Documenta spectantia historiam orthodoxae dioeceseos Dalmatiae et Istriae a XV usque ad XIX saeculum (1899),
  • Православна Далмација, историјски преглед (1901),
  • Рукоположење као сметња браку, (1907),
  • Црквено казнено право, Мостар, (1911),
  • Безбрачност епископа, (1920),
  • Икономија у црквеном праву, (1924)

ЦитатиУреди

  • Није лак посао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Живковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије. … Али најтеже је далматинском епископу са Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вјере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православље ужива једнака права као и све остале признате државне конфесије. Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерисана.[8]
  • Сремски Карловци, тај оглашени српски Сион, били су све, само не Сион. Патријаршијски двор је више личио на двор неког мађарског спахије са светском раскоши и уживањем, него ли на какво црквено средиште.[9]

РеференцеУреди

  1. ^ Калинић, Војин (2007). Допринос Никодима Милаша културном препороду Срба у Далмацији. Београд-Шибеник: Истина. стр. 59. 
  2. ^ „Стогодишњица упокојења знаменитог Архијереја”. spc.rs. 13. 2. 2015. Приступљено 29. 4. 2016. 
  3. ^ Милаш, Никодим. Аутобиографија. стр. 128. 
  4. ^ „Богословље”. Свеска 4. 1930: 270. 
  5. ^ Милаш, Никодим. Свети Василије Острошки (PDF). 
  6. ^ Калинић, Војин (2007). Допринос Никодима Милаша културном препороду Срба у Далмацији. Београд-Шибеник: Истина. стр. 63. 
  7. ^ Калинић, Војин (2007). Допринос Никодима Милаша културном препороду Срба у Далмацији. Београд-Шибеник: Истина. стр. 105. 
  8. ^ Милаш, Никодим (2005). Студије и чланци. Београд-Шибеник. стр. 74—75. 
  9. ^ Милаш, Никодим (2005). Студије и чланци. Београд-Шибеник. стр. 19. 

ЛитератураУреди

  • Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
  • Божић, Софија (2001). Политичка мисао Срба у Далмацији. Београд. 
  • Милутиновић, Коста (1984). Никодим Милаш и први покушај анексије БиХ. Сарајево: Удружење историчара Босне и Херцеговине. 
  • Прпа, Бранка (1988). Српско-Даламтински Магазин, 1836-1848, Препородне идеје код Срба у Далмацији. Сплит: Удружење историчара Босне и Херцеговине. 
  • Цертановицз, Антони (1971). Народни Препород у Далмацији, Од славенства према модерној хрватској и српској националној идеји. Загреб: е. 
  • Срби у Далмацији и Приморју. Загреб: Савез удружења православног свештенства у Хрватској. 1971. 
  • Перић, Иво (1978). Далматински сабор 1861-1912 год. Задар. 
  • Бакотић, Лујо (2002). Срби у Далмацији. Београд: Прометеј Београд. 
  • Свети Никодим Епископ Далматински (1845-1915), Предлог за уврштње у календар светих Српске православне цркве, Београд-Шибеник, 2008.

Спољашње везеУреди