Formiranje zvezda je proces putem koga guste oblasti unutar molekularnih oblaka u međuzvezdanom prostoru, koje se ponekad nazivaju „zvezdanim rasadnicima” ili „regionima formiranja zvezda”, kolapsiraju i formiraju zvezde.[1] Kao grana astronomije, formiranje zvezda obuhvata proučavanje međuzvezdanog medija (ISM) i gigantskih molekularnih oblaka (GMC) kao prekursora procesa formiranja zvezda i proučavanje protozvezda i mladih zvezdanih objekata kao neposrednih proizvoda. Formiranje zvezda je usko povezano sa formacijom planeta, još jednom granom astronomije. Teorija formiranja zvezda, kao i razmatranje formiranja pojedinačne zvezde, takođe moraju da uzmu u obzir statistiku binarnih zvezda i funkciju početne mase. Većina zvezda se ne formira izolovano, već kao deo grupe zvezda koja se naziva zvezdani klaster ili stelarna asocijacija.[2]

Zvezdani rasadniciУреди

 
Slika Teleskop Habla poznata kao Stubovi stvaranja, gde se zvezde formiraju u maglici Orao
 
Formiranje galaksije u ranom svemiru.[3]

Međuzvezdani oblaciУреди

Spiralna galaksija poput Mlečnog puta sadrži zvezde, zvezdane ostatke i difuzni međuzvezdani medijum (ISM) od gasa i prašine. Međuzvezdani medijum se sastoji od 10-4 do 106 čestica po cm3 i tipično se sastoji od oko 70% masenih procenta vodonika, pri čemu najveći deo preostalog gasa helijum. Ovaj medijum je hemijski obogaćen tragovima težih elemenata koji su izbačeni iz zvezda koje su premašile kraj njihovog životnog veka u glavnom nizu. Regioni veće gustine međuzvezdane sredine formiraju oblake ili difuzne magline,[4] gde se formiraju zvezde.[5] Za razliku od spirala, eliptična galaksija gubi hladnu komponentu svog međuzvezdanog medija za oko milijardu godina, što sprečava galaksiju da formira difuzne magline osim putem spajanja sa drugim galaksijama.[6]

U gustim maglinama gde se formiraju zvezde, veliki deo vodonika je u molekularnoj (H2) formi, tako da se ove magline nazivaju molekularnim oblacima.[5] Zapažanja pokazuju da najhladniji oblaci imaju tendenciju da formiraju zvezde male mase, najpre uočene u infracrvenom opsegu unutar oblaka, zatim u vidljivoj svetlosti na njihovoj površini kada se oblaci rasprše, dok gigantski molekularni oblaci, koji su generalno topliji, proizvode zvezde svih masa.[7] Ovi gigantski molekularni oblaci imaju tipičnu gustinu od 100 čestica po cm3, prečnike 100 ly (9,5×1014 km), mase do 6 miliona solarnih masa (M),[8] i prosečne unutrašnje temperature od 10 K Oko polovine ukupne mase galaktičkog ISM-a se nalazi u molekularnim oblacima,[9] i u Mlečnom putu se procenjuje da postoji oko 6.000 molekularnih oblaka, svaki sa više od 100,000 M.[10] Najbliža maglina Suncu gde se formiraju masivne zvezde je maglina Orion, udaljena 1.300 ly (1,2×1016 km).[11] Međutim, formiranje zvezda niže mase se događa na rastojanju od oko 400–450 svetlosnih godina kompleksu oblaka ρ Ofiuči.[12]

Kompaktnije mesto formiranja zvezda su neprozirni oblaci gustog gasa i prašine poznati kao Bokove globule, nazvane po astronomu Bartu Boku. One se mogu formirati u kontekstu kolapsa molekularnih oblaka ili možda nezavisno.[13] Bokove globule su obično imaju do jedne svetlosne godine popreko i sadrže nekoliko solarnih masa.[14] One se mogu uočiti kao silute tamnih oblaka koje se ocrtavaju na svetloj emisionoj maglini ili pozadinskim zvezdama. Utvrđeno je da više od pola poznatih Bokovih globula sadrži novonastale zvezde.[15]

ReferenceУреди

  1. ^ Stahler, S. W. & Palla, F. (2004). The Formation of Stars. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 3-527-40559-3. 
  2. ^ Lada, Charles J.; Lada, Elizabeth A. (1. 9. 2003). „Embedded Clusters in Molecular Clouds”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 41 (1): 57—115. ISSN 0066-4146. arXiv:astro-ph/0301540 . doi:10.1146/annurev.astro.41.011802.094844. 
  3. ^ „ALMA Witnesses Assembly of Galaxies in the Early Universe for the First Time”. Приступљено 23. 7. 2015. 
  4. ^ O'Dell, C. R. „Nebula”. World Book at NASA. World Book, Inc. Архивирано из оригинала на датум 29. 4. 2005. Приступљено 18. 5. 2009. 
  5. 5,0 5,1 Prialnik, Dina (2000). An Introduction to the Theory of Stellar Structure and Evolution. Cambridge University Press. 195—212. ISBN 0-521-65065-8. 
  6. ^ Dupraz, C.; Casoli, F. (jun 4—9, 1990). „The Fate of the Molecular Gas from Mergers to Ellipticals”. Dynamics of Galaxies and Their Molecular Cloud Distributions: Proceedings of the 146th Symposium of the International Astronomical Union. Paris, France: Kluwer Academic Publishers. Bibcode:1991IAUS..146..373D.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ Lequeux, James (2013). Birth, Evolution and Death of Stars. World Scientific. ISBN 978-981-4508-77-3. 
  8. ^ Williams, J. P.; Blitz, L.; McKee, C. F. (2000). „The Structure and Evolution of Molecular Clouds: from Clumps to Cores to the IMF”. Protostars and Planets IV. стр. 97. Bibcode:2000prpl.conf...97W. arXiv:astro-ph/9902246 . 
  9. ^ Alves, J.; Lada, C.; Lada, E. (2001). Tracing H2 Via Infrared Dust Extinction. Cambridge University Press. стр. 217. ISBN 0-521-78224-4. 
  10. ^ Sanders, D. B.; Scoville, N. Z.; Solomon, P. M. (1. 2. 1985). „Giant molecular clouds in the Galaxy. II – Characteristics of discrete features”. Astrophysical Journal, Part 1. 289: 373—387. Bibcode:1985ApJ...289..373S. doi:10.1086/162897. 
  11. ^ Sandstrom, Karin M.; Peek, J. E. G.; Bower, Geoffrey C.; Bolatto, Alberto D.; Plambeck, Richard L. (2007). „A Parallactic Distance of   Parsecs to the Orion Nebula Cluster from Very Long Baseline Array Observations”. The Astrophysical Journal. 667 (2): 1161. Bibcode:2007ApJ...667.1161S. arXiv:0706.2361 . doi:10.1086/520922. 
  12. ^ Wilking, B. A.; Gagné, M.; Allen, L. E. (2008). „Star Formation in the ρ Ophiuchi Molecular Cloud”. Ур.: Bo Reipurth. Handbook of Star Forming Regions, Volume II: The Southern Sky ASP Monograph Publications. Bibcode:2008hsf2.book..351W. arXiv:0811.0005 . 
  13. ^ Khanzadyan, T.; Smith, M. D.; Gredel, R.; Stanke, T.; Davis, C. J. (februar 2002). „Active star formation in the large Bok globule CB 34”. Astronomy and Astrophysics. 383 (2): 502—518. Bibcode:2002A&A...383..502K. doi:10.1051/0004-6361:20011531. 
  14. ^ Hartmann, Lee (2000). Accretion Processes in Star Formation. Cambridge University Press. стр. 4. ISBN 0-521-78520-0. 
  15. ^ Smith, Michael David (2004). The Origin of Stars. Imperial College Press. стр. 43—44. ISBN 1-86094-501-5.