Википедија

Izgubljen u kući smeha

Izgubljen u kući smeha (Lost in the Funhouse, 1968) je zbirka kratkih priča američkog autora Džona Barta. Ove postmoderne priče su izrazito autorefleksivne i smatraju se značajnim primerom metafikcije.

Iako Bartova reputacija poglavito počiva na njegovim dugim romanima, priče „Noćno putovanje po moru“, „Izgubljen u kući smeha“, „Naslov“ i „Životna priča“ iz zbirke Izgubljen u kući smeha nalaze se u mnogim antologijama. Knjiga se prvi put pojavila godinu dana nakon objavljivanja njegovog eseja Književnost iscrpljenosti, u kojem je Bart rekao da su tradicionalni modeli realistične fikcije istrošeni, ali da se ova iscrpljenost sama po sebi može iskoristiti kao inspiracija za buduću generaciju pisaca, navodeći Nabokova, Beketa, i posebno Borhesa kao predstavnike ovog novog  pristupa. Zbirka Izgubljen u kući smeha je ove ideje dovela do ekstrema, zbog čega su je kritičari i hvalili i osuđivali.

Kratak pregled dela

уреди

Svaka priča se može posmatrati kao zasebna celina, a zapravo neke od njih su objavljene zasebno pre nego što su objedinjene u zbirku. Bart, međutim, insistira na serijskoj prirodi priča, i na tome da se jedinstvo može uočiti u njima kada se posmatraju kao celina.[1] Bart izražava pesimizam u svojim pričama i kaže da se poistovećuje sa „Anonimijadom“.[2]

Pozadina nastanka dela

уреди

Kada je Bart pošao na Univerzitet Džon Hopkins 1947. godine, upisao se na jedan od samo dva kursa kreativnog pisanja koji su u to vreme bili dostupni u Sjedinjenim Američkim Državama. Postao je jedan od prvih profesora koji predaju isključivo kreativno pisanje. Priče u delu Izgubljen u kući smeha prikazuju zainteresovanost profesora za forme fikcije.[3]

Izgubljen u kući smeha je Bartova prva knjiga objavljena posle Književnosti iscrpljenosti iz 1967. godine,[4] eseja u kome Bart tvrdi da su tradicionalni načini realističnog pisanja iscrpljeni i da više ne služe savremenom piscu, ali da iscrpljenost tehnika može biti pretvorena u novi izvor inspiracije. Bart je naveo nekolicinu savremenih pisaca, kao što su Vladimir Nabokov, Semjuel Beket, i posebno Horhe Luis Borhes,  kao značajne primere.

Neki su ovo delo kasnije počeli da smatraju ranim opisom postmodernizma.[5] Bart je opisao priče iz ove zbirke kao „pretežno poznomodernističke“ i „postmodernističke“.[6]

Uticaji

уреди

Horhe Luis Borhes je imao najveći uticaj,[7] kako je Bart priznao u više navrata, naročito u  eseju „Književnost iscrpljenosti“ .[8] Pored Borhesa i Beket je uticao na Barta.[3]

Istorija objavljivanja

уреди

Nekoliko priča napisanih između 1966. i 1968. godine[9] već je bilo zasebno objavljeno.[1]

Bart je jednom prilikom rekao da je svoje knjige pisao u parovima. Zbirka priča Izgubljen u kući smeha je izašla 1968. godine i za njom je usledila Himera 1972, zbirka od tri samosvesne, međusobno povezane metafikcijske novele.[10]

Priče

уреди

Zbirka priča započinje „Okvirnom pričom“ u kojoj su „JEDNOM DAVNO“ i „BEŠE PRIČA KOJA JE ZAPOČELA“ ištampani vertikalno, jedan na svakoj stranici prvog lista knjige. Čitalac ovo treba da iseče i spoji krajeve, nakon što papir jednom uvrne u Mebijusovu traku. Na ovaj način se dobija regressus ad infinitum, beskonačno vraćanje, petlja bez početka i kraja.[11]

Za njom sledi „Noćno putovanje po moru“, priča ispričana u prvom licu koja prati ljudski spermatozoid koji je na svom putu da oplodi jajnu ćeliju. Ovo je alegorijska priča o ljudskom životu u zbijenoj formi.[5]

U „Peticiji“ jedan od sijamskih blizanaca, koji je stomakom spojen za bratovljeva leđa, piše peticiju Prajadhipoku, kralju Sijama (današnji Tajland) 1931. godine, žaleći se da njegov brat ne priznaje da on postoji.[12]

 
Izgubljen u kući smeha počinje sa ,,pričom" koja može da bude isečena i nalepljena kako bi napravila beskonačnu Mebijusovu traku.

U „Meneladi“ Bart šeta čitaoce unutar i van sedam metaleptičkih slojeva.[13] Menelaj očajava kako se priča razvija kroz uzastopne slojeve znakova navoda, jer je jedna priča unutar druge, a potom još jedne.[14]

„Autobiografija“ je namenjena za monofonsku traku i za vidljivog, ali nemog autora.[13]

Tri priče – „Ambroz, njegov beleg“, „Vodena poruka“ i naslovna priča „Izgubljen u kući smeha“ – odnose se na mladića pod imenom Ambroz i članove njegove porodice. Prva priča je ispričana u prvom licu, i vodi do opisa kako je Ambroz dobio ime. Druga je ispričana u trećem licu, i napisana namerno arhaičnim stilom. Poslednja ima najviše elemenata metafikcije od sve tri priče. U njoj narator daje komentare o formi priče i književnim sredstvima, dok se priča razvija.

„Životna priča“ je još jedan metafikcijski komentar na sopstveno pripovedanje. U priči koja je verovatno rasprava između para koji ima probleme u vezi, Bart odbija da pruži detalje poput imena i opisa, i umesto toga samo koristi reči „ispunite praznine“.

U skladu sa podnaslovom knjige – „Proza za štampanje, snimanje, glas uživo“ Bartova „Piščeva napomena“ ukazuje na brojne medije preko kojih se neke od ovih priča mogu preneti. On posebno napominje da se nasnimljeni i/ili živi glas može iskoristiti za priče „Noćno putovanje po moru“, „Glosalija“, „Eho“, „Autobiografija“ i „Naslov“.

Spisak priča

уреди
  • „Okvirna priča“
  • „Noćno putovanje po moru“
  • „Ambroz, njegov beleg“
  • „Autobiografija“
  • „Vodena poruka“
  • „Peticija“
  • „Izgubljen u kući smeha“
  • „Eho“
  • „Dve meditacije“
  • „Naslov“
  • „Glosolalija“
  • „Životna priča“
  • „Menelajada“
  • „Anonimijada“

Recepcija

уреди

Zbirka priča Izgubljen u kući smeha je nominovana za Američku nacionalnu nagradu za književnost, (Bart će ovu nagradu osvojiti svojom sledećom knjigom Himera 1973. godine).[15]

Među Bartovim kritičarima, Džon Gardner koji je u svom delu O moralnoj fikciji (On Moral Fiction) napisao da su Bartove priče nemoralne i lažne jer prikazuju život kao apsurdan.

Maks F. Šulc tvrdi da „Bartova karijera zrelog pripovedača počinje zbirkom Izgubljen u kući smeha“, a Dejvid Morel je nazvao priču „Izgubljen u kući smeha“ „najvažnijim, najprogresivnijim i najuticajnijim kratkim proznim delom američke književnosti u deceniji u kojoj je objavljena“.[6]

Reference

уреди
  1. ^ а б Bell, Steven M. (1984). "Literature, Self-Consciousness, and Writing: The Example of Barth's Lost in the Funhouse". The International Fiction Review. стр. 84—89. 
  2. ^ Lois Parkinson, Zamora (1989). „Writing the Apocalypse: Historical Vision in Contemporary U.S. and Latin American Fiction”. Harvard University Press. 
  3. ^ а б Dickenstein, Morris (2002). „Leopards in the Temple: The Transformation of American Fiction”. Harvard University Press. 
  4. ^ Olster, Stacey (2009). „Reminiscence and Re-Creation in Contemporary American Fiction”. Cambridge University Press. 
  5. ^ а б Theo D', Haen (2002). Postmodernism: The Key Figures. John Wiley & Sons. стр. 32—37. 
  6. ^ а б Martin, Terry J. (2001). A Reader's Companion to the Short Story in English. Greenwood Publishing Group. стр. 49—56. 
  7. ^ Levitt, Morton (2002). „Joyce and the Joyceans”. Syracuse University Press. 
  8. ^ Mahoney, Blair. „"Borges: Influence and References: John Barth"”. The Modern World. Архивирано из оригинала 11. 04. 2012. г. 
  9. ^ Sunka, Simon (2002). „Mail-Orders: The Fiction of Letters in Postmodern Culture”. SUNY Press. 
  10. ^ Martin, Terry J. (2001). A Reader's Companion to the Short Story in English. Greenwood Publishing Group. стр. 49—56. 
  11. ^ Martin, Terry J. (2001). A Reader's Companion to the Short Story in English. Greenwood Publishing Group. стр. 49—56. 
  12. ^ Slethaug, Gordon (1993). „The Play of the Double in Postmodern American Fiction”. SIU Press: 121–150. 
  13. ^ а б Elias, Amy J. (2011). „In Duvall, John N. Postmodern Metafiction. Cambridge University Press. pp. 15–29.”. Cambridge University Press: 15—29. 
  14. ^ Maltby, Paul (1993). „"Excerpts from Dissident Postmodernists"”. SUNY Press: 519—537. 
  15. ^ Werlock, James P. (2010). The Facts on File Companion to the American Short Story. Infobase Publishing. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Izgubljen_u_kući_smeha&oldid=26754614”