Бели дуд

(преусмерено са Morus alba)

Бели дуд (Morus alba) је врста дуда, пореклом из средње и источне Азије. У Европу је пренет у средњем веку. Код нас је одомаћена врста и често се јавља спонтано, нарочито поред река.

Бели дуд
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Племе:
Род:
Врста:
M. alba
Биномно име
Morus alba
Свилена буба (Bombyx mori) на листу белог дуда
Бели дуд (Morus alba) испред Зграде Техничког факултета у Београду.
Morus alba var. alba са белим дудињама

Опис

уреди

Бели дуд је висине до 20 метара. Крошња му је округла, а кора у младости жућкаста и глатка, касније сивосмеђа и дубоко испуцала. Млади су избојци голи или слабо длакави, жутосиви, садрже млечни сок, као и лисне петељке. Пупољци су широко јајолики, око 6 мм велики, смеђосиви, са 6 љусака. Листови су наизменични, широко јајолики, 6-14 цм дуги, 4-10 цм широки, једноставни или ређе са 2-3 непотпуно изражена режња, срцолике основе. Лисна површина са горње стране светлозелена, а са доње стране зеленосива, са кратким белим длачицама дуж нерава. Петељка дужа од 2 цм. Мушки цветови у ваљкастим ресама и састављени од четворочланог перигона и четири прашника. Женски цвет након оплодње даје сложен јестив плод дудињу (мурва), који дозрева крајем јуна. Боја плода варира од беле до љубичасте.

Употреба

уреди

Бели дуд се узгаја од давнина у средњој и јужној Европи ради јестивих плодова (дудиња) и листова који служе као храна гусеницама свилене бубе. Дудиње се употребљавају и за производњу ракије (дудовача). Дрво је слично багремовом, јако, отпорно и лако се глача. Употребљава се у столарству и дрвној индустрији.

Услови средине

уреди

У младости расте брзо. Добро подноси орезивање. У нижим пределима није осетљив на мраз и може издржати ниске температуре и до -20°C. На већим висинама трпи од мраза. Добро подноси засену. Веома је отпоран на сушу. У односу на земљиште има скромне захтеве, може да расте чак и на заслањеним. Коренов систем је добро развијен те је погодан за везивање покретних, ерозивних земљишта. На пешчаним земљиштима може поднети засипање песком до 2/3 своје висине. Лако се размножава сетвом (у пролеће), резницама, полуодрвљеним резницама (током лета), кореновим резницама и положеницама. Даје обилне изданке из пања.

Значај у озелењавању

уреди

Узгаја се у дрворедима, живим оградама, парковима и баштама. Предност при садњи имају мушке јединке, зато што не плодоносе. Женске и једнодоме јединке дуда обилато плодоносе, а њихови бројни плодови изузетно много прљају простор око стабала, те се морају свакодневно уклањати.

У култури су поникле многе сорте (око 400) и форме, различите по облику и боји листа, облику крошње, боји плодова и др.[1]

Постоји више украсних форми и варијетета:

  • M. a. ’Aurea’ - млади изданци и листови златно-жути.
  • M. a. ’Macrophylla’ - форма веома крупних листова (до 22 цм).
  • M. a. ’Nana’ - ниско дрво густе, округласте крошње.
  • M. a. ’Pendula’ - дрво високо око 4 м са танким, дугим, до земље повијеним гранама. Изузетно атрактивна форма, Једна од најчешће коришћених форми белог дуда на зеленим површинама. Атрактиван је у сваком периоду године. Примерен је како парковским површинама тако и урбаном градском језгру.
  • M. a. ’Pyramidalis’ - дрво високо преко 5 м са ускопирамидалном круном и гранама усмереним ка врху.
  • M. a. var. alba - дудиње беле.
  • M. a. var. tatarica - мање дрво густе крошње. Листови су ситни, а плодове цвасти тамноцрвене.


Референце

уреди
  1. ^ Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.), Београд: Привредно финансијски водич, стр. 243—244 

Спољашње везе

уреди