Naftni šok 1973.

(преусмерено са Naftni šok)

Naftna kriza 1973. godine ili naftni šok je naziv za ekonomsku krizu koja je pogodila, pre svega zapadne zemlje, a nakon njih i ostatak sveta, u jesen 1973. godine, nakon što su u oktobru 1973. države članice OAPEC-a donele odluku o embargu na izvoz nafte u SAD, Britaniju, Kanadu, Holandiju i Japan, zbog toga što su smatrale da vlade tih zemalja podržavaju Izrael u Jomkipurskom ratu.[1] Embargo, koji je kasnije proširen na Portugaliju, Rodeziju i Južnu Afriku, potrajao je do marta 1974. i imao dalekosežne posledice po svetsku ekonomiju,[2] pre svega zbog toga što se cena nafte popela sa dotadašnjih 3 na 12 dolara po barelu, pa je, s obzirom da se svetska ekonomija temeljila na nafti, dovela do poremećaja u opskrbi i svim drugim granama ekonomije. Smatra se da su ti događaji, uz tzv. Niksonov šok dve godine ranije označili konačni kraj pozitivnih ekonomskih trendova koji su obeležili svetsku ekonomiju u četvrt veka nakon završetka Drugog svetskog rata, odnosno započeli novi period koji obeležavaju ekonomske krize koje endemski traju do današnjeg dana.[3] Naftni šok se počeo nazivati i Prvi naftni šok nakon Drugog naftnog šoka koji se dogodio 1979. godine posle Iranske islamske revolucije.

ZaleđinaУреди

Pad američke proizvodnjeУреди

Do 1969. američka domaća proizvodnja nafte nije mogla ići u korak sa sve većom potražnjom. Godine 1925. nafta je činila petinu američke upotrebe energije; u vreme kada je započeo Drugi svetski rat, jedna trećina američkih energetskih potreba bila je zadovoljena naftom. Nafta je počela da zamenjuje ugalj kao poželjni izvor goriva. Ona je korištena za grejanje domova i proizvodnju električne energije, i bila je jedino gorivo koje se moglo koristiti za vazdušni prevoz. Godine 1920. američka naftna polja pružala su gotovo dve trećine svetske proizvodnje nafte. Godine 1945. američka proizvodnja povećana je na nešto više od dve trećine. SAD su uspele da samostalno zadovolje svoje energetske potrebe u deceniji između 1945. i 1955, ali su uvozile 350 miliona barela godišnje do kraja 1950-ih, uglavnom iz Venecuele i Kanade. Godine 1973. američka proizvodnja je opala na 16,5% globalne proizvodnje.[4][5]

Troškovi proizvodnje nafte na Bliskom Istoku bili su dovoljno niski da su kompanije mogle da ostvare profit uprkos američkoj tarifi na uvoz nafte. To je naštetilo domaćim proizvođačima nafte u mestima kao što su Teksas i Oklahoma koji su prodavali naftu po tarifno-podržanim cenama i sada su morali da se nadmeću sa jeftinom naftom iz regiona Persijskog zaliva. Prve američke firme koje su iskoristile niske troškove proizvodnje na Bliskom Istoku bile su Geti, Standard Oil iz Indijane, Kontinental Oil i Atlantik Ričfild. Predsednik Dvajt D. Ajzenhauer je 1959. godine rekao: „Sve dok nafta na Bliskom Istoku i dalje bude jeftina kao što jeste, verovatno možemo malo učiniti da smanjimo zavisnost Zapadne Evrope od Bliskog Istoka.” Na kraju, na zahtev nezavisnih američkih proizvođača, Ajzenhauer je uveo kvote za stranu naftu koje su ostale na snazi između 1959. i 1973.[5][6] Kritičari su to nazvali politikom „isuši Ameriku prvo”. Neki naučnici smatraju da je ta politika doprinela padu domaće proizvodnje nafte u SAD tokom ranih 1970-ih.[7] Dok je proizvodnja nafte u SAD opadala, domaća potražnja je istovremeno rasla, što je dovelo do inflacije i stalnog rasta indeksa potrošačkih cena između 1964. i 1970.[8]

Američki višak proizvodnog kapaciteta smanjen je sa 4 miliona bpd na oko milion bpd između 1963. i 1970, povećavajući američku zavisnost od stranog uvoza nafte.[8] Kada je Ričard Nikson preuzeo dužnost 1969. godine, dodelio je Džordžu Šulcu da rukovodi komitetom za preispitivanje programa kvota Ajzenhauerove ere. Šultzov komitet preporučio je da se kvote ukinu i zamene tarifama, ali Nikon je odlučio da zadrži kvote zbog snažnog političkog protivljenja.[9] Nikon je 1971. godine nametnuo gornju granicu cena nafte, jer je potražnja za naftom rasla, a proizvodnja opadala, što je povećalo zavisnost od stranog uvoza nafte jer je potrošnja bila podržana niskim cenama.[8] Nikon je 1973. najavio prekid sistema kvota. Između 1970. i 1973. američki uvoz sirove nafte gotovo se udvostručio, dostigavši 6,2 miliona barela dnevno u 1973. godini. Do 1973. godine, izobilna isporuka nafte držala se tržišna cena nafte nižom od objavljene cene.[9]

OPECУреди

Organizaciju zemalja izvoznica nafte (OPEC) osnovalo je pet zemalja proizvođača nafte na konferenciji u Bagdadu 14. septembra 1960. Pet osnivačkih članova OPEC-a bile su Venecuela, Irak, Saudijska Arabija, Iran i Kuvajt.[10] OPEC je organizovan nakon što su naftne kompanije smanjile objavljenu cenu nafte, ali je objavljena cijena nafte ostala stalno viša od tržišne cene nafte između 1961. i 1972.[11]

Godine 1963. Sedam sestara je kontrolisalo 86% nafte proizvedene u zemljama OPEC-a, ali do 1970. porast „nezavisnih naftnih kompanija” smanjio je njihov udeo na 77%. Ulazak tri nova proizvođača nafte - Alžira, Libije i Nigerije - značio je da su do 1970. godine 81 naftne kompanije poslovale na Bliskom Istoku.[12][13]

Početkom 1960-ih godina Libija, Indonezija i Katar pridružili su se OPEC-u. OPEC se generalno smatrao neefikasnim sve dok političke turbulencije u Libiji i Iraku nisu ojačale njihov položaj 1970-te godine. Pored toga, sve veći sovjetski uticaj pružio je zemljama proizvođača nafte alternativna sredstva za transport nafte na tržišta.[14]

Na osnovu Teheranskog sporazuma o cenama iz 1971. godine objavljena cena nafte povećana je i usled pada vrednosti američkog dolara u odnosu na zlato, donesene su neke antiinflatorne mere.[14][15][16]

U septembru 1973. godine Ričard Nikson je izjavio: „Nafta bez tržišta, kako je gospodin Mosadik saznao pre mnogo, mnogo godina, ne čini zemlji mnogo dobrog”, govoreći o nacionalizaciji iranske naftne industrije iz 1951. godine. Međutim, između oktobra 1973. i Februara 1974, zemlje OPEC-a podigle su četiri puta objavljenu cenu na gotovo 12 USD.[17]

Kraj BretonvudsaУреди

Dana 15. avgusta 1971, Sjedinjene Države jednostrano su se povukle iz Bretonvudsovog sporazuma. SAD su odustale od Zlatnog standarda razmene po kome je vrednost dolara bila povezana sa cenom zlata, a sve ostale valute su bile vezane za dolar, čija je vrednost ostavljena da „pluta” (porast i pad u skladu sa potražnjom na tržištu).[18] Ubrzo nakon toga, Britanija je sledila, dajući funti plutajuči status. Ostale industrijalizovane nacije sledile su sa svojim valutama. Očekujući da će vrednosti valuta neko vreme nepredvidivo fluktuirati, industrijalizovane zemlje su povećale svoje rezerve (uvećavanjem zaliha novca) u iznosima daleko većim nego ranije. Rezultat je bilo obezvređenje dolara i valuta drugih industrijalizovanih zemalja. Budući da je cena nafte navođena u dolarima, stvarni prihodi proizvođača nafte su se smanjili. U septembru 1971. godine OPEC je objavio zajedničko saopštenje u kome je rečeno da će od tada oni određivati cenu nafte u odnosu na fiksnu količinu zlata..[19]

ReferenceУреди

  1. ^ Smith, Charles D. (2006), Palestine and the Arab–Israeli Conflict, New York: Bedford, p. 329.
  2. ^ „OPEC Oil Embargo 1973–1974”. U.S. Department of State, Office of the Historian. Приступљено 30. 8. 2012. 
  3. ^ „The price of oil – in context”. CBC News. Архивирано из оригинала на датум 9. 6. 2007. Приступљено 29. 5. 2007. 
  4. ^ David S. Painter. „Oil and Geopolitics: The Oil Crises of the 1970s and the Cold War”. Historical Social Research / Historische Sozialforschung. 39 (#4). JSTOR 24145533. 
  5. 5,0 5,1 Little, Douglas (15. 9. 2009). „2. Opening the Door: Business, Diplomacy, and America's Stake in Middle East Oil”. American Orientalism: The United States and the Middle East since 1945. Univ of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-7761-6. 
  6. ^ Pelletiere, Stephen C. (2001). „4. The OPEC Revolution and the Clashes Between Iraq and the Cartel”. Iraq and the International Oil System: Why America Went to War in the Gulf. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-94562-6. 
  7. ^ Price-Smith, Andrew T. (29. 5. 2015). „1. The History of Oil in International Affairs”. Oil, Illiberalism, and War: An Analysis of Energy and US Foreign Policy. The MIT Press. ISBN 978-0-262-02906-3. 
  8. 8,0 8,1 8,2 Beaubouef, Bruce Andre (2007). „1. The Energy Crisis Begins 1970-1975”. The Strategic Petroleum Reserve: U.S. Energy Security and Oil Politics, 1975-2005 . Texas A&M University Press. ISBN 978-1-60344-464-4. 
  9. 9,0 9,1 Yergin, Daniel (11. 9. 2012). „29. The Oil Weapon”. The Prize: The Epic Quest for Oil, Money & Power. Simon and Schuster. ISBN 978-1-4711-0475-6. 
  10. ^ Euclid A. Rose (2004). „OPEC's Dominance of the Global Oil Market: The Rise of the World's Dependency on Oil”. Middle East Journal. 58 (#3): 424—443. JSTOR 4330033. 
  11. ^ Kuiken, Jonathan (1. 3. 2015). „Striking the Balance: Intervention versus Non-intervention in Britain's Oil Policy, 1957–1970”. Britain and the World. 8 (#1): 5—26. ISSN 2043-8567. doi:10.3366/brw.2015.0165. 
  12. ^ Alnasrawi, Abbas (2002). „1. The International Context of the Iraqi Oil Industry”. Iraq's Burdens: Oil, Sanctions, and Underdevelopment. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-32459-8. 
  13. ^ JUDITH STEIN (2010). „OPEC and the Trade Unionism of the Developing World”. Pivotal Decade: How the United States Traded Factories for Finance in the Seventies. Yale University Press. JSTOR j.ctt5vkxqd.8. 
  14. 14,0 14,1 Peelo, Victor (9. 10. 1975). „Behind the U.S.-OPEC Conflict” . Challenge: The U.S. Economy in Action. 18 (#4): 49. ISSN 0577-5132. Приступљено 20. 6. 2018 — преко EBSCOhost. 
  15. ^ David Hammes; Douglas Wills (2005). „Black Gold: The End of Bretton Woods and the Oil-Price Shocks of the 1970s”. The Independent Review. 9 (#4): 501—511. JSTOR 24562081. 
  16. ^ For a discussion about the impact of inflation on the purchasing power of oil revenues in the 1970s see Murphy, Edward E.; Perez-Lopez, Jorge F. (1975). „Trends in U.S. export prices and OPEC oil prices” . Monthly Labor Review. 98 (#11): 36. ISSN 0098-1818. Приступљено 20. 6. 2018 — преко EBSCOhost. 
  17. ^ Dietrich, Christopher R. W. (2015). „Mossadegh Madness: Oil and Sovereignty in the Anticolonial Community”. Humanity: An International Journal of Human Rights, Humanitarianism, and Development. 6 (#1): 63—78. ISSN 2151-4372. doi:10.1353/hum.2015.0002. 
  18. ^ Masouros 2013, стр. 55–57.
  19. ^ Taghizadegan, Rahim; Stöferle, Ronald; Stöferle, Mark (13. 6. 2014). Österreichische Schule für Anleger: Austrian Investing zwischen Inflation und Deflation (на језику: German). FinanzBuch Verlag. стр. 87. ISBN 9783862485949. »Unsere Mitgliedslander werden alle notwendigen Schritte unternehmen und/oder Verhandlungen mit den Olfirmen fuhren, am Mittel und Wege zu finden, um nachteiligen Auswirkungen auf das Realeinkommen der Mitgliedslander, die sich aus den internationalen monetaren Entwicklungen per August 15, 1971 ergeben, entgegenzuwirken.« 

LiteraturaУреди

  • Ammann, Daniel (2009). The King of Oil: The Secret Lives of Marc Rich. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-57074-3. 
  • Blinder, Alan S. (1979). Economic Policy and the Great Stagflation. New York: Academic Press.
  • Bromley, Simon. (1991). American Hegemony and World Oil: The Industry, the State System, and the World Economy (Pennsylvania State UP)
  • Eckstein, Otto (1979). The Great Recession. Amsterdam: North-Holland.
  • Frum, David (2000). How We Got Here: The '70s . New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-04195-4. 
  • Ikenberry, G. John (1986). „The Irony of State Strength: Comparative Responses to the Oil Shocks in the 1970s”. International Organization. 40 (1): 105—137. doi:10.1017/S0020818300004495. 
  • Lenczowski, George (1990). American Presidents and the Middle East. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-0972-7. 
  • Licklider, Roy (1988). „The Power of Oil: The Arab Oil Weapon and the Netherlands, the United Kingdom, Canada, Japan, and the United States”. International Studies Quarterly. 32 (2): 205—226. JSTOR 2600627. doi:10.2307/2600627. 
  • Masouros, Pavlos E. (2013). Corporate Law and Economic Stagnation: How Shareholder Value and Short-termism Contribute to the Decline of the Western Economies. Eleven International Publishing. 
  • Painter, David S. (2014) "Oil and geopolitics: The oil crises of the 1970s and the cold war." Historical Social Research/Historische Sozialforschung (2014): 186-208. online
  • Randall, Stephen J. United States foreign oil policy since World War I: For profits and security (Montreal: McGill-Queen's Press-MQUP, 2005).
  • Rupert, Mark E.; Rapkin, David P. (1985). "The Erosion of U.S. Leadership Capabilities", in Johnson, Paul M.; Thompson, William R., eds. Rhythms in Politics and Economics. New York: Praeger.
  • Stern, Roger J. (2016) "Oil Scarcity Ideology in US Foreign Policy, 1908–97." Security Studies 25.2 (2016): 214-257. online
  • Yergin, Daniel (2008). The Prize: The Epic Quest for Oil, Money, and Power. New York: Simon and Schuster. 

Spoljašnje vezeУреди