Održiva poljoprivreda

Održiva poljoprivreda je bavljenje poljoprivredom na održive načine, što znači zadovoljenje sadašnjih potreba za hranom i tekstilom društva, bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.[1] Ona se može zasnovati na razumevanju mogućnosti ekosistema. Postoji mnogo metoda za povećanje održivosti poljoprivrede. Pri razvoju poljoprivrede u okviru održivih sistema ishrane, važno je razviti fleksibilne poslovne procese i poljoprivredne prakse.[2]

Poljoprivreda ostavlja ogroman trag u životnoj sredini.[3] Ona istovremeno izaziva promene u životnoj sredini i pod njihovim je uticajem.[4] Ako se porast ljudske populacije ne smanji, biće neophodno povećanje proizvodnje hrane. Održiva poljoprivreda pruža potencijalno rešenje koje će omogućiti da poljoprivredni sistemi prehrane rastuću populaciju u promenljivim uslovima životne sredine.[4] S obzirom na ograničeno snabdevanje prirodnim resursima po bilo kojoj određenoj ceni i lokaciji, poljoprivreda koja je neefikasna ili šteti potrebnim resursima, i na kraju može iscrpiti raspoložive resurse ili mogućnost da se priušte i pribave.

IstorijaУреди

Franklin H. King je 1907. u svojoj knjizi Poljoprivrednici četrdeset vekova je raspravljao o prednostima održive poljoprivrede, i upozorio da će takve prakse biti od vitalnog značaja za poljoprivredu u budućnosti.[5] Smatra se da je izraz „održiva poljoprivreda” skovao australijski agronom Gordon Maklimont.[6] Izraz je postao popularan krajem 1980-ih.[7]

Na Međunarodnom hortikulturnom kongresu u Torontu 2002. godine, Međunarodno društvo hortikulturnih nauka održalo je međunarodni simpozijum o održivosti u hortikulturi.[8] Na sledećoj konferenciji u Seulu 2006. godine, o principima se dalje diskutovalo.[9]

DefinicijaУреди

U američkom Nacionalnom zakonu o poljoprivrednom istraživanju, proširenju i nastavnoj politici iz 1977. godine,[10] termin „održiva poljoprivreda” je definisan kao integrisani sistem biljne i životinjske prakse koji ima aplikaciju specifičnu za lokaciju koja će dugoročno:

  • zadovoljavati ljudske potrebe za hranom i vlaknima[10]
  • poboljšati kvalitet životne sredine i bazu prirodnih resursa od koje zavisi poljoprivredna ekonomija[10]
  • učiniti efikasnijom upotrebu neobnovljivih izvora i resursa na farmama i integrirati, prema potrebi, prirodne biološke cikluse i kontrole[10]
  • održati ekonomsku održivost rada na farmama[10]
  • poboljšati kvalitet života poljoprivrednika i društva u celini.[10]

Britanski naučnik Džuls Preti naveo je nekoliko ključnih principa vezanih za održivost u poljoprivredi:[11]

  • Uključivanje bioloških i ekoloških procesa kao što su cikliranje hranljivih materija, regeneracija tla i fiksiranje azota u poljoprivredne i prehrambene prakse.[11]
  • Korišćenje smanjene količine neobnovljivih i neodrživih inputa, posebno onih koji su štetni za životnu sredinu.[11]
  • Korišćenje ekspertiza poljoprivrednika da bi se produktivno obradila zemlja, tako da se promovišu samostalnost i samodostatnost poljoprivrednika.[11]
  • Rešavanje problema poljoprivrede i prirodnih resursa kroz kooperaciju i kolaboraciju ljudi sa različitim veštinama. Problemi koji se rešavaju uključuju suzbijanje štetočina i navodnjavanje.[11]

Ona „razmatra dugoročnu i kratkoročnu ekonomiju, jer je održivost spontano definisana kao večna, odnosno, poljoprivredna okruženja koja su dizajnirana da promovišu beskrajnu obnovu”.[12] Ona uravnotežava potrebu za očuvanjem resursa sa potrebama poljoprivrednika koji se bave svojim sredstvima za život.[13]

Smatra se da je ona ekološki izmirujuća, jer obuhvata biološku raznolikost unutar ljudskih pejzaža.[14]

ReferenceУреди

  1. ^ „What is sustainable agriculture | Agricultural Sustainability Institute”. asi.ucdavis.edu. Приступљено 20. 1. 2019. 
  2. ^ „Introduction to Sustainable Agriculture”. Ontario Ministry of Agriculture, Food and Rural Affairs. 2016. Приступљено 10. 10. 2019. 
  3. ^ Brown, L. R. (2012). World on the Edge. Earth Policy Institute. Norton. ISBN 978-1-136-54075-2. 
  4. 4,0 4,1 Rockström, Johan; Williams, John; Daily, Gretchen; Noble, Andrew; Matthews, Nathanial; Gordon, Line; Wetterstrand, Hanna; DeClerck, Fabrice; Shah, Mihir (13. 5. 2016). „Sustainable intensification of agriculture for human prosperity and global sustainability”. Ambio. 46 (1): 4—17. PMC 5226894 . PMID 27405653. doi:10.1007/s13280-016-0793-6. 
  5. ^ King, Franklin H. (2004). Farmers of forty centuries. Приступљено 20. 2. 2016. 
  6. ^ Rural Science Graduates Association (2002). „In Memo rium - Former Staff and Students of Rural Science at UNE”. University of New England. Архивирано из оригинала на датум 6. 6. 2013. Приступљено 21. 10. 2012. 
  7. ^ Kirschenmann, Frederick. A Brief History of Sustainable Agriculture, editor's note by Carolyn Raffensperger and Nancy Myers. The Networker, vol. 9, no. 2, March 2004.
  8. ^ [1] Bertschinger, L. et al. (eds) (2004). Conclusions from the 1st Symposium on Sustainability in Horticulture and a Declaration for the 21st Century. In: Proc. XXVI IHC – Sustainability of Horticultural Systems. Acta Hort. 638, ISHS, pp. 509-512. Retrieved on: 2009-03-16.
  9. ^ Lal, R. (2008). Sustainable Horticulture and Resource Management. In: Proc. XXVII IHC-S11 Sustainability through Integrated and Organic Horticulture. Eds.-in-Chief: R.K. Prange and S.D. Bishop. Acta Hort.767, ISHS, pp. 19-44.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 „National Agricultural Research, Extension, and Teaching Policy Act of 1977” (PDF). US Department of Agriculture. 13. 11. 2002.    This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Pretty, Jules N. (mart 2008). „Agricultural sustainability: concepts, principles and evidence”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London B: Biological Sciences. 363 (1491): 447—465. ISSN 0962-8436. PMC 2610163 . PMID 17652074. doi:10.1098/rstb.2007.2163. 
  12. ^ Stenholm, Charles; Waggoner, Daniel (februar 1990). „Low-input, sustainable agriculture: Myth or method?” (PDF). Journal of Soil and Water Conservation. 45 (1): 14. Приступљено 3. 3. 2016. 
  13. ^ Tomich, Tom (2016). Sustainable Agriculture Research and Education Program (PDF). Davis, California: University of California. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 09. 03. 2017. Приступљено 14. 12. 2019. 
  14. ^ Chrispeels, M. J.; Sadava, D. E. (1994). Farming Systems: Development, Productivity, and Sustainability. Plants, Genes, and Agriculture. Jones and Bartlett. стр. 25—57. ISBN 978-0867208719. 

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди