Kraljevina Pagan (burm. ပုဂံခေတ်, doslovno „paganski period”; takođe poznata i kao Paganska dinastija i Pagansko carstvo) bila je prva država koja je ujedinila područja koja će kasnije činiti savremenu Burmu (Mjanmar). Paganska 250-godišnja vladavina nad dolinom Iravadi i okolnim područjima je omogućila uspon burmanskog jezika, kulture, širenje burmanskog etnosa u Gornjoj Burmi, kao i teravda budizma u Burmi i Jugoistočnoj Aziji.[1]

Pagansko kraljevstvo

burm. ပုဂံခေတ်
849–1297
Pagansko carstvo oko 1210. Pagansko carstvo tokom Situ II vladavine. Burmanske hronike isto tako navode Kengtung i Đijang Mai. Sržne oblasti su prikazane tamnijom žutom bojom. Periferne oblasti su svetlo žuto obojene. Pagan je inkorporirao ključne luke Donje Burme u svoju sržnu administraciju do 13. veka.
Pagansko carstvo oko 1210.
Pagansko carstvo tokom Situ II vladavine. Burmanske hronike isto tako navode Kengtung i Đijang Mai. Sržne oblasti su prikazane tamnijom žutom bojom. Periferne oblasti su svetlo žuto obojene. Pagan je inkorporirao ključne luke Donje Burme u svoju sržnu administraciju do 13. veka.
StatusKingdom
PrestonicaPagan (Bagan) (849–1297)
Zajednički jeziciStaroburmanski, mon, pju
Religija
Teravada, Mahajana, Animizam, Hinduizam
VladaMonarhija
• 1044–77
Anavrahta
• 1084–1112
Kjansita
• 1112–67
Situ I
• 1174–1211
Situ |II
• 1256–87
Naratihapata
ZakonodavstvoHlutav
Istorijska eraSrednji vek
23. mart 640
23 decembar 849
984 i 1035
1050e–60e
• Vrhunac
1174–1250
1277–87
17. decembar 1297
1300–01
Populacija
• c. 1210
1,5 do 2 miliona
Valutasrebro kjat
Prethodnik
Naslednik
Pju grad-države
Mon grad-države
Lemro dinastija
Mjinsajng kraljevstvo
Hantavadi kraljevstvo
Lemro dinastija
Šan države

Kraljevina je nastala u 9. veku od malog naselja Pagan (Bagan) koga su Mranma plemena (Burmanci) stvorili nedugo nakon dolaska u dolinu Iravadi iz Kraljevine Nandžao. Tokom sledeća dva veka mala kneževina je postepeno rasla apsorbujući okolna područja sve dok 1050-ih i 1060-ih kralj Anavrahta nije stvorio Pagansko carstvo, prvi politički entitet koji je držao celu dolinu Iravadi i okolno područje. Anavrahtini naslednici su do kraja 12. veka proširili uticaj dalje na jug prema gornjem Malajskom poluostrvu, barem do reke Saluen na istok, ispod današnje kineske granice na severu , te do severnog Arakana i visoravni Čin na zapadu.[2][3] U 12. i 13. veku je Pagan uz Kmersko carstvo bio vodeća država Jugoistočne Azije.[4]

Burmanski jezik i kultura su počeli da postepeno dominiraju gornjom dolinom Iravadi, potisnuvši do kraja 12. veka pju, mon i pali jezik. Teravada budizam se počeo da se širi i po selima, iako su dugo vremena nastavili da se poštuju tantrički, mahajanski, bramanistički i animistički običaji. Paganski vladari su samo u području prestolnice sagradili preko 10.000 budističkih hramova od kojih je do danas očuvano njih 2000. Bogataši su imali običaj da doniraju svoju zemlju u religijske svrhe.[5]

Kraljevstvo je oslabilo sredinom 13. veka, a do 1280-ih je širenje zemljišta i religijskih institucija oslobođenih poreza onemogućilo vladare da nagrađuju dvorane i vojnike. To je prouzrokovalo seriju unutrašnjih sukoba, ustanaka i invazija Arakanaca, Mona, Mongola i Šana. Stalne mongolske invazije (1277–1301) su uništile kraljevstvo 1287. Kolaps je sledilo 250 godina političke fragmentacije koja će potrajati do 16. veka.[6][7]

Istorija

уреди

Poreklo paganskog kraljevstva je rekonstruisano korišćenjem arheoloških dokaza, kao i tradicije burmanskih hronika.[8] Postoje značajne razlike između pogleda moderne nauke i različitih narativa hronika.

Letopisna tradicija

уреди

Burmanske hronike se ne slažu oko porekla paganskog kraljevstva. Hronike sve do 18. veka vuku njegovo poreklo do 167. godine nove ere, kada je Pjusavhti, potomak solarnog princa i princeze zmaja, osnovao dinastiju u Paganu (Bagan). Ali Hronika Staklene palate iz 19. veka (Hmanan Jazavin) povezuje poreklo dinastije sa klanom Bude i prvog budističkog kralja Maha Samate (မဟာ သမ္မတ).[9][10]

Hronika Staklene palate prati poreklo paganskog kraljevstva u Indiji tokom 9. veka pre nove ere, više od tri veka pre nego što je Buda rođen. Princ Abhiraja (အဘိရာဇာ) iz Kosale (ကောသလ) klana Sakja ((သကျ သာကီဝင် မင်းမျိုး) klan Bude – napustio je svoju domovinu sa sledbenicima 850. pne nakon vojnog poraza od susednog kraljevstva Pančale (ပဉ္စာလရာဇ်). Naselili su se u Tagaungu u današnjem severnom Mjanmaru i osnovali kraljevstvo. Hronika ne tvrdi da je stigao u praznu zemlju, samo da je bio prvi kralj.[11]

Abhiraja je imao dva sina. Stariji sin Kanjaza Gji (ကံရာဇာကြီး) je krenuo na jug i 825. pne, i osnovao svoje kraljevstvo u današnjem Arakanu. Mlađi sin Kanjaza Nge (ကံရာဇာငယ်) je nasledio svog oca, a sledila ga je dinastija od 31 kralja, a zatim još jedna dinastija od 17 kraljeva. Otprilike tri i po veka kasnije, 483. pne, potomci Tagaunga osnovali su još jedno kraljevstvo mnogo dalje niz Iravadi u Šri Ksetri, u blizini modernog Pjaja (Prome). Šri Ksetra je trajala skoro šest vekova, a nasledilo ju je Pagansko kraljevstvo.[11] Hronika staklene palate nastavlja navodeći da je oko 107. godine, Thamodarit (သမုဒ္ဒရာဇ်), nećak poslednjeg kralja Sri Ksetra, osnovao grad pogan (formalno, arimadana-pura (အရိမဒ္ဒနာပူရ, doslovno „Neprijatelji”).[12] To mesto je navodno posetio sam Buda tokom svog života, i tamo je navodno objavio da će veliko kraljevstvo nastati upravo na ovoj lokaciji 651 godinu nakon njegove smrti.[13]

Narativi hronike se zatim spajaju i slažu se da je dinastija kraljeva sledila Pjusavhti. Kralj Pjinbja (ပျဉ်ပြား) je utvrdio grad 849. godine.[14]

Reference

уреди
  1. ^ Lieberman 2003, стр. 88–123
  2. ^ Lieberman (2003), 90–91, 94
  3. ^ Aung-Thwin 1985: 197
  4. ^ Lieberman 2003, стр. 24
  5. ^ Lieberman 2003, стр. 92–97
  6. ^ Lieberman 2003, стр. 119–120
  7. ^ Htin Aung 1967: 63–65
  8. ^ Hla Pe 1985: 36–37
  9. ^ Than Tun 1964: ix–x
  10. ^ Lieberman 2003, стр. 196
  11. ^ а б Myint-U 2006: 44–45
  12. ^ Lieberman 2003, стр. 91
  13. ^ Hmannan Vol. 1 2003: 188
  14. ^ Harvey 1925, стр. 349 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFHarvey1925 (help)

Literatura

уреди
  • Aung-Thwin, Michael (1985). Pagan: The Origins of Modern Burma. Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-0960-7. 
  • Aung-Thwin, Michael (2005). The mists of Rāmañña: The Legend that was Lower Burma (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 9780824828868. 
  • Charney, Michael W. (2006). Powerful Learning: Buddhist Literati and the Throne in Burma's Last Dynasty, 1752–1885. Ann Arbor: University of Michigan. 
  • Coedès, George (1968). Vella, Walter F., ур. The Indianized States of Southeast Asia. trans.Susan Brown Cowing. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-0368-1. 
  • Cooler, Richard M. (2002). „The Art and Culture of Burma”. Northern Illinois University. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. Приступљено 29. 12. 2018. 
  • Dijk, Wil O. (2006). Seventeenth-century Burma and the Dutch East India Company, 1634–1680 (illustrated изд.). Singapore: NUS Press. ISBN 9789971693046. 
  • Hall, D.G.E. (1960). Burma (3rd изд.). Hutchinson University Library. ISBN 978-1-4067-3503-1. 
  • Harvey, G. E. (1925). History of Burma: From the Earliest Times to 10 March 1824. London: Frank Cass & Co. Ltd. 
  • Htin Aung, Maung (1967). A History of Burma. New York and London: Cambridge University Press. 
  • Kala, U (1720). Maha Yazawin Gyi (на језику: Burmese). 1—3 (2006, 4th printing изд.). Yangon: Ya-Pyei Publishing. 
  • Köllner, Helmut; Bruns, Axel (1998). Myanmar (Burma) (illustrated изд.). Hunter Publishing. стр. 255. ISBN 9783886184156. 
  • Kyaw Thet (1962). History of Burma (на језику: Burmese). Yangon: Yangon University Press. 
  • Lieberman]], Victor B. (2003). Strange Parallels: Southeast Asia in Global Context, c. 800–1830, volume 1, Integration on the Mainland. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80496-7. 
  • Moore, Elizabeth H. (2007). Early Landscapes of Myanmar. Bangkok: River Books. ISBN 978-974-9863-31-2. 
  • Myint-U, Thant (2006). The River of Lost Footsteps—Histories of Burma. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Pan Hla, Nai (1968). Razadarit Ayedawbon (на језику: Burmese) (8th printing, 2004 изд.). Yangon: Armanthit Sarpay. 
  • Ricklefs, M.C.; Lockhart, Bruce McFarland; Lau, Albert; Reyes, Portia; Maitrii Aung-Thwin; Lockhart, Bruce (2010). A New History of Southeast Asia. Palgrave Macmillan. стр. 544. ISBN 978-0230212145. 
  • Hmannan Yazawin (на језику: Burmese). 1—3. Royal Historical Commission of Burma (2003 изд.). Yangon: Ministry of Information, Myanmar. 1829—1832. 
  • Tun, Than (decembar 1959). „History of Burma: A.D. 1300–1400”. Journal of Burma Research Society. XLII (II). 
  • Tun, Than (1964). Studies in Burmese History (на језику: Burmese). 1. Yangon: Maha Dagon. 
  • Wicks, Robert S. (1992). Money, markets, and trade in early Southeast Asia: the development of indigenous monetary systems to AD 1400. SEAP Publications. ISBN 9780877277101. 
  • Charney, Michael W. (2002). 'Centralizing Historical Tradition in Precolonial Burma: The Abhiraja/Dhajaraja Myth in Early Kon-bauung Historical Texts.' South East Asia Research, 10 (2). pp. 185-215. 
  • Htin Aung, Maung (1967). A History of Burma . New York and London: Cambridge University Press. 
  • Htin Aung, Maung (1970). Burmese History before 1287: A Defence of the Chronicles. Oxford: The Asoka Society. 
  • Moore, Elizabeth H. (2011). McCormick, Patrick; Jenny, Mathias; Baker, Chris, ур. „The Early Buddhist Archaeology of Myanmar: Tagaung, Thagara, and the Mon-Pyu dichotomy”. The Mon over Two Millennia: Monuments, Manuscripts, Movements. Bangkok: Institute of Asian Studies, Chulalongkorn University. ISBN 9786165513289. 
  • Myint-U, Thant (2011). Where China Meets India: Burma and the New Crossroads of Asia. New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • He, Ping (2004). „试解缅甸"太公王国"之谜” [The Truth Features of Tagaung Kingdom in the History of Burma]. Southeast Asia (на језику: кинески) (4): 36—41. ISSN 1000-7970. doi:10.3969/j.issn.1674-6392.2004.04.007. 
  • Aung-Thwin, Michael A.; Maitrii Aung-Thwin (2012). A History of Myanmar Since Ancient Times (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 978-1-86189-901-9. 
  • Eade, J.C. (1989). Southeast Asian Ephemeris: Solar and Planetary Positions, A.D. 638–2000. Ithaca: Cornell University. ISBN 0-87727-704-4. 
  • Maha Thilawuntha, Shin (1928). Pe Maung Tin, ур. Yazawin Kyaw (на језику: Burmese) (4th printing, 2010 изд.). Yangon: Burma Research Society (original publisher), Ya-Pyei (4th printing). 
  • Gerry Abbott, Khin Thant Han, ур. (2000). The Folk-Tales of Burma: An Introduction (Illustrated изд.). Leiden; Boston; Cologne: Brill. стр. 392. ISBN 978-90-04-11812-6. 
  • Allot, Anna; Patricia Herbert; John Okell (1989). Patricia Herbert, Anthony Crothers Milner, ур. South-East Asia: Languages and Literatures : a Select Guide. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1267-6. 
  • Aung-Thwin, Michael A. (новембар 1996). „The Myth of the "Three Shan Brothers" and the Ava Period in Burmese History”. The Journal of Asian Studies. Cambridge: Cambridge University Press. 55 (4): 881—901. JSTOR 2646527. S2CID 162150555. doi:10.2307/2646527. 
  • Aung-Thwin, Michael A. (2005). The Mists of Rāmañña: The Legend that was Lower Burma (illustrated изд.). Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-2886-8. 
  • Aung Tun, Sai (2009). History of the Shan State: From Its Origins to 1962. Chiang Mai: Silk Worm Books. ISBN 978-974-9511-43-5. 
  • „Burma Press Summary from The Working People's Daily” (PDF). 1 (6). Ibiblio. септембар 1987. 
  • Charney, Michael W. (25. 7. 2002). „Living Bibliography of Burma Studies: The Primary Sources” (PDF). London: SOAS. 
  • Charney, Michael W. (25. 7. 2002). „Living Bibliography of Burma Studies: The Secondary Literature” (PDF). London: SOAS. 
  • Charney, Michael W. (2004). „From Exclusion to Assimilation: Late Precolonial Burmese Literati and "Burman-ness"”. London: SOAS. 
  • Charney, Michael W. (2006). Powerful Learning: Buddhist Literati and the Throne in Burma's Last Dynasty, 1752–1885. Ann Arbor: University of Michigan. 
  • Cochrane, W.W. (1915). The Shans. 1. Yangon: Superintendent, Government Printing. 
  • Goh, Geok Yian (2009). „Myanmar's Relations with China from Tagaung through Hanthawati-Taungngu Periods”. Ур.: Ho Khai Leong. Connecting & Distancing: Southeast Asia and China. Institute of Southeast Asian Studies. ISBN 978-981-230-856-6. 
  • Gutman, Pamela (2001). Burma's Lost Kingdoms: Splendours of Arakan. Bangkok: Orchid Press. ISBN 978-974-8304-98-4. 
  • Hall, D.G.E. (1960). Burma (3rd изд.). Hutchinson University Library. ISBN 978-1-4067-3503-1. 
  • Hall, D.G.E. (1961). Historians of South East Asia. London: Oxford University Press. 
  • Hall, D.G.E. (август 1968). „Review of A History of Burma by Maung Htin Aung”. The Journal of Asian Studies. Ann Arbor: The University of Michigan. 27 (4): 909—910. JSTOR 2051625. S2CID 211512934. doi:10.2307/2051625. 
  • Hardiman, John Percy (1901). Sir James George Scott, ур. Gazetteer of Upper Burma and the Shan States, Part 1. 1—2. Government of Burma Printing. 
  • Harvey, G. E. (1925). History of Burma: From the Earliest Times to 10 March 1824. London: Frank Cass & Co. Ltd. 
  • Royal Historical Commission of Burma (1832). Hmannan Yazawin (на језику: бурмански). 1—3 (2003 изд.). Yangon: Ministry of Information, Myanmar. 
  • Hla Pe, U (1985). Burma: Literature, Historiography, Scholarship, Language, Life, and Buddhism. Singapore: Institute of Southeast Asian Studies. ISBN 978-9971-988-00-5. 
  • Htin Aung, Maung (1967). A History of Burma. New York and London: Cambridge University Press. 
  • Htin Aung, Maung (1970). Burmese History before 1287: A Defence of the Chronicles. Oxford: The Asoka Society. 
  • Hudson, Bob (2004). „The Origins of Bagan: The archaeological landscape of Upper Burma to AD 1300”. Sydney: University of Sydney. 
  • Huxley, Andrew (2005). Paul Williams, ур. „Buddhism and Law: The View from Mandalay”. Buddhism: Buddhism in South and Southeast Asia. Taylor & Francis. ISBN 9780415332330. 
  • „Journal of the Burma Research Society”. IG Publishing. Архивирано из оригинала 12. 9. 2017. г. Приступљено 17. 6. 2012. 
  • Kala, U (1724). Maha Yazawin Gyi (на језику: бурмански). 1—3 (2006, 4th printing изд.). Yangon: Ya-Pyei Publishing. 
  • Lieberman, Victor B. (септембар 1986). „How Reliable Is U Kala's Burmese Chronicle? Some New Comparisons”. Journal of Southeast Asian Studies. Cambridge University Press. 17 (2): 236—255. ISBN 978-0-521-80496-7. S2CID 155077963. doi:10.1017/s002246340000103x. 
  • Lieberman, Victor B. (1993). Anthony Reid, ур. „The Seventeenth Century in Burma: A Watershed?”. South East Asia in the Early Modern Era: Trade, Power and Belief. Cornell University Press. ISBN 9780801480935. 
  • Lieberman, Victor B. (2003). Strange Parallels: Southeast Asia in Global Context, c. 800–1830, volume 1, Integration on the Mainland. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80496-7. 
  • Lingat, R. (1950). „Evolution of the Conception of Law in Burma and Siam” (PDF). Journal of the Siam Society. Siam Society Heritage Trust. 38 (1): 13—24. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2015. г. Приступљено 16. 11. 2022. 
  • Maha Thilawuntha, Shin. Pe Maung Tin, ур. Yazawin Kyaw (на језику: бурмански) (2006, 4th printing изд.). Yangon: Ya-Pyei Publishing. 
  • Mangrai, Sao Sai Mong (1981). The Padaeng Chronicle and the Jengtung State Chronicle Translated. Ann Arbor: University of Michigan. 
  • Moore, Elizabeth H. (2011). McCormick, Patrick; Jenny, Mathias; Baker, Chris, ур. „The Early Buddhist Archaeology of Myanmar: Tagaung, Thagara, and the Mon-Pyu dichotomy”. The Mon over Two Millennia: Monuments, Manuscripts, Movements. Bangkok: Institute of Asian Studies, Chulalongkorn University: 7—23. ISBN 978-616-551-328-9. 
  • Myint-U, Thant (2006). The River of Lost Footsteps—Histories of Burma. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-16342-6. 
  • Pan Hla, Nai (1968). Razadarit Ayedawbon (на језику: бурмански) (8th printing, 2005 изд.). Yangon: Armanthit Sarpay. 
  • Phayre, Lt. Gen. Sir Arthur P. (1883). History of Burma (1967 изд.). London: Susil Gupta. 
  • Raghavan, V. (1979). „Preservation of Palm Leaf and Parabaik Manuscripts and Plan for Compilation of a Union Catalogue of Manuscripts” (PDF). UNESCO. 
  • Ratchasomphan, Sænluang; David K. Wyatt (1994). David K. Wyatt, ур. The Nan Chronicle (illustrated изд.). Ithaca: Cornell University SEAP Publications. ISBN 978-0-87727-715-6. 
  • Sandamala Linkara, Ashin (1931). Rakhine Yazawinthit Kyan (на језику: бурмански). 1—2 (1997 изд.). Yangon: Tetlan Sarpay. 
  • Sein Lwin Lay, Kahtika U (2006). Mintaya Shwe Hti and Bayinnaung: Ketumadi Taungoo Yazawin (на језику: бурмански) (2nd printing изд.). Yangon: Yan Aung Sarpay. 
  • Sein Myint (јануар 2007). „Writers of Inscriptions and Writers of History”. Myanmar Vista Research Magazine (на језику: бурмански). Yangon. 1 (1): 30—34. 
  • Singer, Noel F. (2008). Vaishali And The Indianization Of Arakan. New Delhi: APH Publishing. ISBN 978-81-313-0405-1. 
  • Steinberg, David I. (2009). Burma/Myanmar: what everyone needs to know. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-539068-1. 
  • Than Htut, U; U Thaw Kaung (2003). „Myanmar Historical Fiction and Their Historical Context” (PDF). Manusya: Journal of Humanities. Bangkok: Chulalongkorn University (3). 
  • Than Tun (1964). Studies in Burmese History (на језику: бурмански). 1. Yangon: Maha Dagon. 
  • Thaw Kaung, U (2010). Aspects of Myanmar History and Culture. Yangon: Gangaw Myaing. 
  • Wade, Geoff (2012). „Southeast Asian Historical Writing”. Ур.: José Rabasa; Masayuki Sato; Edoardo Tortarolo; Daniel Woolf. The Oxford History of Historical Writing: Volume 3: 1400-1800. 3 (illustrated изд.). Oxford University Press. стр. 752. ISBN 978-0-19-921917-9. 
  • Woolf, Daniel (2011). A Global History of History (reissue, illustrated изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-69908-2. 
  • Wyatt, David K. (1998). Chiang Mai Chronicle. Ithaca: Cornell University SEAP Publications. 
  • Zon Pann Pwint (9. 5. 2011). „Uphill fight to preserve palm leaf texts”. The Myanmar Times. Yangon. Архивирано из оригинала 14. 5. 2014. г. Приступљено 13. 5. 2014. 
  • Zon Pann Pwint (15. 8. 2011). „Scholar updates 200-year-old poem”. The Myanmar Times. Yangon. 

Spoljašnje veze

уреди

21° 10′ 20″ N 94° 51′ 37″ E / 21.17222° С; 94.86028° И / 21.17222; 94.86028