Сиријска оријентално-православна црква
Сиријска оријентално-православна црква је једна од аутокефалнх древноисточних цркви. Настала је након Халкидонског сабора (451),[1] одвајањем сиријских монофизита од православне Антиохијске патријаршије. Коначну структуру добила је током 6. века и од тада је постала позната као Јаковитска црква, по епископу Јакову Барадеју који је одиграо значајну улогу у њеном јерархијском организовању. Ова црква, заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог духа.
Сиријска оријентално-православна црква има зачетак у монофизитској групи у Сирији, окупљеној око свргнутог антиохијског патријарха Петра, који је умро у расколу 488. године. Један од њених најзначајнијих поглавара био је Севир Антиохијски.[2] После прогонства из Антиохије, црква премешта своје седиште у Мардин (данашња Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. У богослужењу користи Литургију Светога Јакова на сирском језику (западносирски обред). Од 878. године поглавари ове цркве носе титуларно име Игњатије. У савременом добу, упркос старим христолошким разликама, Сиријска оријентално-православна црква је (заједно са осталим оријентално-православним црквама) обновила теолошки дијалог са црквама васељенског православља, што је довело до успостављања међусобне сарадње и добрих односа.
Референце
уреди- ^ Острогорски 1969, стр. 79.
- ^ Јевтић 2011, стр. 47-54.
Литература
уреди- Бојан Бојанић, Монофизити: Дохалкидонске хришћанске верске заједнице - приказ стваралаштва, Београд 2010.
- Зизјулас, Јован (2001). „Еклисиолошки проблеми својствени односима источних халкидонских и источних (оријенталних) нехалкидонских цркава” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 135—152. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2019. г. Приступљено 24. 03. 2018.
- Јањић, Драгана (2012). Дохалкидонске цркве. Лепосавић: Институт за српску културу.
- Јањић, Драгана (2013). „Почеци оснивања западно-сиријске (јаковитске) цркве” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (2): 320—335. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 05. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Јевтић, Атанасије (2011). „Христологија Севира Антиохијског није православна” (PDF). Теолошки погледи. 44 (2): 47—54. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2020. г. Приступљено 24. 03. 2018.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Николић, Сања (2013). За мир свега света и сједињење свих: Богословски дијалог Православне цркве са Древноисточним (нехалкидонским) црквама. Пожаревац: Епархија браничевска.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Перовић, Давид (2001). „Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 153—161. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2020. г. Приступљено 24. 03. 2018.
- Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
