Titracija (titrimetrija)[1] je uobičajen laboratorijski metod za kvantitativnu hemijsku analizu koji se koristi za određivanje nepoznate koncentracije poznatog analita. Pošto je merenje zapremine ključno u titraciji, ona je takođe poznata kao volumetrijska analiza. Reagens, koji se naziva titrant ili titrator[2] je pripremljen kao standardni rastvor. Poznata koncentracija i zapremina titranta reaguje sa reastvorom analita ili titranda[3] da bi se odredila koncentracija.[4][5][6][7][8]

Vinklerova titracija za određivanje koncentracije rastvorenog kiseonika u uzorku vode

Istorija i etimologijaУреди

Reč „titracija“ potiče od lat. titulus, sa značenjem natpis ili naziv. Titracija, po definiciji, je određivanje koncentracije rastvora u vodi sa pH vrednošću 7 (pH čiste H2O pod standardnim uslovima).[9]

Volumetrijska analiza potiče iz Francuske iz kasnog 18-tog veka. Deskroizils (franc. Francois Antoine Henri Descroizilles) je razvio prvu biretu (koja je bila slična graduisanom cilindru) 1791. godine.[10] Gaj-Lusa je razvio poboljšanu verziju birete koja je imala bočnu granu, i formirao termine je „pipeta“ i „bireta“ u jednom članku iz 1824. o standardizaciji indigo rastvora. Veliki napredak u metodologiji i popularizaciji volumetrijske analize je ostvario Karl Fridrih Mor, koji je redizajnirao biretu, dodao klampe i slavinu na dnu, i napisao prvi udžbenik o titraciji, (nem. Lehrbuch der chemisch-analytischen Titrirmethode - Udžbenik analitičkih hemijskih titracionih metoda), objavljen 1855.[11]

ProceduraУреди

Tipična titracija počinje sa čašom ili erlenmajerom koji sadrži preciznu zapreminu analiziranog rastvora i malu količinu indikatora, koja je stavljena ispod kalibrisane birete ili pipete koja sadrži titrant. Male zapremine titranta se zatim dodaju to titrand i indikator dok se indikator ne promeni, označavajući dolazak na krajnju tačku titracije. U zavisnosti od željene krajnje tačke, jedna kap ili manje titranta može da napravi razliku između permanentne i privremene promene boje indikatora. Kad se krajnja tačka reakcije dosegne, meri se zapremina potrošenog reaktanta i koristi se za računanje koncentracije analita putem jednačine

 

gde je Ca koncentracija analita, tipično u molarnim jedinicama; Ct je koncentracija titranta, tipično u molovima po jedinici zapremine; Vt je zapremina korišćenog titranta, tipično u dm3; M je molski odnos analita i reaktanta iz balansirane hemijske jednačine; i Va je zapremina korišćenog analita, tipično u dm3.[12]

Preparacione tehnikeУреди

Za tipične titracije je neophodno da su titrant i analit u tečnom stanju (rastvoru). Mada su čvrsti materijali obično rastvoreni kao vodeni rastvori, i drugi rastvarači poput glacijalna sirćetna kiselina ili etanol se koriste za specijalne svrhe (kao što je petrohemija).[13] Koncentrisani analiti se često razblažuju da bi se povećala preciznost.

Mnoge titracije koje nisu kiselo bazne treba održavati na konstantnom pH tokom reakcije. Iz tog razloga se rastvor bufera dodaje u titracionu komoru da bi se održao pH.[14]

U slučajevima gde dva reaktanta u uzorku mogu da reaguju sa titrantom, a samo jedan je željeni analit, zasebni maskirajući rastvor se dodaje u reakcionu komoru. On maskira neželjeni jon.[15]

Za neke redoks reakcije je potrebno da se zagreje rastvor uzorka, kao i da se titracija vrši dok je rastvor još topao da bi se povećala brzina reakcije. Na primer, oksidacija nekih rastvora oksalata se odvija na 60° C sa podesnom brzinom reakcije.[16]

ГалеријаУреди

Vidi jošУреди

ReferenceУреди

  1. ^ Whitney W.D.; B.E. Smith (1911). „Titrimetry.”. The Century Dictionary and Cyclopedia. The Century co. стр. 6504. 
  2. ^ Compendium for Basal Practice in Biochemistry. Aarhus University. 2008. 
  3. ^ „titrand”. Science & Technology Dictionary. McGraw-Hill. Приступљено 30. 9. 2011. 
  4. ^ Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација. 
  5. ^ R. Mihajlović, Kvantitativna hemijska analiza (praktikum), Kragujevac, 1998.
  6. ^ J. Savić, M. savić, Osnovi analitičke hemije, Svjetlost, sarajevo, 1987.
  7. ^ T. Šuranji, I. Žigrai, Osnovi kvantitativne hemijske analize, Novi Sad, 1997.
  8. ^ D. Skug, D. Vest, DŽ. Holer, Osnove analitičke kemije, Školska knjiga, Zagreb, 1999.
  9. ^ The World Book dictionary. 2. Chicago, IL: World Book Inc. 2007. стр. 2198. ISBN 978-0-7166-0299-6. 
  10. ^ Szabadváry F. (1993). History of Analytical Chemistry. Taylor & Francis. стр. 208—209. ISBN 978-2-88124-569-5. 
  11. ^ Rosenfeld L. (1999). Four Centuries of Clinical Chemistry. CRC Press. стр. 72—75. ISBN 978-90-5699-645-1. 
  12. ^ Harris D.C. (2004). Exploring chemical analysis (3 изд.). Macmillan. стр. 111—112. ISBN 9780716705710. 
  13. ^ Matar S.; L.F. Hatch (2001). Chemistry of Petrochemical Processes (2 изд.). Gulf Professional Publishing. ISBN 978-0-88415-315-3. 
  14. ^ Verma N.K.; S.K. Khanna; B. Kapila. Comprehensive Chemistry XI. New Dehli: Laxmi Publications. стр. 642—645. ISBN 978-81-7008-596-6. 
  15. ^ Patnaik P. (2004). Dean's Analytical Chemistry Handbook (2 изд.). McGraw-Hill Prof Med/Tech. стр. 2.11—2.16. ISBN 978-0-07-141060-1. 
  16. ^ Walther J.V. (2005). Essentials of Geochemistry. Jones & Bartlett Learning. стр. 515—520. ISBN 978-0-7637-2642-3. 

LiteraturaУреди

  • Rosenfeld L. (1999). Four Centuries of Clinical Chemistry. CRC Press. стр. 72—75. ISBN 978-90-5699-645-1. 
  • Szabadváry F. (1993). History of Analytical Chemistry. Taylor & Francis. стр. 208—209. ISBN 978-2-88124-569-5. 

Spoljašnje vezeУреди