Часлав Поповић
Часлав Поповић (Сента, 15. Јануар 1945) адвокат је који живи у Новом Саду. Био је део управе више пословних предузећа и од 1997. године градоначелник Новог Сада са Демократском странком, до 1999. када је поднео оставку.
Часлав Поповић | |
---|---|
Датум рођења | 1945. |
Место рођења | Сента |
Живот
уредиЧаслав је рођен у Сенти 15. јануара 1945. године од оца Бранка Поповића, капетана прве класе Југословенске Краљевске војске, и од мајке Гордане Брановачки, сенћанке чија породица спада у војвођанско војно племство.
У Сенти је завршио гимназију 1964. године. Затим уписао Правни факултет у Новом Саду, да би, полагањем судско-адвокатског испита, почео да ради као адвокат.[1]
Године 1969. оженио се Краљевчанком Миријаном Милошевић, наставницом новосадске електротехничке школе Михајло Пупин.
Родио му се први син Бранко 1971. године, који се бави позориштем и уметношћу.
Године 1975. постао је заменик генералног директора грађевинског предузећа НЕИМАР-НОВИ САД. Ради се о сложеном пословном систему који је у свом саставу имао 12 мањих предузећа и интерну банку.
Други син Растко родио се 1977. године, који је следио оца и постао адвокат.
После скоро деценију рада у НЕИМАР-у, 1984. године Часлав је добио у Новосадској Банци место потпредседника, на ком је био 4 године. Децембра 1989. године потписао је менаџерски уговор са приватним спољнотрговинским предузећем Фингра и био директор тог предузећа до 1994. године. У том периоду, због санкција, био је и директор тог предузећа у Мађарској, јер је тамо премештено пословање предузећа. Годину дана је живео са породицом у центру Будимпеште.
Од 1995. је поново отворио адвокатску канцеларију у Новом Саду.
Године 1997, 1. јануара, постављен је за председника градске владе Новог Сада. Поднео је оставку и вратио се адвокатури 1999. године, отварајући у центру града велику адвокатску канцеларију у удружењу са другим новосадским адвокатима.
Спољашње везе
уредиhttp://www.nsreporter.rs/aktuelno/intervju/dok-su-padale-bombe-politicari-su-se-krili-na-fruskoj-gori/ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)