Ђоко Вишњић
Ђоко Вишњић (1838—1907) био је црногорско-херцеговачки хајдук и четовођа, командир Голијскога батаљона од 1875. године и први голијски капетан новоосноване Голијске капетаније, послије ослобођења 1878. године.[1][2]
Биографија уреди
Ђоко Вишњић је рођен 1838. године у Вишњића Долу у Голији. Кад је имао 23 године, због турског терора и неправди које су трпјели Голијани, отишао је у хајдуке и одао се се четовању по Црној Гори и Херцеговини, пуних тринаест година. У више бојева са Турцима показао је велику храброст и јунаштво, посебно у биткама у Дуги, Ништицама и Муратовици. Све до 1875. године са својим четама био је страх и трепет за Турке, на терену Голије, Дуге, Херцеговине и Пиве. Када је почео рат, 1875.године, књаз Никола га је именовао за командира Голијскога батаљона. За вријеме трогодишњег рата учествовао је у већини битака са Турцима на простору Црне Горе и Херцеговине. Послије ослобођења је постављен за капетана Голијске капетаније и обављао је и функцију командира Голијско-рудињског батаљона. На мјесту капетана био је до 1887.године, када га је замијенио син Јефто Вишњић. Живио је до 1907.године, кад је нарушеног здравља извршио самоубиство.
У књизи Голија и Голијани, Обрад Вишњић је описао биографију Ђока Вишњића, с посебним акцентом на његове двије највеће врлине чојство и јунаштво.
Примјери чојства и јунаштва Ђока Вишњића уреди
Из књиге Обрада Вишњића Голија и Голијани
- На једном скупу на Крсцу 1862.године, окупили се Голијани да преговарају са Турцима о харачу. Један пијани турски војник је малтретирао Голијане, псовао их, ударао, бацао капе са глава, што је била посебно тешка увреда. Када је дошао до Ђока и покушао исто, Ђоко га удари песницом и овај падне, а затим га удари још неколико пута ногом. Ђоко тада напусти скуп, узјаха коња и оде у планину у хајдуке. Када се ситуација мало смирила после пар дана, Турци су преко голијскога кнеза поручивали Ђоку да се врати кући и мане четовања. Ђоко им је овако одговорио:"Ја се не враћем и дајем тврду и часну моју ријеч, да више нећу живјети под турским јармом и да ћу четовати и хајдуковати док не стекнем слободу или погинем". Тако је и било, Ђоко је био у хајдуцима пуних 13 година, све до устанка 1875. године, када је формиран Голијски батаљон, а књаз Никола Ђока поставио за командира.
- 1862.године, одиграла се велика битка у мјесту Ништице у Голији, гдје су Црногорци жестоко поразили турску војску. То је била прва већа битка у којој је Ђоко учествовао и у којој је показао велику храброст и јунаштво. У тој бици имао је жесток окршај са турским бимбашом из Никшића Усом Алапом, кога је после велике борбе прса у прса успио погубити. Послије битке, војвода Петар Вукотић, који је командовао битком, похвалио је све Црногорце који су учествовали у бици, али је за Ђока посебно нагласио:"Ово момче Вишњића је данас показало највеће јунаштво и ако бог да да поживи биће гласити и велики јунак и сам господар на Цетињу ће знати за њега". Тако је и било, јер је Ђока књаз Никола изузетно цијенио и као јунака и као човјека.
- Заједно са Ђоком, хајдуковао је и Стеван Миловић, велики јунак, који је био толико утужио Турцима, да су на све начине покушавали да му дођу главе. Дедага Ченгић из Гацко, је на тврду ријеч позвао Ђока, да га посјети у његовој кули у Липнику и предложио му да изда Стевана, а да ће му заузврат дати дуката и земље, да му може и унуче живјети од тога. Ђока су страшно погодиле те Дедагине ријечи, па му је одбрусио: "Ченгићу, ђе мене нађе да ударим на свој образ и част, да издам најбољег друга и брата". Одмах затим, скочи на ноге и узјаха коња да иде. Дедага видјевши Ђока како је реаговао, покуша да га мало орасположи, па му понуди дувана и фишека(метака). Ђоко га дрско прекиде и не даде му да заврши:"Дувана имам, а фишека ако ми зафали, ако бог да, скинућу са твојих Турака". Иако је добио неповољан одговор, Дедага је дубоко цијнио овај потез Ђоков и послао своје људе да припазе на Ђока да му се не деси нешто, док изађе из Гацка.
- Књаз Никола, послије ослобођења 1878.додине, издао је збирку пјесама "Кола", у којима је опјевао сва црногорска племена, осим Голије и Рудина, под изговором да је значајан дио територије тих племена остао под Аустроугарском. Књигу је послао свим црногорским капетанима, па и Ђоку. Када је Ђоко видио да му књаз није опјевао Голију, било му је много криво, јер су Голијани дали велики допринос у борби за слободу, па му је вртатио књигу и кратко одговоро:"Не примам". Књаз се изненадио кад му је књига враћена са том поруком, па је одмах позвао Ђока да дође на Цетиње. I један и други су били љути, сваки из својих разлога. Књаз упита Ђока:"Зашто ми врати књигу, Ђоко?", а Ђоко му одговори:"Зато што ми нијеси опјевао племе". Књаз му тада рече да ће Голију и Рудине опјевати, као ниједно племе, чим ослободе и та подручја. Ђоко га саслуша, па му рече:" I ја ћу Вама тада даривати Скадар, господару, јер за мога и твога живота се то неће десити".
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Обрад Вишњић-"Голија и Голијани"
- ^ Дуга (Голија)