Жан Габен

Жан Габен (Jean Gabin, 17. мај 1904 — 15. новембар 1976) глумац је којег Француска и даље слави као једног од својих највећих глумаца 20. века. Од 1928. године до смрти, 1976. године, снимио је готово стотину филмова, а најпознатији су му „Обала у магли” Марсела Карнеа, те „Дан се рађа” из 1939. године, „Не дирајте у лову” и „Француски цанцан” Жана Реноара из 1954. године.

Жан Габен
Жан Габен
Име по рођењу	Žan Aleksis Monkorže
Друга имена	Jean Gabin
Датум рођења	(1904-05-17)17. мај 1904.
Место рођења	Париз  Француска
Датум смрти	15. новембар 1976.(1976-11-15) (72 год.)
Место смрти	Неји на Сени  Француска
Узрок смрти	Леукемија
Држављанство	Француско
Занимање	глумац

Многи га памте и по улози Жана Ваљеана у екранизацији романа „Јадници” 1958. године, те као инспектора Мејгрета у неколико филмова. На врхунцу славе узпоређивали су га са Спенсером Трејсијем и звали у Холивуд, али тамо није дуго издржао, јер му је превише недостајала домовина, па се брзо вратио и никад више није ни помишљао да напусти Француску.

Биографија

Детињство и младост

Жан Габен, правим именом Žan Aleksis Monkorže, родио се 17. маја 1904. као најмлађе дете у породици Фердинанда и Елене Монкорже. Његов отац био је глумац и забављач у оперетама, ревијама и булеварским комедијама, који је наступао под презименом Габен. Кад му је било 19 година, у позоришту је упознао и заљубио се у три године старију певачицу и глумицу Маделен Петит, звану Елен. Започели су везу и наступали заједно широм Француске. Елен је родила седмеро деце, од којих је преживело само четверо. Током једне од трудноћа изгубила је глас, а с њим и наду да ће, кад деца поодрасту, поновно стати на позоришну сцену. У то доба породица се већ из Париза преселила у сеоско трговиште Мерјел, близу градића Ишле-Адам, двадесетак километара северозападно од метрополе.

Мали Жан није био дисциплинован ни код куће нити у школи, па га је мајка називала малим дивљаком. Иако је био лош ученик, волео је спорт. Од десете до седамнаесте године тренирао је бокс и у локалном клубу играо фудбал. Родитељи му, очито, нису пружали довољно нежности и пажње, али је зато обожавао четрнаест година старију сестру Маделен. Она се касније удала за француског боксерског првака Жана Поезија, с којим се Жан изврсно слагао. Није чудно што је био несретан кад су се родитељи 1915. године преселили у Париз и повели га са собом, док је Маделен остала у Мерјелу.

Кад му је било 14 година, мајка се разболела и умрла, па је остао да живи с оцем, који се после Првог светског рата вратио у позориште, а како није имао ни времена, а ни превише воље да се брине за децу, уписао је сина у интернат Жансон. Дечак је мрзио строга правила понашања у Жансону, па је у пролеће 1919. године побегао и вратио се у Мерјел, те у почетку живео са сестром и њеним мужем.

Први послови

Неко је време радио у цементари и у складишту аутомобила, а потом био радник у ливници. Отац, којем се у међувремену вратио, одлучио је да му помогне да пронађе бољи посао, а како је имао веза једино у позоришту, водио је сина свуда са собом. Жан Габен је презирао очево занимање. Највише му је сметало што су се неки мушкарци одевали и шминкали попут жена. То му је било одвратно, па је маштао о томе да постане механичар или машиновођа. У позоришту га је занимало једино оно што се догађало иза кулиса: уживао је да посматра девојке у позоришним дружинама, које се пред њим нису устручавале да се свлаче и облаче костиме.

Позориште

Жан није завршио никакав занат, те је попустио опевом притиску и у својој 18. години пристао је да се запосли у позоришту. Отац га је одвео у познати париски варијете Folies Bergere и представио га директору, рекавши за њега: Ово је мој бескорисни син, који би желио да ради у позоришту.

Примили су га, а иако се испочетка опирао, врло је брзо схватио да посао у позоришту има много предности. Није био тежак, а плата је била двоструко већа у поређењу са његовим пређашњим запослењима. Наступао је у малим улогама у вечерњим представама, а слободна јутра проводио је возећи се бициклом по Булоњској шуми и картајући с пријатељима. Кад се у пролеће 1923. године у Folies Bergereu престала изводити представа у којој је наступао, нашао је нови ангажман у позоришту Bouffes Parisiennes у оперети „Лахаут”, у којој је касније певао и познати шансоњер и забављач Морис Шевалије.

У децембру исте године Габен је наступио у ревији „La Dame en decollete” са Мартом Давели, једном од најлепших жена Париза. Међутим, његову је пажњу привукла 22-годишња Габи Басет, певачица у једном другом позоришту, која је почела да долази на представу само ради Габена. После једне представе јој је пришао и упознао је. Недуго потом почео је да живи с њом, а венчали су се 1925. године, док је он служио војску, током једног његовог одсуства. Кад се следеће године вратио из војске, нашао је нови глумачки ангажман, а неко време је заједно са супругом наступао у ревији „Trois jeunes filles nues”. Потом је добио ангажман као певач у ревијама по провинцији, а кад се пријавио на аудицију за ревију с којом је требао да отпутује у Бразил, приметила га је тада велика звезда париских варијетеа Мистингует и позвала га да у пролеће 1928. године с њом наступи у ревији „Paris qui tourne” у Мулен ружу. Док је Габен певао и плесао у дуету с Мистингует, Габи је као певачица успешно наступала у париским кабареима и као глумица у позоришту.

Иако се свиђао 30 година старијој Мистингует, Габен се заљубио у другу, глумицу и певачицу Жаклин Франсел, с којом је 1929. године играо у комичној оперети „Flossie”, па се развео од Габи Басет. Никад те нећу оставити на цедилу - рекао јој је тада на растанку. I заиста, у годинама које су следиле, сваки пут кад је могао, нашао би неку улогу у својим филмовима и за њу. Премда је ради Жаклин Франсел оставио супругу, па је и запросио, њени су се родитељи успротивили браку, па га је она напустила.

Слава

У то је доба већ почео да наступа и као филмски глумац, па му је популарност све више расла, а приметили су га и познати режисери, попут Жилијена Дувивјеа, Жана Гремилона, Марсела Карнеа и Жана Реноара, те сценаристи Шарл Спак и Жак Превер, који ће му касније поверити значајне улоге.

У јесен 1933. године на вечери код неких пријатеља упознао је 33-годишњу плесачицу Дорјане, правим именом Жана Мошен. За њом су лудовали многи мушкарци, али она је одабрала Габена. Није прошло много времена и њих двоје су се венчали, а недуго потом она је преузела све његове послове. То му је неко време одговарало, али се касније почео опирати њеном уплитању у избор улога и доношењу пословних одлука, па су се почели све више свађати.

Није ни чудно што је Габен све чешће налазио утеху у другим женама. Тада је већ, захваљујући филмовима „Пепе ле Моко” и „Велика илузија”, који су снимљени 1937. године, постао велика звезда, а како је био бескрајно шармантан, мало која девојка му је могла одолети. На снимању филма „Човек звер” освојио је партнерку Симон Симон, потом имао кратку авантуру с глумицом Брижит Хелм, а док је снимао „Неодољивог заводника”, пред његовим је шармом попустила и Миреј Бален, једна од најлепших француских глумица тридесетих година, те 18-годишња Мишел Морган с којом је глумио у „Обали у магли”. Жану Габену су тада биле 33 године.

Њих су двоје проглашени „идеалним паром француског филма”, мада је права романса започела је тек у лето 1939. године, пре почетка снимања њиховог другог заједничког филма, „Капетан реморкера”. Наставила се и током снимања, али је прекинута јер је Габен, због избијања Другог светског рата, био позван у војну луку Шербур. Она је, пак, одлучила да оде у Америку, па су обоје схватили да њихова веза нема будућности. Пре одласка провели су још два дана у Кану. Растали су се на жељезничкој станици у Марсеју, а касније су се срели још неколико пута у Холивуду, али само као пријатељи. Габен се требало да се врати у Шербур, али су Немци већ били ушли у Француску и прекинули промет, па се једино могао вратити у Париз. Тамо је пронашао Дорјане, с којом је још формално био у браку, а како је било очито да ће Немци брзо ући у Париз, одлучили су се придруже хиљадама избеглица и да оду на француски југ. Током пута су се жестоко посвађали, па је у једном тренутку Габен рекао да му је доста и ње и брака и оставио је саму у аутомобилу.

Други светски рат и егзил у САД

Са собом је узео само хармонику и кренуо пешке према Тулузу. Тамо је стигао 14. јуна 1940. године, на дан кад су Немци ушли у Париз. У то време многи француски уметници и интелектуалци, међу њима редатељи Рене Клер, Жилијен Дувивје и Жан Реноар, глумац Жан-Пјер Омон и писац Жозеф Кесел, нашли су уточиште најпре у слободној зони на југу Француске, а потом су преко Шпаније избегли у САД или у Енглеску.

Ни Жан Габен није желео да се врати у Париз и да се стави у службу окупацијских снага, па је поткрај 1940. године и он одлучио да напусти Француску. Успео је да дође до Њујорка, али тамо није готово никога познавао, а уз то је слабо говорио енглески, па је убрзо отишао у Холивуд, у нади да ће наћи некакав глумачки ангажман. Успео је да сними тек два осредња филма, али му се ни Холивуд, а ни амерички начин живота никад нису свидели, па се све чешће враћао у Њујорк који је сматрао више европским градом од Лос Анђелеса. У то се доба поновно и заљубио. У Холивуду је имао кратку аферу с Џинџер Роџерс, партнерком Фреда Астера, док је Њујорку његово срце освојила једна друга глумица, Немица Марлен Дитрих, коју је отпре познавао. Срели су се једне вечери у ресторану La vie parisienne, а како је она добро говорила француски, а имали су још много тога заједничког, врло брзо су постали нераздвојни, а потом су се и заљубили, па се он у лето 1941. преселио код ње.

Потпуно изгубљен, Габен се прилепио за мене попут сирочета за мајку која га је посвојила. Уживала сам негујући га дању и ноћу. Његов мужевни, груби имиџ био је само фасада. Он је најосећајнији мушкарац којег сам икада упознала. Био је идеал за којим чезну многе жене. У њему није било ничег лажнога, али је истовремено био крајње посесиван и љубоморан - написала је у аутобиографији објављеној осам година после Габенове смрти.

Упркос томе што се заљубио, Габен се у Америци осећао несрећно. Мучило га је то што он, како је рекао, „глумата у Холивуду”, док у његовој домовини бесни рат, људи страдавају и боре се против окупатора. Након што је 1942. снимио пропагандни филм „Варалица” у режији Жилијена Дувивјеа, у Њујорку се прикључио снагама Слободне Француске.

Желим да се без срама вратим у домовину и да мирне савести стегнем руку онима који су били присиљени да тамо остану. - објаснио је касније.

Учествовање у рату и повратак у Француску

Средином априла 1943. године, као Жан Монкорж с чином помоћника капетана у Норфолку се укрцао на Елорн, брод пратитељ танкера који је за савезнике превозио нафту до Алжира. Одлазећи у ратну неизвесност, Марлени Дитрих је на растанку даровао по једну слику Реноира, Сислија и Вламенка које је био купио у САД, те дијамантску огрлицу. У Алжиру га је војска ангажирала да буде инструктор у школи француске ратне морнарице Центра Сироко. За то време се Марлен Дитрих пријавила у америчку војску, у помоћне јединице, те се на путу за италијански фронт са њим састала у Алжиру.

I након ослобођења Француске, за Габена рат није завршио. Завршио је курс за возача тенка и од јесени 1944. године учествовао у ратним операцијама. У фебруару 1945. године је први пут након пет година, посетио породицу и пријатеље у Паризу. Био је шокиран колико се Париз променио током окупације, а кад је видео рушевине своје куће у Сет-Жемеу, коју су Немци као одмазду за његово учествовање у рату били спалили до темеља, готово преко ноћи је потпуно поседио.

У склопу оклопне дивизије генерала Леклерка, Габен је 3. маја 1945. године у свом тенку стигао до Хитлерове куће у Берхтесгадену. Неколико дана касније, цела дивизија се постројила ради смотре на коју је требао дође генерал Шарл де Гол, кад је Габен чуо познати глас. Била је то Марлен Дитрих у униформи америчке војске која је сазнала да се он налази тамо. После је признао да му је пред другим војницима било неугодно што га зове тако позната звезда, па се чак хтио сакрити, али она је дошла до његовог тенка, сагнула се и пољубила га пред свима.

Послератно раздобље

Поновно су се растали и договорили се да ће се пронаћи у Паризу кад рат заврши. Првих дана јула Жан Габен је демобилисиран, али није желио да учествује на свечаном мимоходу француске војске на Јелисејским пољима, говорећи како се борио да би ослободио земљу, а не да би парадирао у свечаној униформи.

У аугусту 1945. поновно је срео Марлен Дитрих. Наставили су да се виђају, али иако су се и даље волели, више нису живели заједно, јер је он захтевао да се она за стално пресели у Париз, а она није желела да прекине своју америчку каријеру. Због тога се често враћала у Њујорк, што је резултирало све већим свађама међу њима. Тек су 1946. снимили заједнички филм у Паризу, а након тога Габен јој је поставио ултиматум да или остане с њим у Француској или је међу њима све готово.

Не верујући у прекид, она је отпутовала у Америку, а он јој то никад није опростио. Није отварао на њене телеграме ни писма, није одговарао на њене телефонске позиве. Одлучно ју је игнорисао, не желећи да је види, нити да јој се обрати. Годинама касније, настојала је да се с њим састане и поразговара, али он ју је и даље избегавао. Кад је 1976. године, само неколико месеци после смрти свога мужа Рудолфа Сибера, сазнала за Габенову смрт, рекла је:

Постала сам удовица други пут.

Габен је 1947. године обновио везу са старом познаницом Колет Марс, ћерком генерала Хуота, која је у међувремену постала певачица. Чак ју је и запросио, али га је она, знајући колико је несталан у љубави, ипак одбила. Није дуго био тужан због тога, јер се с обновљеним жаром бацио у нове улоге, сретан што поновно може снимати у домовини.

Схватио сам да никад нећу бити космополитски глумац, јер не могу да глумим на другом језику. Потребни су ми мириси моје земље и осећај да сам код куће - рекао је.

Скрашавање у мирном браку

Тих се година променио и као глумац, али и приватно. Као глумац је, због прерано оседеле косе, одбијао улоге љубавника, а у приватном се животу смирио уз једну жену откако је 1949. године упознао 31-годишњу Доминик Фурније, манекенку модне куће Ланвин. С правим именом Марсел Фурније, она је завршила школу за маникуру и његу лица, а први посао добила је код фризера Гервеса. Манекенка је постала по препоруци Нине Ричи, која је била Гервесова клијенткиња, прво у кући Хермес, а потом за Ланвин.

Након случајног сусрета с Жаном Габеном живот јој се потпуно променио. Њихова љубав тако се брзо развила да су се венчали, 28. марта 1949. године, само два месеца после првог изласка, и остали су заједно све до Габенове смрти, пуних 27 година.

Доминик је после удаје прекинула манекенску каријеру и посветила се мужу и породици. Габен је прихватио њезиног деветогодишњег сина Жака из претходне ванбрачне везе, а ускоро су добили и заједничку децу. Прво им се 1949. године родила кћи Флоренс, потом 1952. године Валери, те 1955. године син Матијас. Габен је тих година, желећи да што више зарадити, прихватао све улоге које су му нудили те је сав новац улагао у остварење сна из детињства - да купи фарму и на њој живи са породицом. То му је на крају успело у јулу 1952. године кад је купио имање Пишоњер од 42 хектара и на њему је прво узгајао говеда, а после и коње. У месту Мулин-ла-Марш је изградио хиподром који данас носи његово име и где се победницима коњских трка сваке године додељује награда „Жан Габен” коју је до своје смрти уручивала његова удовица.

Породичну срећу кварила је само његова велика брига за децу која је понекад била и претерана, готово опсесивна. Желио је да деца и кад одрасту остану да живе с њим на имању, али су се она, управо због те његове сталне жеље да им одреди животе, рано побунила и кренула властитим путем. Флоренс је постала асистенткиња филмске режије, а кад се још против очеве воље удала за Кристјана де Асис-Трема, овај није хтео ни да јој дође на свадбу. Пустоловна Валери је, путовала светом и снимала документарне филмове, међу њима и награђени приказ недопуштеног лова на тигрове у Малезији. Само је Матијас Габен остао са родитељима те је наставио да се брине о породичном имању.

Смрт и погреб

Последњих месеци Жан и Доминик Габен провели су у Довилу, где му је изненадано позлило, па је превезен у америчку болницу у Париз, где је 15. новембра 1976. године умро од срчаног удара. Два дана касније тело му је кремирано на гробљу Пере-Лашез. На последњем опроштају, осим породице и пријатеља, окупило се неколико десетина хиљада људи, међу њима и маршал Филип Леклерк, високи официри ратне морнарице, тадашњи француски председник Валери Жискар д’Естен те премијер и чланови владе.

Следећег дана урна је превезена у Брест, као што је он желио, и спуштена у море с патролног брода Детројат, двадесет наутичких миља од обале Бреста.

Посмртна признања

У част великом глумцу у Француској се сваке године додељује награда „Жан Габен” најбољем младом глумцу, а у Мериелу, месту у којем је провео детињство, подигнут је његов музеј.

Литература

• Јеан-Мицхел Бетти: Салут, Габин! Ед. де Трéвисе, Парис 1977.
• Андрé Брунелин: Габин Хербиг, Мüнцхен/Берлин. 1989. ISBN 978-3-7766-1499-2.; Уллстеин ТБ 36650, Франкфурт ам Маин/Берлин. 1996. ISBN 978-3-548-35650-1..
• Цлауде Гаутеур: Јеан Габин. Натхан, Парис. 1993. ISBN 978-3-453-86038-4..
• Јеан-Марц Лоубиер: Јеан Габин, Марлèне Диетрицх: ун рêве брисê, Ацрополе, Парис. 2002. ISBN 978-2-7357-0216-9..
• Еине унволлендете Лиебе. Марлене Диетрицх унд Јеан Габин. Доцументарy, Германy, 2012, 52:30 Мин., Боок анд дирецтед бy Даниел Гутхманн, Цхристиан Буцкхард, Продуцтион: ДГ Филмпродуктион, WДР, арте, фирст схоwн: 9 Фебруарy 2013, арте. цонтаинс интервиеwс wитх Лоуис Бозон анд Јеан-Јацqуес Дебоут, анд Габин'с цхилдрен Флоренце анд Матхиас.
• Јосепх Харрисс: "Јеан Габин: Тхе Ацтор Wхо Wас Франце." МцФарланд, Јефферсон, НЦ 2018 {. ISBN 978-1-4766-7627-2.}

Спољашње везе

• Жан Габен на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Жан Габен на сајту АллМовие (језик: енглески)
• Тхе Јеан Габин Мусеум оф Мéриел
• wебсите ин Италиан лангуаге