Википедија

Жарана Папић

Жарана Папић (Сарајево, 4. јул 1949 — Београд, 10. септембар 2002) била је југословенска социолошкиња и антрополошкиња, професорка факултета, једна од оснивачица феминистичког покрета у Југославији и суоснивачица (1992) београдског Центра за женске студије.[1] Током 90их активна је у антиратном и антифашистичком покрету.

Жарана Папић
Датум рођења(1949-07-04)4. јул 1949.
Место рођењаСарајево
Датум смрти10. септембар 2002.(2002-09-10) (53 год.)
Место смртиБеоград

Биографија уреди

Њена мајка Милена, рођена Шотрић (1921-2002) и отац Радован Папић (1910-1983) су активно учествовали у антифашистичкој борби, супротстављали се национализму и борили се за социјалну правду. После рата, Жаранин отац је био високи функционер Комунистичке партије и 1955. су се из Сарајева преселили у Београд.

Године 1968. Жарана Папић је матурирала као ђак генерације у Петој београдској гимназији. Дипломирала је 1974. на катедри за Социологију Филозофског факултета у Београду. Време њених студија се поклапа са великим студентским демонстрацијама 1968. године, и разним левичарским активностима након тога. Жарана Папић је припадала кругу младих људи који су активно учествовали у многим догађањима у Студентском културном центру у Београду, тада најзначајнијом институцијом алтернативне културе.

Умрла је изненада, 10. септембра 2002, у свом стану. Данас, у Сарајеву постоје Женске студије ˝Жарана Папић˝ и од 2015 се називају 'Феминистичка школа Жарана Папић' [2]. У Београду је у оквиру феминистичке организцаије Реконструкција женски фонд основана 'Стипендија Жарана Папић'.[3] 'Легат Жаране Папић', који садржи преко 2000 наслова као и материјал и документацију од непроцењиве вредности за историју женског и феминистичког покрета у Србији и бившој Југославији, налази се у Центру за Женске студије у Београду,[4] Иза Жаране Папић је остало драгоцено дело и принцип који свака феминисткиња с простора Југославије чува као Жаранину баштину: 'Принцип је да се стално прекорачују границе'.[5]

Научни рад уреди

Жарана Папић је дипломирала 1974. године на Катедри за социологију Филозофског факултета у Београду.  Са савременом феминистичком теоријом упознала се две године касније, на Конференцији хрватског социолошког друштва одржаној у Порторожу, као и на првом курсу Женских студија организованим у Интер-Универзитетском Центру у Дубровнику, такође 1976. године.[6]

Магистраски рад под насловом Феминистичка критика социологије, одбранила је1986. године на Одељењу за антропологију Филозофског факултета у Београду, који је 1989. године  објављен под називом Социологија и феминизам. Исте 1989. године изабрана је за асистенткињу на предмету социјална антропологија, на Одељењу за социологију.[7]

Докторску тезу, под насловом Дијалектика пола и рода - природа и култура у савременој социјалној антропологији, одбранила је половином деведесетих година XX века, након тога постаје доценткиња на катедри за социологију. Докторат је објављен 1997. године, под називом Полност и култура: тело и знање у савременој антропологији.[7]

Такође, Жарана Папић је једна од прве три научнице (скупа са Анђелком Милић и Марином Благојевић), које су предавале Студије рода као изборни предмет на Филозофском факултету у Београду.[6]

Академски рад Жаране Папић је био обележен њеним феминистичким ставовима, те је што сама, али и скупа са Лидијом Склевицкy објављивала радове у вези са женским питањем. Заједно са Лyдијом Склевицкy приредила је књигу Антропологија жене, прву књигу те врсте у Социјалистичкој федеративној републици Југославији, чији је значај у томе што је у антропологију и етнологију увела тему о историји и структури потлачености жена.[8]

Активистички ангажман уреди

Научни и активистички ангажман Жаране Папић је био испреплетен, те свега две године након дипломирања, и исте године када се упознаје са савременим феминистичким теоријама, Жарана Папић учествује  у организовању прве међународне, феминистичке конференције у Источној Европи.

Заједно са Дуњом Блажевић, која је тада била директорка Студентског културног центра (СКЦ) у Београду, као и са још колегиница и колега, ова конференција је организована у мају 1978. године у СКЦ под називом: Друг/ца жена: женско питање, нови приступ.[6][9]

Учеснице у чесници ове конференције су биле: Хелен Циxоус, Хатз Гарциа и Нил Yалтер из Француске, Јилл Леwис, Хелен Робертс анд Парвеен Адамс из Уједињеног Краљевства, Дациа Мараини, Царла Раваиоли и Цхиара Сарацено из Италије, Еwа Мораwска из Пољске, Јудитх Келе из Мађарске, Алице Сцхwарзер из Немачке, Надежда Чачиновић-Пуховски, Славенка Дракулић-Илић, Ђурђа Милановић и Весна Пушић из Загреба, Нада Лер-Софронић из Сарајева; Силвија Межнарић из Љубљане, и Рада Ивековић, Борка Павићевић, Анђелка Милић, Јасмина Тешановић и Соња Дрљевић из Београда.[6]

Убрзо након тога, Жарана Папић током осмадесетих година XX века учествује и у раду Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања који покреће иницијативе против вербалног деликта (чл. 133. Кривичног закона СФРЈ)[10], као и за заштиту људских права.[7]

Са претњом и почетком ратова у бившо ј Југославији, Жарана се активирала у женском антиратном покрету у Србији, једна је од оснивачица Цивилног покрета отпора, и учествовала је у свим антиратним манифестацијама и мировним акцијама у Београду.[7]

Истовремено је била ангажована и у оквиру Београдског круга, који је активно организовао трибине и округле столове у периоду од 1991-1995. године.[7]

Дела уреди

  • Антропологија жене, приредила са Лидијом Склевицки, Просвета, Београд, 1983.
  • Социологија и феминизам, савремени покрет и мисао о ослобођењу жена и његов утицај на социологију, ИИЦ ССОС, Београд, 1989.
  • Полност и култура, тело и знање у социјалној антропологији, Београд, 1997.
  • Бивша мушкост и женскост бивших грађана бивше Југославије, Социолошки преглед (вол. 26, бр. 1-4. стр. 79-88), Београд, 1992.

Референце уреди

  1. ^ Жарана Папић - биографија Архивирано на сајту Wayback Machine (15. мај 2014) 14. мај 2014.
  2. ^ „Феминистичка школа Жарана Папић”. Сарајевски Отворени Центар (на језику: бошњачки). 2015-02-06. Приступљено 2023-02-04. 
  3. ^ „Стипендије Жарана Папић”. Реконструкција Женски фонд (на језику: српски). Приступљено 2023-02-04. 
  4. ^ „Жарана Папић: Пионирка феминизма - Друштво - Дневни лист Данас” (на језику: српски). 2017-07-12. Приступљено 2023-02-04. 
  5. ^ „Стално преко границе - Друштво - Дневни лист Данас” (на језику: српски). 2022-09-18. Приступљено 2023-02-04. 
  6. ^ а б в г „Легат Жаране Папић”. Центар за женске студије (на језику: српски). Приступљено 2023-06-13. 
  7. ^ а б в г д „ЖАРАНА ПАПИЋ (1949 – 2002) - Жене у црном”. зенеуцрном.орг. Приступљено 2023-06-13. 
  8. ^ „Жарана Папић - Ин мемориам - Недељник Време”. www.време.цом (на језику: српски). 2002-09-20. Приступљено 2023-06-13. 
  9. ^ „Друг-ца жена. Женско питање - нови приступ?, међународни семинар 27-30. 10. 1978”. www.архиваскц.орг.рс. Приступљено 2023-06-15. 
  10. ^ „Кривични закон Социјалистичке федеретивне републике Југославије”. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žarana_Papić&oldid=27393463”