Борка Павићевић

Борка Павићевић (Котор, 5. јун 1947Београд, 30. јун 2019) била је југословенскa и српскa драматуршкиња, колумнисткиња и антиратна активисткиња.

Борка Павићевић
Borka Pavićević.jpg
Датум рођења(1947-06-05)5. јун 1947.
Мјесто рођењаКотор
 СФРЈ
Датум смрти30. јун 2019.(2019-06-30) (72 год.)
Мјесто смртиБеоград
 Србија
ПребивалиштеБеоград
ОбразовањеАкадемија за позориште, филм, радио и телевизију
Занимањепозоришни редитељ, драматург, колумниста и културни активиста
Политичка странкаПокрет слободних грађана (2017–2019)
ПартнерНикола Баровић

Остала је упамћена као велика боркиња за људска права и заговорница антиратне политике, због чега је често била на мети јавних осуда.

БиографијаУреди

Рођена је 5. јуна 1947. године у Котору.[1] Док је још била дете преселила се у Београд, где је након завршене школе уписала Десету београдску гимназију, а потом Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дипломирала је 1971. године, а на истом факултету завршила је и магистарске студије, 1976. године.

Магистрирала је са тезом "Неореалистичка драматургија између два рата". [1]

Као студенткиња треће године Академије за позориште, филм, радио и телевизију, постала је чланица жирија БИТЕФ-а, у којем је провела 20 година. Била је и драматуршкиња Атељеа 212 у ком је радила десет година и сарађивла са великанима попут Данила Киша. Као чланица БИТЕФ-а, сарађивала је са Миром Траиловић, Јованом Ћириловим и постала један од најутицајнијих позоришних ауторитета. Од 1994. године води Центар за културну деконтаминацију. Према Боркиним речима, идеја за оснивање ЦЗКД је настала из сарадње Београдског круга са једне стране и људи из театра и других професија са друге стране. [2]

Подржавала је либерализам и пацифизам[3], те основала театар Нове сензибилности у старој београдској пивари, 1981. године.

Од 1984. до 1991. године учествовала је у уметничком покрету "КПГТ"-а. Почетком деведесетих година била је уметничка директорка Београдског драмског позоришта, које је напустила због политичких несугласица.[4]

Павићевићева је била и драматуршкиња Атељеа 212, БИТЕФ-а,[5] док од 1994. године води Центар за културну деконтаминацију, Павиљон Вељковић[5], а суоснивачица је невладине организације Београдски круг[6][7] . Београдски круг је асоцијација независних интелектуалаца који су се удружили да би се супротставили рату. [1]

Павићевићева се бавила и публицистиком. Писала је за Сусрет, Књижевне новине и НИН. Имала је колумну у листу Данас.

Центар за културну деконтаминацију, који је основала Павићевићева, посвећен је стварању катарзе[5], где је организовано више од 5.000 догађаја, изложби, протеста и предавања. Била је једна од потписника декларације Покрета грађанског отпора у 2012. години и коаутор књиге Београд, мој Београд[8].

Павићевићева се појавила у два документарна филма, у филму Тежина ланаца 2 и филму Лаушm[9]

Њен партнер је био адвокат Никола Баровић, са којим је имала сина Јована.[10]

Преминула је у 72. години, 30. јуна 2019. године у Београду.[11][12]

Друштвени и литерарни ангажманУреди

Према речима Борке Павићевић: „Када смо правили Центар (за културну деконтаминацију), размишљали смо о тој фамозној катарзи, о томе како доћи до потребног прочишћења“. Центар је организовао више од 5000 догађаја, изложби, представа, протеста и предавања. [2]

Написала је три књиге, од којих је најобимнија трећа – Глава у торби. [1] „Књига Глава у торби садржи колумне Борке Павићевић које су објављиване у истоименој рубрици у викенд додатку листа „Данас“ у периоду од четири године, од 2013. до 2016. Године.“ [13] Поред тога написала је и књиге „Мода“ и На Екс.

Говорила је француски и енглески језик.

Писала је текстове у многобројним зборницима, часописима, новинама.

У пролеће 1999. године су отварали изложбу „Апел за мир“. Првобитна идеја била је пустити звук сирене, но сасвим случајно у том се трену огласила права сирена ѕа узбуну поводом НАТО бомбардовања. Од тада је симболично свака представа започињала звуком сирене.

Првобитно име центра гласило је Центар за деконтаминацију, пацификацију и денацификацију.

У прилог томе Борка Павићевић је својевремено изјавила:

“У Београду јесте током деведесетих постојао стварни цивилни покрет отпора, и Антиратни центар, "Време", "Наша борба", Б92. Постојао је почетком деведесетих и југословенски цивилни покрет.” [2]

Ангажман у Центру за културну деконтаминацијуУреди

„Центар је отворен Камијевом адаптацијом дела Зли дуси Достојевског, затим се играо Данило Киш, обе представе у режији Ане Миљанић – јасно је зашто смо играли управо Камија и Киша. На једном месту Ками у представи каже: "Терор не долази само снагом оних који тероришу, него слабостима либерала." Све што смо радили било је у знаку отпора према ономе с чим и данас имамо проблема, а то су "извињавајуће заблуде", ксенофобија, тражење изговора у другоме. И наравно – било је то време великог злочина. Прва документарна изложба је била "Живети у Сарајеву". Људи су долазили и распитивали се о судбини људи које су видели на фотографијама мислећи да ми имамо неке податке о њима.“, изјавила је Борка Павићевић у свом интервјуу за Време.

“Распад Југославије и ратови били су нешто што нас се тицало на најинтимнијем плану. Основица нашег деловања јесте заправо чин пријатељства и љубави.” [2]

У Центру су се бавили и транзиционом правдом, па “Заједницом сећања”, из чега проистиче будучи пројекат “Студије Југославије”. [2]

Због свог ангажмана, као једна од оних који су учествовали у антиратном покрету, а где припадају и на пример Жене у црном, често је била на удару критика и оптужби да припада националним издајницима.

Семинар “Транзициона правда у бившој Југославији” одржан је Центру за културну деконтаминацију 2006. године.

Што се тиче питања проблематизованих у таквим семинарима, Борка Павићевић сматра да је наш бренд искуство сведока, „јер ми можемо да помогнемо да се оно што се овде десило не деси више никоме никада“. Она каже да је основно питање данас – како поново освојити равноправност, како поново бити слободан. [2]

НаградеУреди

Павићевићка је добитница великог броја награда и то[14][10][15]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г „Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju”. Пешчаник. Приступљено 28. 3. 2022. 
  2. ^ а б в г д ђ „Čin ljubavi i prijateljstva - Intervju – Borka Pavićević, direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2009-12-28. Приступљено 2022-11-15. 
  3. ^ Slpašak, Svetlana (1997). The war started at Maksimir: hate speech in the media: content analyses of Politika and Borba newspapers, 1987–1991. Media Center. стр. 53. 
  4. ^ Nikčević, Tamara (2013). „Kratka istorija kulturnog trovanja”. Vreme. Приступљено 27. 5. 2014. 
  5. ^ а б в „Borka Pavićević”. Drama Queen Symposium. Приступљено 27. 5. 2014. 
  6. ^ Yale Theatre. Yale School of Drama. 2002. стр. 27. 
  7. ^ „Europe in 2020: the future of the EU”. Crossborder Experience. Архивирано из оригинала на датум 27. 05. 2014. Приступљено 27. 5. 2014. 
  8. ^ Borka Pavićević czkd.org
  9. ^ Борка Павићевић на сајту Имдб
  10. ^ а б „Interview with 2nd ECF Princess Margriet Award laureate Borka Pavićević”. European Cultural Foundation. Архивирано из оригинала на датум 27. 05. 2014. Приступљено 27. 5. 2014. 
  11. ^ „Preminula Borka Pavićević”. cykid.org. 30. 6. 2019. 
  12. ^ Преминула Борка Павићевић (30. јун 2019)
  13. ^ „Представљање књиге, Борке Павићевић, Глава у торби”. Културни центар Београда (на језику: српски). 2017-11-23. Приступљено 2022-11-15. 
  14. ^ „014 Hiroshima Prizes to be presented to Senator Roméo Dallaire and Kettly Noël, dancer and choreographer”. Hiroshima Foundation. 24. 3. 2014. Архивирано из оригинала на датум 27. 5. 2014. Приступљено 27. 5. 2014. 
  15. ^ „Borka Pavićević - Večiti sam buntovnik”. Блиц. Приступљено 21. 10. 2007.