Анђелка Милић
Анђелка Милић (4. април 1942 — 11. април 2014) била је српска социологиња, феминисткиња и антиратна активисткиња.
| Анђелка Милић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 4. април 1942. |
| Место рођења | Београд, Србија |
| Датум смрти | 11. април 2014. (72 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Образовање | Филозофски факултет Универзитета у Београду |
Биографија
уредиДипломирала је 1965. године, магистрирала 1970. и 1975. докторирала социологију на Филозофском факултету у Београду и на коме је предавала од 1971. до пензионисања 2009. године. У периоду од дипломирања до преласка на факултет, од 1965. до 1971. године, радила је у Институту друштвених наука у Београду. Стручно се усавршавала и као предавачица гостовала у Немачкој, Уједињеном Краљевству, Кини, САД. Као стипендиста Фулбрајтове фондације боравила је и предавала на Универзитету у Калифорнији, Беркли (1990—1991). Учествовала је на великом броју научних скупова у иностранству, а организовала је у Србији прву Kонференцију истраживачког комитета Светског социолошког удружења (International Sociological Asociation) — Комитета за истраживање породице, на Филозофском факултету у Београду 1988. године. Друга област континуиране научне и друштвене делатности биле су студије омладине. Била је главна уредница Социолошког прегледа (1981—1983, заједно са Борисавом Џуверовићем) и Социологије (1993—1995) и председница Социолошког друштва Србије (1977—1979). Коаутор је два средњошколска (из 1980. и 2011. године), једног високошколског (из 1986. године) и универзитетског уџбеника (из 2001. године).[1]
Феминистичко деловање
уредиУ настојању да феминистичку перспективу пренесе у универзитетско окружење где би се систематично изучавала кроз теорију и емпиријска истраживања, 1992. године заједно са Жараном Папић и Марином Благојевић предлаже програм женских студија наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду. Ова иницијатива није наишла на разумевање на факултету те женске студије постају један од три изборна предмета на катедри за социологију под називом „ Полност и друштво“. Ово је био први пут на Балкану и у Источној Европи да су родне студије биле институционализоване.
Била је дугогодишња чланица Савета за равноправност полова Владе Републике Србије. 2012. године постаје прва председница Секције за феминистичка истраживања и критичке студије маскулинитета Српског социолошког друштва (СЕФЕМ) [2]која је организована у циљу унапређења и стварања знања и признавања феминистичких академских истраживања у академској заједници у Србији.
Анђелка Милић је била аналитичарка феминистичког покрета и кроз многа истраживања која је радила је давала јасну слику спољашњих и унутрашњих фактора који су утицали на развој феминистичких идеја и покрета у Србији и Црној Гори као и на разлоге за њихов положај на маргини друштва. [3]
Анђелка Милић је заступала становиште, које је и пренела у стварност кроз организовање Женске странке, да женски покрет мора да добије националне размере како би могао да опстане. Истицала је да је реалност женског покрета у Србији таква да организације делују изоловано и да је веома присутна персонализација циљева која је у супротности са демократским принципима, да су у сталној борби за донације али и у страху од стигматизације у породици и заједници у којој делују.[4]
Женска странка - ЖЕСТ
уредиГодине 1990 је у Србији уведен политички плурализам и припремали су се први вишестраначки избори паралелно са буђењем републичких национализама у Југославији. Политичке тензије су наговештавале распад тадашње државе.
У таквој политичкој клими у Србији, препозната је опасност од милитарзација и враћања патријархалних вредности које су стална претња избореним правима и еманципацији жена у југословенском социјализму,[5] али и шанса да се покрет жена стави на политичку мапу. У Београду су већ биле активне политичке организације жена Београдски женски лоби и Женски Парламент али није било политичке странке које би омасовила, координисала и усмеравала обједињавање у циљу промовисања политичких права жена и била потврда да су жене аутономни и равноправни политички субјекти.[6]
Са том идејом, Анђелка Милић је, заједно са Лином Вушковић, Марином Благојевић, Жараном Папић, Зорицом Трифуновић, Неном Кованџић, Нелом Беблер, Браниславом Јевтић и Српком Арсенијевић основала Женску странку (ЖЕСТ) .
Назив странке представаља симболичко наслеђе женског организовања за стицање основних права у периоду пре стварања социјалистичке Југославије, те обнавља традицију прве Женске странке која је основана 1927. године и чија је чланица била и Десанка Максимовић.
31. октобра 1990. године странка је легализована а 04.11. исте године је одржана Оснивачка скупштина.
У Повељи о намерама ЖЕСТ јасно истиче хтење да учествује у решавању југословенске кризе на темељима континуиране улоге жена у друштвено-политичкој историји на просторима бивше СФРЈ и борбе за ослобођење жена која траје готово један век, као и да делује у име свих маргинализованих група у друштву.
Програм Женске странке је обухватао заступање женских политичких интереса на свим политичким нивоима и у важним државним телима, контролу и заштиту демократског поретка, снажно противљење национализму и насиљу, подршку свим организацијама и покретима који се боре против сваке врсте дискриминације у приватном и друштвеном животу, као и остваривање квалитета живота за све грађане који јесте циљ економског и политичког деловања и кроз њих се вреднује. Програм је сажет у акрониму:
Ж – жене
Е – етика
С – сарадња
Т – толерација
Странка се сусрела са низом проблема одмах након конситуисања. ЖЕСТ се финансирала искључиво из личних средстава чланица и чланова и није имала довољно времена и средстава да припреми кандидаткиње за републичке изборе ни да се организује за локалну власт. Странка одлучује да ће учествовати на председничким изборима и у духу родне једнакости предлаже мушко-женски пар, Весну Чолић и Милана Благојевића који би заједно вршили улогу председника. Поднета кандидатура је одбијена од стране надлежног судског тела и ЖЕСТ не учествује на изборима. Опција да се подржи нека од идеолошки блиских политичких странака и уђе у коалицију је изазвала раскол унутар саме ЖЕСТ, наиме „тврдо“ крило странке је сматрало да би коалиција довела до тога да се активности жена службу мушким циљевима и да би ослабила аутономност странке. Без коалиционог партенра, странка је остала изолована и изгубила је шансу да се позиционира на политичкој сцени.
Странка је наставила свој рад кроз борбу против дискриминације и афирмације положаја жена у науци, медијима, новим технологијама, екологији и другим делатностима, али у тој политичкој и друштвено нестабилној клими и након избијања оружаних сукоба као последица националне и етничке нетрпељивости, фокус активности ЖЕСТ-а се окренуо ка мировним и антиратним активностима. Странка се у јулу 1991. придружила Женском Парламенту и феминистичким групама које су јавно уручиле Народној скупштини захтев да се одмах обуставе сви оружани сукоби у земљи и отпочну преговори.
Феминистичка група Жене и друштво, Београдски женски лоби и Женска странка су 1991. године упутиле апел председништву тадашње СФРЈ поводом односа државе Југославије и њених република према документима УН и других међународних организација, која се односе на жене и којима се дефинишу женска права у различитим областима друштва. [7]
Три женске организације: Женски парламент, Београдски женски лоби и Женска странка су заједно у Београду организовале прве антиратне демонстрације, испред зграде Скупштине Србије.
ЖЕСТ је била ангажована на оснивању Центра за антиратну акцију (ЦАА) који је вршио координацију антиратних и мировних акција на подручију Србије и Југославије.
Специфичне околности у којима је странка настала као и расколи унутар саме странке су довели до њеног спонтаног гашења.
Академска каријера
уредиНа Одељењу за социологију Филозофског факултета Анђелка Милић је отпочела наставну каријеру као асистенткиња на предмету Социологија породице, који је основала и водила проф. Загорка Голубовић. Након што је проф. Голубовић протерана са Универзитета [8]1975. године, Анђелка Милић је као доценткиња преузела у потпуности наставу на том предмету на основним, магистарским и докторским студијама, као и на Социјалној антропологији.
Дела
уредиМонографије
уреди- Класе и породица (1978)
- Социологија: за 4. разред усмереног образовања преводилачке и архивско-музејске струке (Михаило В. Поповић, Миодраг Ранковић, Силвано Болчић)(1980)
- Домаћинство, породица и брак у Југославији (Ева Берковић, Ружа Петровић)(1981)
- Социологија: за 3. годину Педагошке академије (Владимир Милић, Велимир Томановић)(1986)
- Загонетка омладине: теорија и историја омладинске структуре (1987)
- Рађање модерне породице (1988)
- Жене, политика, породица (1994).
- Генерација у протесту: социолошки портрет учесника Студентског протеста 96/97 на Београдском универзитету (1998)
- Социологија породице: критика и изазови (2001)
- Време породица: социолошка студија о породичној трансфомацији у савременој Србији (2010)
- Социологија : за 3. разред средњих стручних школа и 4. разред гимназије (2011)[9]
Чланци
уреди- The women’s movement in Serbia and Montenegro at the turn of the millennium, Feminist Review (1/2004)
- The Family and Work in the Post-socialist Transition of Serbia: 1991—2006
- International Review of Sociology (2/2007).
Награда „Анђелка Милић”
уредиСекција за феминистичка истраживања и критичке студије маскулинитета установила је награду „Анђелка Милић” да оснажи оригинална и релевантна феминистичка истраживања и њихову примену у свим областима друштвеног живота.[10] Овом наградом се потврђују вредности феминистичке борбе за родну једнакост, ненасиље, против сваке врсте дискриминације, родних стереотипа и мизогиније у циљу модернизације српског друштва.
Референце
уреди- ^ Tomanović, Smiljka. „IN MEMORIAM : Prof. dr Anđelka Milić (4. април 1942. – 11. април 2014)” (PDF). Sociologija. br. 2 (2014): 201—205. Приступљено 02. 11. 2018.
- ^ „SEFEM - Sekcija za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta”. SeFem (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-04.
- ^ Милић, Анђелка (2002). "Женски покрет на раскршћу миленијума - извештај о емпиријском истраживању у Србији и Црној Гори, 2002". Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. ISBN 86-80269-63-8.
- ^ „ANĐELKA MILIĆ”. www.womenngo.org.rs. Приступљено 2022-11-04.
- ^ Билић, Бојан (2015). "Бориле смо се за ваздух - (пост)југословенски антиратни активизам и његово наслеђе". Documenta; Kuća ljudskih prava Zagreb; Naklada Jesenski i Turk. ISBN 978-953-7872-07-6.
- ^ Hughson (Blagojevic), Marina. Ka vidljivoj zenskoj istoriji.zenski pokret u Beogradu 90tih. PRVI DEO.
- ^ Жунић, Наталија (2016). „"Политичка права жена у Србији у другој половини XX века - докторска дисертација"” (PDF).
- ^ „"Republika"”. www.yurope.com. Приступљено 2022-11-11.
- ^ Krsmanović, Dragica. „Personalna bibliografija Prof. Anđelke Milić za period 1963—2014” (PDF). Sociologija. br. 2 (2014): 205-226. Приступљено 02. 11. 2018.
- ^ „Награда Анђелка Милић”. Сефем. Приступљено 02. 11. 2018.