Женска мода у Београду између два рата

Женска мода у Београду између два рата била је под утицајем западноевропске моде, а највише париске. У XIX веку жена је носила одећу која је наглашавала све њене женске атрибуте, уске корсете (који су истицали њене груди и бокове и сужавали струк), предугачке хаљине, руке прекривене дугачким рукавицама. Ово је била последица пасивне улоге у свету мушкараца. XX век доноси велике промене у моди, као и самој улози жене. Првих година XX века, жена добија одређену слободу покрета коју до тада није имала.

Једна од првих српских модних креаторки и једна од најпознатијих власница модних салона у Београду у првој половини 20. века била је Ребека Јаковљевић Амодај. Њен модни салон важио је за симбол београдског модног шика, па је чак и чувени Бранислав Нушић помиње је у својој драми „Др” из 1936. године. Он у једном тренутку пише: „... ах, она шије хаљине код Ребеке.” без даљег објашњења, што упућује на то да су сви знали о коме пише.

Женска мода двадестих година XX века

Први креатор који је наговестио моду двадесетих година XX века био је Пол Поаре (Паул Поирет). Он је одбацио корсет и бројне подсукње, подигао је струк, скратио је сукњу до пола чланка, открио руке и нагласио деколте.

Током Првог светског рата жена се прихватила традиционалних мушких послова и спознала удобнију и практичнију одећу од оне које је раније носиле. Послератна атмосфера и опште сиромаштво нису били погодни за брзо и широко усвајање модних новитета.

Трагање за новим модним стилом, који је одговарао захтевима модерне, еманциповане жене, потрајало је неколико година.

Тоалета у Србији 20-их година

Одећа

На самом почетку треће деценије струк је наглашаван широким појасевима и уведено је ново проширење око бокова. Већ наредна година била је пресудна за стварање „гарсон“ стила и тада је преовладавала равна силуета са линијом струка која се спушта према боковима. Вечерње хаљине су једноставност преузеле од дневних.

Нова, тзв. „дечачка“ мода потпуно је добила свој облик током 1923. године и трајала је до краја деценије. Тиме је жена показивала свест да су, не само њене способности равне мушким, него да чак ни физички не мора да личи на „слабији“ пол. Гарсон стил одликују поред равно спуштеног струка и кратко подшишана коса, „клош“ шешир, ципеле са пређицом и „писмо“ ташна. Материјали жерсеј и твид почињу да се користе за израду костима. Вечерња хаљина је дуга до чланака и с великим деколтеом на леђима. Јарке и светле боје су све више у употреби. Године 1924. „унформу“ за дан су чинили жакет (блуза или свитер) који покрива бокове, плисирана сукња дуга до испод колена, клош шеширић, кожна ташна, ципеле са пређицом. Хаљине мантили и строги костими били су хит зимске сезоне. Хаљина за вече се драпирала на боковима и носиле су се ешарпе како би се нагласио спуштен појас. Следеће године је строга равна линија гарсон стила била на врхунцу. Да би се нагласио покрет и брзина, креатори у поподневним и вечерњим тоалетама су проширивали доње делове. Естетика контраста је била у моди: строги кројеви и обиље детаља (украсне бордуре, цветни украси, вез...).

Године 1926. уз вецерњу тоалету био је неопходан огртач од скупоцене тканине, некад са великом крзненом крагном, или ручно осликана свилена марама-шал са ресама. Струк на костиму и капутима се враћа на своје природно место. Доњи делови најмодернијих вечерњих тканина с обиљем годеа у глокну и са неравним репастим доњим ивицама. Лични избор детаља, као што су мараме и накит, је био јако важан јер се тако добијало на различитости. Године 1928. сукња је била краћа него икад, али вечерња хаљина се позади опет продужила до половине листова, док је спреда била дуга до испод колена. Тежило се ка асиметрицности, а петогодишња владавина „гарсон“ стила се угасила. Наредна година је донела већ новине које су посебно за вечерње изласке почеле да враћају у моду женственост. Крој је требао да неусиљено прати форму женског тела. Сукња је постала дужа, струк је и даље спуштен, али је ближи свом природном месту. Једна од омиљених хаљина била је принцес хаљина која је била уска до бокова, а широка у доњем делу са рубом неједнаке дужине.

Гадина 1930. је наговестила новине којих ће бити у четвртој деценији. Те новине су најуочљивије на вечерњој хаљини. Остала је уска, отворених леђа са блузираним струком, дуга и често са шлепом. Косим кројењем постизао се ефекат „увијања“ око тела чиме се дискретно наговечтавала сензуалност женских облина.

Модни додаци

Фризура

Жене су после Првог светског рата и даље неговале своје дуге косе скупљајући их у пунђу, а уз такву фризуру ношени су шешири и капе са високим и широким калотама који су били украшени мноштвом трака, порупчића, перја, разним апликацијама и шлајерима. Омиљени су били они који подсећају на тророге шешире. Такође су се носили турбани, тијаре, перје, свилене траке око главе. Године 1924, у зиму, почела је вишегодишња владавина кратке, дечачке фризуре и клош шешира који су постали симбол двадесетих година XX века. Ношене су и драпиране токе приљубљене уз чело и берет, а у летњим месецима и шешири са широким ободом. Упадљива промена настала је 1929. године - глатку „бубикопф“ фризуру је потиснула нешто дужа и ондулирана коса, што је условило и промену облика шешира. Улазе у моду шешири и капе који откривају чело, али са ободом који је у задњем делу проширен тако да покрива врат. При бављењу спортом бере је био неизоставан.

Обућа

Са откривањем женских ногу, пажња се скретала на обућу, али се њен изглед мењао спорије од осталих делова тоалете. Из сезоне у сезону ципеле су постале све дубје, потпетице све уже, а каишићи се преплићу на најразноврсније начине. Године 1923. омиљена су била два типа ципела: једнобојне са пређицом преко риса и „Т“ ципеле са пређицом између деколтеа и каиша преко риса. Године 1927. за шетњу и рад постају модерне двобојне ципеле са пређицом или на шнирање. Вечерње ципеле су биле израђене од исте тканине као и хаљина украшене шналама и везом.

Ташне

Вечерње ташне су биле од финих тканина и раскошно украшене везом и перлицма. Ташне за дан биле су строже геметријске форме с краћим дршкама. Носиле су се и писмо торбе.

Накит је био важно обележје „гарсон“ стила, осим врхунских дела, јувелирске уметности био је популаран накит и од јефтиних материјала. Биле су заступљене бисерне огрлице, уске или гломазне наруквице, прстење од синтетичког материјала или легуре, као и коктел прстење. Ношени су брошеви и уведен је монокл као део накита.

Модерна жена двадесетих је почела да се шминка. Користили су бели пиринчани пудер, руменило, сенке за очи, црвене кармине и црвене лакове за нокте.

Женска мода тридесетих година

Крај моде двадесетих и почетак моде тридесетих наступио је 24. Октобра 1929. године, кад је затворена њујоршка берза. У Америци и Европи становништво је захватило сиромаштво и економска депресија. Обележје тридесетих година јесу космополитизам, нови дух класицизма , углађеност,наклоност ка модернизму.

Одећа

Почетком тридесетих година установљена је нова силуета одеће за дан, која се одликовала наглашеним раменима, линијом струка на свом месту и дужином до средине листова, односно до испод колена до 1938. Вечерње хаљине одисале су женственошћу и дискретним луксузом . Године 1931. строги костими и хаљине принцес кроја у комбинацији са мантилом од исте тканине постали су униформа за дневне изласке. Омиљена вечерња хаљина те модне сезоне била је „пагода“. У моду су ушли и кеп и болеро у различитим варијацијама и ношени су до краја деценије. Главне новине током 1933. биле су прошрена рамена и детаљи инспирисани женственошћу викторијанске епохе. Већ 1934. године из женске моде је уклоњено све што је подсећало на мушку моду. Дневна силуета, са својом строгошћу и једноставношћу се упадљиво разликовала од вечерње. Дама је за свечану прилику могла да бира између „робклош“ (хаљина се звонасто шири од струка), „робтиж“ (хаљина са уским доњим делом и малим шлепом) и тунике (шивене од сомота, ламеа, или тила украшеног шљокицама). Користиле су и кеп или огртач . На половини деценије силуета је била равна са нагласком на оковратнику, раменима и рукавима. Избор детаља на вечерњим хаљинама је био готово неисцрпан: дугмат од штраса, ресе, вештачки цветови, жабои, чипке... Новост је била да су се и панталоне звонастих ногавица носиле у вечерњим приликама. У моду су ушле сукње-панталоне. Болеро је кројен заједно са хаљином. Од тканина највише су коришћене ангора, жерсеј, вунене чипке.. а за вече, тил и сјајне ламе ткаинине. Омиљени су били дезени са цифрама, словима, хоризанталним пругама, туфнама, жанр мотивима... Све је било у знаку веза и „класика“. Новост су биле дугмад од галалита и стакла у облику разних плодова и животиња, као и коришћење рејсфершлуса.

Ни последње године пред рат нису донеле много новина: наглашена рамена, узак струк, сукња кројена у глокну. Од 1938. сукња је дуга до испод колена. На мору и у бањама носиле су шорцеве.

Модни додаци

Шешири 20-их (горња) и 30-их (доња) година XX века

Шешири

Тридесетих година су шешири постали разноврснији са детаљима који су мењани из сезоне у сезону. Године 1931. шешир је откривао чело, а позади и са стране покривао врат и уши. Почео је да се носи и мали „нахерени “ шеширић испод ког се видела благо таласата коса, нешто дужа него раније. Бере се сада носи, осим у спортским и у вечерњим приликама. Носиле су га жене свих друштвених статуса. Капа које подсећају на турбане су се такође носиле. Лети су били обавезни шешири с широким ободом. Године 1934. шешири су постајали већих димензија како би били у складу са проширеним раменима. Такође су се носили и џокеј шешири. Следеће године предност се давала малим шеширима који су ношени тако да покривају чело и око. Омиљени су били „мушки“ и „ловачки“ шешири. Током 1936. године појавили су се неки нови облици шешира: са плитком калотом и ободм уроланих и уздигнутих ивица, шешири за вече, од сомота и чипке. Године 1937. богатство облика и украса било је веће но икада: капе у облику левка, феса или са проширењем у горњем делу, са мноштвом украса у виду трешања и вишања... Разне дијадеме и турбани са нојевим перјем су ношени у вечерњим приликама. Крај деценије обележили су шешири и капе који су откривали лице, чело и косу. Обод шешира који је напред истурен претерано је наглашен тако да се причвршћавао за задњи део главе да не би падао. Токе, високе и разноврсних облик навучене су до обрва.

Ципеле

Изглед ципела није се тако брзо мењао као изглед шешира. Почеткм деценије ципеле су имале оштре врхове и потпетице сужене у доњем делу. Ципеле за дан су током тридесетих биле дубоке, украшене шналама и са нижом потпетицом. Улазе у моду и двобојне ципеле на шнир. Обућа за вече била је с вишом потпетицом украшена и израђивана од фине коже, сомота, свиле... Носиле су се и сандале. Године 1938. двобојне ципеле биле су намењене искључиво поподневним изласцима. Као украс машница је доминирала. Последње године ове деценије у моду се уводе ортопедске потпетице с платформама.

Ташне

Облици ташни постали су функционалнији него раније. Омиљени облик ташне је било писмо и за вечерњу и дневну варијанту. Почетком деценије постала је модерна ташна муф као и спортска ташна-ранац и свечана „минодијера“. У другој половини деценије ташне добијају веће димензије и дуже дршке.

Рукавице

Биле су модерне током читаве деценије и ношене су у свим приликама. Током тридесетих, мидер је био неопходан у гардероби модерне жене и требало је имати један за сваку прилику. Накит се правио од вештачких материјала и постао је опште прихваћен. Ношени су кратки ланчићи наруквице, брошеви, и клипсеви. Током тридесетих, шминкање је постало много дискретње. Користили су се пудери у боји коже, сенке за очи, кармине и лакове мање упадљивих боја.

Ствараоци београдског модног шика

Угледни модни часописи попут „Вога“ и „Фемине“ своје читаоце су обавештавали о модним новостима, те је тиме читав свет био обучен по последњој моди коју је диктирао Париз. Власници београдских салона су такодје били учесници у ширењу париских новина у моди. Они су били добро информисани о новинама које су настајале у моди, те су својим клијентима могли да понуде савршене копије, као и своје интерпретације нових модела. Квалитет и оригиналност стварани су виртуозношћу кројења која је морала да се прилагоди појединаном стасу као и истанчаношћу укуса при избору детаља одредјеној личности. На овај начин су таленат и укус кројача долазили до пуног изражаја.

Модни салони за израду дамских тоалета

У Београду је било више модних салона за које се сматрало да су на европском нивоу. Један од њих био је модеран салон Ружа Коен, који спада у најстарије модне салоне. Основан је 1910. Када је 1935. године основана секција кројача женског одела Ружа Коен је била веома предана раду овог струковног удружења. Даринка Пиваревић је отворила свој салон 1911. године. Још једно познато име била је Ангелина Русојевна која је такодје била успешна модна којачица. Симбол београдског модног шика ће 1919. године постати салон Ребеке Јаковљевић-Амодај. Она ће само неколико година касније бити сматрана за модног креатора највишег стила. Са својих путовања у Париз, Ребека је доносила готове моделе чије би копије израђивала у свом салону и приказивала муштеријама. У њеним салонима је шивено и до педесет тоалета недељно, за муштерије из Србије и региона. Живка Данкучевић отворила је салон 1921.године. Овај салон је нудио велики избор првокласне свиле и штофова увезених из Француске. Исте 1921. Младеновић Катарина је отворила свој салон.

Модни салони женских шешира

Шешир је био обавезни модни детаљ међуратне даме. У Београду је било доста модистеријских салона, као и радњи у којима су продавани шешири. Најпознатији салони су ретко продавали шешире донесене из Париза, већ су чешће имали своје радионице у којим су израђивали копије по моделима из најновијих часописа. Познте предртне машамоде Флора Дворниковић и Розалија Смолка наставиле су да праве шешире и после рата, пратећи нову моду. Прва Српкиња која је завршила Академију моде у Паризу, Ена Петровићева отворила је 1921. модистеријски салон. Она је нудила на продају најелегантније модне шешире по париској моди. Средином 20-их година на цени су били салони „Бланш“ који је припадао Сигмонду Ђорђу, затим „Оливера“ Мице Ђенадић, као и „Орао“ Олге Миловановић. Војислав Ерцеговац је свој први салон отворио 1927. године, а касније ће отворити још четири салона у Београду и по један у Нишу и Скопљу. Тридесетих година истичу се салони „Љиљана“ Вукосаве Стојковић, „Париска филијала“ власника Карија Леона, а међу њима је био и салон Медине Везе.

Обућарске трговине

Београдјанка је доста пажње посвећивала доброј обући. Куповала је ципеле једноставне линије и неутралне боје. Коста Митић и Митрофан Софронов имали су титулу краљевског дворског лиферанта. Митић је радио за краља Александра, кнеза Павла и кнегињу Олгу. Најексклузивнији београдски салон за израду обуће по мери био је „Лектрес“ Мике Левија. Иван Кутњак изучио је обућарски занат и 1932. године отворио обућарску радњу. До другог ветскг рата у Србији је било дванаест фабрика за производњу обуће. Највећа је била фабрика обуће „Бата“.

Радионице за израду ташни

Иако је постајало много модних трговина које су нудиле велики избор ташни, каишева, путних кофера, у Београду је било више специјализованих салона за израду тих делова женске тоалете. Код „Узора“ су ташнице,новчанике,буђеларе,каишеве најотменије београђанке. 1928. године отворена је и трговина „Алигатор“, ту су продаване ташне урађене у пвој југословенској фабрици ковчега и кожне робе „Сљеме“, чији је власник био Самуел Гати. Сопствену израду кофера и дамских ташни нудила је и радња „Милан Ј. Стојановиц и Комп.“. Квалитетом својих ташни рукавица и каишева намећу се трговине „Ика“ власника Матавуља и Пантића.

Радионица за израду бижутерије

У Београду је постајао велики број јувелира и часовничара. Најбољи глас уживала је радња „Бижутери“ , која је нудила копије од јефтиних синетичких материјала, а власник је био Антоние Рехорж. Поред ње, постајала је и радња Берналда Фишера „Бижу де Пари“

Види још

• Мода између два светска рата 1918-1941. у Србији
• Женско одевање у Србији током XIX и почетком XX века
• Историја српске моде