Жигмунд Томашевић

Не поистовећивати са Исом Исаковићем или Ахмедом Херцеговским.

Жигмунд Томашевић Котроманић, познат и као Сигисмунд Котроманић, Шимун Котромански и Жигисмундије /касније: Исхак-бег Краљевић/ (око 1450, Краљева Сутјеска — након 1493) био је принц Босне, син краља Стефана Томашевића и краљице Катарине.

Жигмунд
Пуно имеЖигмунд (Сигисмунд или Шимун) Томашевић Котроманић /касније: Исак санђжак-бег/
Датум рођења1456.
Место рођењаКраљевина Босна
Датум смртинакон 1493.
Место смртиОсманско царство
ГробКареси, Мала Азија
ДинастијаКотроманићи
ОтацСтефан Томаш
МајкаКатарина Косача Котроманић
Принц Босне
ПретходникСтефан Томашевић
Наследникмлађа сестра Катарина

ЖивотУреди

Жигмунд Томашевић је био најстарији син краља Стефана Томаша и краљице Катарине Косаче-Котроманић. Имао је старијег полубрата, Стефана Томашевића, сина његовог оца и крстјанке Војаче, те млађу сестру Катарину. Поред брата и сестре, Жигмунд је имао и два полубрата непознатог имена који се помињу 1445. године.[1]

Историчари се не слажу око године рођења Жигмунда Томашевића. Једни кажу да је Жигмунд у тренутку пада Босне имао између 12 и 14 година (што би значило да је рођен око 1450. године)[2], а други да је имао седам (што би значило да је рођен око 1456. године).[3]

Жигмундов отац је умро 10. јула 1461. године, те босанску круну насљеђује Жигмундов старији полубрат. Шимун је са мајком и сестром наставио живјети на двору свога брата и његове супруге, Јерине Бранковић Марије.

Пад БоснеУреди

Током пада Босне 1463. године, малолетна деца краља Томаша Остојића, Сигисмунд и Катарина, заробљени су и одведени у Турску и тамо су насилно конвертовани у ислам. Бежећи пред Турцима, Жигмундова мајка Катарина је у Дубровнику 26. октобра оставила на чување мач свога мужа. То је учинила „под завјетом, да се он дадне њеном сину Жигмунду, кад се ослободи турског ропства”, како би се борио за ослобођење своје земље. Овај податак из Дубровачког архива представља први помен Жигмунда.[4]

У султановој службиУреди

Сигисмунд се добро снашао, па се временом у изворима спомиње као Исак санџак бег у Малој Азији. У историјским изворима Исак санџак бег помиње се два пута 1487 и 1493. године као санџак бег у Малој Азији.[5]

Преласком на ислам узео је име Исхак, али је и након тога по оцу називан Kraloğlu, што на турском језику значи „краљевић”, „краљев син”.[6] Султану Мехмеду II био је посебно драг. Због свог хумора и сирових шала често је био позиван на дружења са њим.[7] Посљедни пут је поменут у Египту, у једном документу из децембра 1493. године. Врло је вјероватно да је умро у провинцији Кареси којом је и управљао.

Никада се није вратио хришћанству. Његова мајка, краљица Катарина се до краја живота борила да своју децу избави из Турског заробљеништва.[8]

ПрециУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Владислав Котроманић
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Твртко I Котроманић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јелена Шубић
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Остоја Котроманић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Племкиња Вукослава?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Томаш Котроманић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. непозната племкиња
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Исхак-бег Краљевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Храна Вуковић Косача
 
 
 
 
 
 
 
12. Вукац Хранић Косача
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Анка
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан Вукчић Косача
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Катарина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Катарина Косача
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Ђурађ II Балшић
 
 
 
 
 
 
 
14. Балша III Балшић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Јелена Лазаревић
 
 
 
 
 
 
 
7. Јелена Балшић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Никита Топија
 
 
 
 
 
 
 
15. Мара Топија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види јошУреди


РеференцеУреди

  1. ^ Спасић, Палавестра, Мрђеновић, Душан;Александар;Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле. Београд. стр. 83. ИСБН 978-86-7685-007-5. 
  2. ^ Шањек, Фрањо (2005). Феномен „крстјани” у средњовјековној Босни и Хуму: зборник радова. Институт за историју.
  3. ^ Бабингер 2010, стр. 201.
  4. ^ Тадић 1939, стр. 110; Ковачевић 1964, стр. 219; Тошић 1997, стр. 87.
  5. ^ Спасић, Палавестра, Мрђеновић, Душан;Александар;Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле. Београд. стр. 87. ИСБН 978-86-7685-007-5. 
  6. ^ Елезовић 1939, стр. 65; Бабингер 2010, стр. 201.
  7. ^ Бабингер 2010, стр. 201; Тошић 1997, стр. 109.
  8. ^ Фајфрић, Жељко (200). Котроманићи. Шид: ДД "Графосрем" – Шид и Србска православна заједница. стр. 83 и 87. ИСБН 978-86-7685-007-5. 

ЛитератураУреди

  • Бабингер, Франц (2010). Мехмед Освајач и његово доба. С немачког превео Томислав Бекић. Београд: Алгоритам. 
  • Елезовић, Глиша (1939). „Краљ К'зи”. Браство. 30: 49—69. 
  • Ковачевић, Десанка (1964). „Пад босанске средњовјековне државе по дубровачким изворима”. Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине. 14: 205—220. 
  • Спасић, Палавестра, Мрђеновић, Душан;Александар;Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле. Београд. стр. 83 и 87. ИСБН 978-86-7685-007-5. 
  • Тадић, Јорјо (1939). Промет путника у старом Дубровнику. Дубровник: Туристички савез у Дубровнику. 
  • Тошић, Ђуро (1997). „Босанска краљица Катарина (1425-1478)”. Зборник за историју Босне и Херцеговине. 2: 73—112. 
  • Фајфрић, Жељко (200). Котроманићи. Шид: ДД "Графосрем" – Шид и Србска православна заједница. стр. 83 и 87. ИСБН 978-86-7685-007-5.