Википедија

Александер де Кро

Александер Де Кро (хол. Alexander De Croo; 3. новембар 1975) је белгијски политичар и бизнисмен који је био премијер Белгије од октобра 2020. године. Де Кро је рођен у Вилвордеу, Фламански Брабант, и студирао је пословни инжењеринг на Врије Университеит Бриселу пре него што је стекао МБА на Универзитету Нортхвестерн у Сједињеним Државама. Радио је за Бостон Консултинг Груп пре него што је основао сопствену компанију Дартс-ип 2006. Де Кро се укључио у белгијску политичку партију Опен Влаамсе Либерален ен Демократен (Опен ВЛД), чији је председник био од 2009. до 2012. Од 2012. до 2020. године, Де Кро је био у владама Елија Ди Рупа, Шарла Мишела и Софи Вилмес као заменик премијера Белгије. Током свог мандата као потпредседник Владе обављао је дужност министра пензија од 2012. до 2014. године, министра за развојну сарадњу од 2014. до 2020. године и министра финансија од 2018. до 2020. године. 1. октобра 2020. године, више од годину дана након 2019. на савезним изборима, формирана је Де Кроова влада да замени Вилмесову мањинску владу, са Де Кроом као премијером.

Александер де Кро
Лични подаци
Датум рођења(1975-11-03)3. новембар 1975. (49 год.)
Место рођењаВилворде, Фламански Брабант, Белгија
Универзитет
Породица
СупружникАник Пендерс
Деца2
Политичка каријера
Политичка
странка		Отворени Фламански либерали и демократи
1. октобар 2020. - тренутно
ПретходникСофија Вилмес
Званични веб-сајт
www.alexanderdecroo.be

Младост и карера

уреди

Александар Де Кро је рођен 3. новембра 1975. у Вилворду у Фламанском Брабанту, Белгија, и био је једно од двоје деце политичара и државног министра Хермана Де Кроа и његове супруге Франсоаз Дезген. Године 1993. похађао је Врије Университеит Бруссел гдје је 1998. дипломирао пословно инжењерство. Похађао је Нортхвестерн Университи у Еванстону, Илиноис, 2002. и завршио МБА на Келлогг Скул оф Менеџмент 2004. Пре своје политичке каријере, Де Кро је постао вођа пројекта у Бостон Цонсултинг Гроуп 1999. Године 2006. основао је нову компанија под називом Дартс-ип која је специјализована за пружање услуга професионалцима за интелектуалну својину.[1][2][3]

Рана политичка каријера

уреди

Де Кро је 2009. године први пут учествовао у политици, учествујући на европским изборима 2009. године. Добио је више од 47.000 гласова. Де Кро је 26. октобра постао кандидат за председника своје политичке партије Отворени фламански либерали и демократе (Отворени ВЛД), да би наследио председника прелазне странке, Ги Верхофштата. Одабрао је Винсента Ван Куикенборна и Патрицију Цејсенс за своје саиграче да се такмиче против Марина Кеулена и Гвендолин Рутен. 12. децембра изабран је за председника у другом кругу са 11.676 гласова; Марино Кеулен добио је 9.614 гласова. Његов избор је сматран изузетним јер скоро да није имао претходног искуства као политичар.[4][5][6][7]

Политичка криза

уреди

Пет месеци након што је изабран за лидера странке, Де Кро је запретио да ће повући Отворени ВЛД из владајуће коалиције ако не буде решења за уставни спор о питању гласања Брисел-Хале-Вилворд. Након истека рока Отвореног ВЛД-а, партија је напустила владу, а онда је премијер Ив Летерм најавио оставку владе. То је прихватио краљ Алберт II 26. априла 2010. Током избора за Сенат 2010. године, Де Кро је добио више од 301.000 гласова, трећи по броју гласова у изборној јединици у којој се говори холандски и био је сенатор до 22. октобра 2012. године.[8][4][9]

Карера у влади

уреди

Део владе Ди Рупа

уреди

Де Кро је наследио Ван Кукенборна у Ди Руповој влади на месту заменика премијера и министра пензија 22. октобра 2012. након што је Ван Квикенборн поднео оставку да би постао градоначелник Кортријка. У децембру је Гвендолин Рутен изабрана за нову председницу Опен ВЛД.[10][11][12]

Део прве и друге владе Мишела

уреди

Након белгијских савезних избора 2014. и формирања савезне владе, одлучено је да он остане потпредседник владе у новоформираној Влади Мишела И. Де Кро је такође постао министар за развојну сарадњу, дигиталну агенду, телекомуникације и поштанске услуге, док је Даниел Бацкуелаине преузео дужност министра пензија. Ова влада ступила је на дужност 11. октобра 2014. године. Током Де Кроовог мандата, Белгија је постала прва земља која је суспендовала званичну развојну помоћ Бурундију након почетка насилних немира у тој афричкој земљи од 2015. Де Кро је 2017. обећао 25 милиона евра (26,81 милиона долара) до 2025. за искорењивање афричких болест спавања. Такође је био један од оснивача покрета Она одлучује, реакције против поновног инсталирања политике Мексико Ситија од стране председника Доналда Трампа. Након неслагања унутар владе око Глобалног договора УН за миграције, Н-ВА је напустила владајућу коалицију, због чега је администрација 9. децембра 2018. постала мањинска влада, позната као Мишел II. Де Кро је постао министар финансија, заменивши Јохана Ван Овертвелдта. Де Кро је у децембру 2018. године изашао на сцену током концерта Мандела 100 Глобал Цитизен Фестивала у Јоханесбургу у Јужној Африци. Био је то завршни догађај међународне кампање #СхеИсЕкуал за женска права која је привукла 780 милиона евра обавеза.[13][14][14][15][16][17][18][19][20][21]

Део прве и друге владе Вилмеса

уреди

Под привременом администрацијом премијерке Софи Вилмес, надгледао је пакет финансијских стимулација за суочавање са кризом ЦОВИД-19 и договор о спасавању Брусселс Аирлинеса 2020. Изабран је за заједничког заменика председника Опен ВЛД, заједно са Егбертом Лахертом.[22][23]

Премијер

уреди

Краљ је 23. септембра 2020. именовао Александра Де Кроа и Пола Магнета (ПС) да формирају владу. Дана 30. септембра 2020, објављено је да ће Де Кро преузети позицију премијера, наслиједивши Вилмеса. Формирање белгијске владе (Вивалди) трајало је доста времена. У књизи Де доодграверс ван Белгие аутора Воутера Версцхелдена [нл] се наводи да је главни разлог за продужене преговоре био скандал око комуникације између Де Кроа и италијанске порнографске филмске глумице. Коријере дела Сера је у августу 2021. цитирао изјаве умешане глумице, тврдећи да јој је Де Кро послао поруку да тражи састанак и да се нису срели, али су наставили да размењују поруке. Де Кроова влада има већи удео жена министара од било које претходне белгијске владе: половина министара су жене. У јуну 2021. са белгијским краљем Филипом посетио је место урушавања зграде у Антверпену и разговарао са радницима хитне помоћи. У фебруару 2022. Влада је усвојила закон којим ће тржиште рада учинити флексибилнијим: запослени ће имати могућност, под условом да се њихова компанија сагласи, да пређу на четвородневну седмицу. Заузврат, њихови радни дани ће бити продужени на 9,5 сати (што одговара 38-часовној недељи). Закон такође предвиђа радно време између 20 часова. и поноћ флексибилније, јер се више неће сматрати ноћним радом и неће давати право запосленима на било какву накнаду Влада жели да повећа војну потрошњу на 2 процента БДП-а како би испунила захтеве НАТО-а и владе САД, што изазива напетост унутар њене коалиције. Десница подржава план, али се еколози противе, тврдећи да влада треба да има друге приоритете осим војске, док социјалисти остају неодлучни. Дана 26. новембра 2022, Де Кро и министар спољних послова Хаџа Лахбиб посетили су Украјину, састали се са украјинским председником Володимиром Зеленским и обећали наставак белгијске подршке Украјини.[24][25][26][27][28][29][30][31][32][33]

Политичка гледишта и идеологија

уреди

Као и већина партијских лидера у Белгији, Де Кро се залаже за већа ограничења политичке моћи белгијског монарха. Он је мишљења да власт монарха треба да буде церемонијална, слична оној код других западноевропских монарха.[34]

Приватни живот

уреди

Де Кро је ожењен Аник Пендерс и имају двоје деце. Он је страствени коњаник и сваке године учествује на свечаном догађају заједно са својим оцем; 2010. сломио стопало и лакат када је пао са коња. Течно говори холандски и енглески, као и француски, матерњи језик његове мајке.[35]

Референце

уреди
  1. ^ „De Heer Alexander De Croo” [Mr. Alexander De Croo]. wwwpr.belgium.be (на језику: холандски). 11. 6. 2020. Архивирано из оригинала 7. 10. 2020. г. Приступљено 2. 10. 2020. 
  2. ^ „Biography”. www.hermandecroo.be. Приступљено 2. 10. 2020. 
  3. ^ „Wie is Alexander?” [Who is Alexander?]. www.alexanderdecroo.be (на језику: холандски). Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 2. 10. 2020. 
  4. ^ а б „Alexander De Croo is nieuwe premier: naast "zoon van" ook stemmentrekker en voorstander van gendergelijkheid” [Alexander De Croo is the new prime minister: in addition to being "son of", he is also a vote-puller and a supporter of gender equality] (на језику: холандски). VRT Nws. 30. 9. 2020. Приступљено 2. 10. 2020. 
  5. ^ „Alexander De Croo verrassend nieuwe voorzitter Open Vld” [Alexander De Croo Surprising New Chairman Open Vld] (на језику: холандски). De Morgen. 12. 12. 2009. Приступљено 2. 10. 2020. 
  6. ^ „Open VLD kiest met Alexander De Croo voor avontuur” [Open VLD Opts for Adventure with Alexander De Croo] (на језику: холандски). De Standaard. 12. 12. 2009. Приступљено 2. 10. 2020. 
  7. ^ „Alexander De Croo”. The Bulletin. 12. 10. 2009. Приступљено 1. 10. 2020. 
  8. ^ „Belgium's Five-Party Coalition Government Collapses”. The Guardian. 26. 4. 2010. Приступљено 2. 10. 2020. 
  9. ^ „Opvolger Alexander De Croo legt de eed af in Senaat” [Successor Alexander De Croo takes the oath in the Senate] (на језику: холандски). Het Laatste Nieuws. 25. 10. 2012. Приступљено 2. 10. 2020. 
  10. ^ „Alexander De Croo is nieuwe premier: naast "zoon van" ook stemmentrekker en voorstander van gendergelijkheid” [Alexander De Croo is the New Prime Minister: in Addition to Being "son of", he is also a Vote-Puller and a Supporter of Gender Equality] (на језику: холандски). Radio 1. 30. 9. 2020. Приступљено 2. 10. 2020. 
  11. ^ „Vincent Van Quickenborne ruilt Kortrijk opnieuw in voor Brussel” [Vincent Van Quickenborne Exchanges Kortrijk for Brussels Again] (на језику: холандски). MSN. 1. 10. 2020. Приступљено 2. 10. 2020. 
  12. ^ „Gwendolyn Rutten is nieuwe voorzitter Open VLD” [Gwendolyn Rutten is the New Chairwoman of Open VLD] (на језику: холандски). Het Nieuwsblad. 8. 12. 2012. Приступљено 2. 10. 2020. 
  13. ^ „Biografie” [Biography]. www.decroo.belgium.be (на језику: холандски). Архивирано из оригинала 14. 8. 2020. г. Приступљено 2. 10. 2020. 
  14. ^ а б „Dit zijn de ministers van de regering-Michel I” [These are the Ministers of the Michel I Government] (на језику: холандски). Het Laatste Nieuws. 10. 10. 2014. Приступљено 2. 10. 2020. 
  15. ^ „Van de regering-Michel naar de regering-Wilmès: een komen en gaan van ministers” [From the Michel Government to the Wilmès Government: A Coming and Going of Ministers] (на језику: холандски). VRT NWS. 28. 10. 2019. Приступљено 2. 10. 2020. 
  16. ^ „Belgium Suspends Financial Aid for Burundi Elections”. Al-Jazeera. 11. 5. 2015. Приступљено 2. 10. 2020. 
  17. ^ „Belgium Suspends Financial Aid for Burundi Elections”. Al-Jazeera. 11. 5. 2015. Приступљено 2. 10. 2020. 
  18. ^ „Deputy Prime Minister and Minister of Development Cooperation Belgium”. www.shedecides.com. Приступљено 2. 10. 2020. 
  19. ^ „Belgium's Government Loses Majority over UN Migration Pact”. The Guardian. 9. 12. 2018. Приступљено 2. 10. 2020. 
  20. ^ „De Block terug op Asiel & Migratie, De Crem en De Backer worden minister: zo ziet regering-Michel II eruit” [De Block Back at Asylum & Migration, De Crem and De Backer Become Ministers: This is What Michel II Government Looks Like] (на језику: холандски). VRT NWS. 9. 12. 2018. Приступљено 2. 10. 2020. 
  21. ^ „#SheIsEqual Campaign for Women's Rights Exceeds Wildest Expectations”. www.diplomatie.belgium.be. 13. 12. 2018. Приступљено 2. 10. 2020. 
  22. ^ „Belgium Forms New Government after 16-Month Deadlock]”. Reuters. 30. 9. 2020. Приступљено 2. 10. 2020. 
  23. ^ „Alexander De Croo eerste ondervoorzitter” [Alexander De Croo first vice-chairman] (на језику: холандски). Knack. 22. 5. 2020. Архивирано из оригинала 29. 10. 2020. г. Приступљено 2. 10. 2020. 
  24. ^ „Koning stelt Paul Magnette (PS) en Alexander De Croo (Open VLD) aan als coformateurs: "Uitweg uit de crisis"”. VRT (на језику: холандски). Приступљено 3. 10. 2020. 
  25. ^ „Flemish Liberal Alexander De Croo to be Appointed Belgium's Prime Minister”. 30. 9. 2020. Приступљено 30. 9. 2020. 
  26. ^ „Analist Wouter Verschelden schetst vernietigend beeld van vorming regering-De Croo: "Ik probeer nooit negatief te zijn, maar..."”. 
  27. ^ „POLITICO Brussels Playbook: Slovenian takeover - Southern fiscal front - Travel reloaded”. Politico. Приступљено 2. 9. 2021. 
  28. ^ „La pornostar Eveline Dellai e la chat con il premier belga Alexander De Croo: "Sì, voleva vedermi, ma non è l'unico"” [The Pornstar Eveline Dellai and the chat with Belgian Premier Alexander De Croo: "Yes, he wanted to see me, but he's not the only one."] (на језику: италијански). Corriere della Sera. Приступљено 21. 8. 2021. 
  29. ^ „Regering-De Croo is meest vrouwelijke ooit: tien vrouwen en tien mannen” [De Croo Government is the Most Feminine Ever:Ten Women and Ten Men] (на језику: холандски). Het Nieuwsblad. 1. 10. 2020. Приступљено 2. 10. 2020. 
  30. ^ „Five workers confirmed dead after school collapses in Antwerp, Belgium”. South China Morning Post (на језику: енглески). 20. 6. 2021. Приступљено 20. 6. 2021. 
  31. ^ „Emploi. La Belgique s'invente une semaine de quatre jours à sa façon”. 16. 2. 2022. 
  32. ^ „In Belgium, the Greens oppose increased military spending” (на језику: енглески). 2022-06-16. 
  33. ^ „Belgian Prime Minister Alexander De Croo in Ukraine”. The Brussels Times. 27. 11. 2022. Приступљено 28. 11. 2022. 
  34. ^ „Meerderheid wil macht koning inperken” [Majority Wants to Limit the Power of the King] (на језику: холандски). VRT NWS. 20. 3. 2010. Приступљено 2. 10. 2020. 
  35. ^ „Wie is Alexander De Croo, Belgiës kersverse premier? "Hij kent niks van politiek", zei zijn moeder ooit. Ze kreeg ongelijk”  [Who is Alexander De Croo, Belgium's Brand New Prime Minister? "He Doesn't Know Anything about Politics," His Mother Once Said. She was Proven Wrong] (на језику: холандски). Het Laatste Nieuws. 30. 9. 2020. Приступљено 2. 10. 2020. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александер_де_Кро&oldid=26808163”