Архитектура индустријске револуције
Тврдило се да је архитектура 19. века лишена сваког стила што је неправедно и хисторизам и архитектуру инжењерска дела индустријске револуције треба посматрати упоредо са историзмом.[1]
Индустријска револуција у градитељству уреди
Након феудализма у Европи, у деветнаестом веку власт преузима грађанство и уместо краљевина и царстава настају републике. Та промена се није догодила одједном, него је плод низа побуна и револуција које су често ликовни уметници узимали за тему својих дела препуних симболике. Но уз те друштвене промене, догодила се у привреди још већа промена коју називамо индустријском револуцијом. Новина је то што мишићну, људску и животињску снагу замењује енергија коју производи парна машина, а занатску и мануфактурну производњу замењује фабричка механизована. То је још један искорак човека у ослобођењу од зависности од природе јер је парна машина могла радити непрекидно, производивши неупоредиво моћнију енергију. Подигнути су камени те челични мостови, и наговестили још једну важну новост, а то је епоха челичних конструкција. Развој индустријских градова прати и хаос у урбанизму. Просто се фабрикују нове грађевине, нове градске четврти и нови трабанти у градовима који се шире, постају све више и више негосподарствени.[2] Великим фабрикама требало је много радне снаге што је привукло масу становника из села у град и градови су се ширили неверојатном брзином. Поред жељезничких станица градиле су се фабрике тако је у градове продрла бука, загађивање димом уз све веће количине смога, отпада и загађења околине.
Нове конструкције уреди
19. век обележава и истакнута подвојеност архитектуре у начину пројектовања и обликовања грађевине; историзма и новог функционалног индустријске архитектуре.
Градске стамбене вишеспратнице градили су се опеком, а затим се прочеље малтером и штуком обликовало у стилу некога прошлог раздобља: романике, готике, ренесансе, барока ... Такав стил, који уместо савремена израза, преузима облике из пређашњих стилских раздобља називамо историзам (неостилови). Те зграде, као у сценографији, желе дочарати неко прошло време па их називамо и кулисим фасадама. Понекад би настала таква збрка у градњи да је иста зграда могал на прочељу имати више различитих стилова из различитих раздобља што је познато као еклектицизам.
Насупрот томе, индустријска архитектура је било савремено и усмерено будућности, те можемо рећи да је 19. век - доба челичних конструкција и монтажне градње и показују одушевљење за архитектуру која је очарана машинама.[3] У Енглеској су прве мостове од метала су постављали већ у 18. веку а у 19. веку се јављају чак и гвоздени мостови шта више на ланцима или металној ужади (нпр. Мост у Авону- Енглеска, с распоном од 214 m1). Но прави је замах и врхунац новог индустријског начина градње достигнут када се почело користити челик у монтажној градњи. Под монтажном градњом у 19. веку подразумевамо производњу делова од ливеног гвожђа или челика индустријским парним машинама у фабрикама (брзо, јефтино и у великим количинама), превоз на градилиште (брзим жељезницама на пару) и њихово повезивање нитнама или вијцима у „костурну“ конструкцију грађевине. Делови тих конструкција се протежу, као чудо математике, пратећи смерове терета, стварајући утисак као да је преостао само костур некадашњих „тела“ зграда.
Слобода нове архитектуре уреди
Најприје су само индустријске гарђевине (погони и складишта, мостови, жељезничке станице...) рађене овом методом, али је неколико пројеката обележило ово раздобље и постало симболима индустријске епохе: Кристална палата у Лондону (1851), Ајфелова кула и Галерија машина у Паризу (1889).[4] Прва светска изложба у Лондону 1851. била је повод да се покаже какве су неслућене могућности металних конструкција и стакла. Па је у ту сврху саграђена огромна грађевина металног скелета и стакленог омотача као јединствени простор за целу изложбу. Имала је галерије на два спрата и покривала је површину од 70.000 m². Због дотад невиђене светлости што су је пропуштали стаклени зидови и сводови, те одраза светлости у стакленим површинама споља, названа је Кристалном палатом. Та је изложбена грађевина служила само шест месеци, затим је растављена и следеће године опет састављена на другом месту.
Већ на Светској изложби у Паризу 1889. инжењер Гистав Ајфел је челичном конструкцијом високом 300 метара, што је по њему добила име Ајфелова кула, показао како због предности чврстих а лаких грађевинских елемената, нова архитектура може достићи дотад невиђену висину. Кула је имала две терасе као видиковце и још један изум тога времена – лифт. Касније ће послужити као највиша антена радио одашиљача, а дуго ће бити и највишом грађевином на свету. Данас је симбол техничких могућности металних конструкција, али и пример отмености и склада што га је могуће постићи креативном применом нове методе градње.
Галерија машина, у којој су били изложени најновије фабричке машине на истој изложби, имала је дотад највећи распон свода од 110 m1. То је било могуће захваљујући широком сплету металних греда и шипки на врху лука који се сужава према тлу и на крају се све силе сабирају у једној јединој тачки у поду; и то постављене на покретним ваљцима како би се зграда могла ширити на топлоти и сужавати на хладноћи без страха од пуцања.
Тако су пројектанти челичних конструкција увели и потпуно ново схватање лепоте: отменост и лакоћу металног ткива грађевине, смело повлачење у висину и ширину, светлост и прозрачност.
Примена челика напослетку је захватила и стамбену градњу, а врхунац је облакодер (енгл. sky-scraper) који ће се до краја развити у 20. веку као симбол модерног доба, као катедрале у готици или двор у бароку. Највише грађевине једноставног „скелета“ од метала с великим стакленим прозорима који „истискују“ зидове ницале су у индустријски снажном Чикагу. Административне зграде или робне куће, назване су према намени или власницима (нпр. „Reliance Building“ са 13 спратова, или „Carson, Pirie & Scott“ дело архитекта Луј Саливена ). Саливен први гради велике стаклене површине на много- спратним грађевинама слободних основа. Ту архитектуру која одише једноставношћу и поседује „поливалентност“ или „универзалност простора“ зовемо "Чикашка школа".
Извори уреди
- ^ Savremena arhitektura, Udo Kulterman Novi Sad 1971.
- ^ Alexander Mitscherlich – Die Unwirtlichkeit unserer Städte Anstiftung zum Unfrieden
- ^ Architektura ČSR 1970/3 H.Felix –Architektura strojoveho okuzleni
- ^ Architektura ČSR 1970/8 M.Benešova, J.Ludova, J.Gutova Svetove vystavi v 19. a 20. stoleti