Додолске песме

Додолске песме од досда, додола, додолица - девојка која је у средишту обреда за кишу, су типичне обредне, ритуалне песме, које, за разлику од осталих обредних лирских песама, нису везане за одређени датум у години или празник, већ су извођене приликом великих летњих суша. Најчешће су се певале од Ђурђевдана до Петровдана и то четвртком. Тада су обично, младе девојке, маскиране у лишће и грање (као симбол бујања вегетације) облиазиле сеоске куће и изводиле додолски ритуал (певање додолских песама уз ритуални плес). Домаћин би тада „додоле“ поливао водом и тиме магијски призвао кишу. Цео додолски ритуал потиче из предхришћанског времена и представља један од најстаријих традиција словенских народа.

Четвртак је вероватно некада био посвећен словенском богу грома, Перуну. У неким словенским језицима четвртак се и зове перендан.

Извођачи додолског обреда

Додолске песме изводе додоле (пеперуде, пеперуше, пепероне, барбаруше), а главна међу њима је сексуално чиста девојка.

Извођење додолског обреда

Уочи дана када ће ићи у додоле девојке су чупале крст са незнаног гроба и потапале га у реци. Оне иду и у цркву и помету је, па смеће однесу на реку, где се и саме окупају. Девојке иду по селу, од куће до куће, те певају песме и слуте да удари киша. Једна од девојака се скине нага до појаса, па се увеже и обложи различитим травама и цвећем тако да јој се кожа не види нигде нимало. Када дођу пред кућу онда нага додола игра сама ситним корацима, а остале стану у ред и певају. Потом домаћица или неко други водом изнесеном из куће полива додолу док ова игра и окреће се. Цео овај поступак представља својеврсну имитативну магију.

Проблем припева

Све додолске песме имају припев ”ој, додо, ој, додо ле” или ”ој, додо ле, мој божо ле”, чије значење није најјасније. Могао би бити у вези са неким од Перунових атрибута.