Википедија

Евротунел

Евротунел (енгл. Channel Tunnel, фр. Le tunnel sous la Manche) је железнички тунел испод Ламанша 50,5 km дуг који повезује Фокстон у Уједињеном Краљевству и Кокел у Француској. На најнижој тачки тунел је на дубини од 75 метара.[3][4][5] Са својих 37,9 km (23,5 mi), тунел има најдужу подводну секцију од било ког тунела на свету и трећи је најдужи железнички тунел на свету. Ограничење брзине за возове кроз тунел је 160 km/h (100 mph).[6] Каналски тунел је у власништву и њиме управља Гетлинк.

Евротунел
Мапа тунела
Преглед
ЛокацијаЛаманш (Доверски теснац)
Координате51° 00′ 45″ С; 1° 30′ 15″ И / 51.0125° С; 1.5041° И / 51.0125; 1.5041
Статусактиван
ПочетакФокстон, Кент, Енглеска,
Уједињено Краљевство
(51° 05′ 50″ С; 1° 09′ 21″ И / 51.0971° С; 1.1558° И / 51.0971; 1.1558 (Folkestone Portal))
КрајКокел, Па де Кале, О де Франс, Француска
(50° 55′ 22″ С; 1° 46′ 49″ И / 50.9228° С; 1.7804° И / 50.9228; 1.7804 (Coquelles Portal))
Историја
Отворен
  • 6. мај 1994. (1994-05-06) (tunnel)
  • 1 June 1994 (freight)
  • 14 November 1994 (passenger service)
ВласникGetlink
Оператор
Тип (намена)Through-rail passenger and freight. Vehicle shuttle.
Течнички подаци
Дужина колосека50,45 km (31,35 mi)
Број колосека2 single track tunnels
1 service tunnel
Ширина колосека1.435 mm (4 ft 8 1⁄2 in) (standard gauge)
Електрификација25 kV AC overhead lines, 5.87 m[1]
Оперативна брзина160 km/h (99 mph) (track safety restrictions)
200 km/h (120 mph) (possible by track geometry, not yet allowed)[2]
Геолошки профил тунела

Тунел се користи за пролаз брзих путничких возова Еуростар, Евротунел шатл за превоз друмских возила[7] и међународне теретне возове.[8] Тунел је повезан од краја до краја са брзим железничким линијама LGV Норд у Француској и Хај Спид 1 у Енглеској. У 2017. години железничком службом превезено је 10,3 милиона путника и 1,22 милиона тона терета, а шатл је превезао 10,4 милиона путника, 2,6 милиона аутомобила, 51.000 аутобуса и 1,6 милиона камиона (што одговара 21,3 милиона тона терета).[9] Ово се пореди са 11,7 милиона путника, 2,6 милиона камиона и 2,2 милиона аутомобила морским путем кроз Луку Довер.[10]

Идеја за потканалну везу појавила се још 1802,[11][12] али су британска политичка елита и јавни притисак увек одгађали изградњу тунела због националне сигурности.[13] Један рани неуспешни покушај изградње тунела направљен је крајем 19. века, на енглеској страни, „у нади да ће изнудити подршку енглеске владе“.[14] Коначни успешни пројекат изградње Евротунела, почео је 1988, и завршен је 1994. Почетна предвиђања буџета су била 4,650 милијарди фунти што је покрило око 80% цене изградње тунела. Подухват који је био процењен на 5,5 милијарди фунти 1985. године,[15] био је у то време најскупљи грађевински пројекат који је икад предложен. Трошак је коначно износио 9 милијарди фунти (еквивалентно 16 милијарди фунти у 2019. години), што је знатно више од предвиђеног буџета.[16][17]

Од изградње, тунел је имао неколико проблема. Пожар је зауставио изградњу тунела.[18][19] Илегални емигранти покушали су да искористе тунел како би ушли у Велику Британију,[20][21][22] што је изазвало мање дипломатске проблеме око избегличког кампа у непосредној близини тунела са француске стране и његовог затварања 2002.[23]

Порекло

уреди

Ранији предлози

уреди

Године 1802, Алберт Матје-Фавиер, француски рударски инжењер, изнео је предлог за тунел испод Ламанша, са осветљењем од уљних лампи, коњским запрегама и вештачком острвом постављеним на средини канала зарад промене коња.[11] Дизајн Матје-Фавиера предвиђао је прокопани тунел на два нивоа са горњим тунелом који се користи за транспорт, а доњим за проток подземних вода.[24]

Године 1839, Француз Еме Томе де Гамонд, извршио је прва геолошка и хидрографска истраживања на Каналу, између Калеа и Довера. Томе де Гамонд је истражио неколико шема и 1856. године изнео је предлог Наполеону III за ископавање железничког тунела од рта Грис-Нез до Ист Вир Појнта са луком/ваздушним окном на Варн спруду[25][26] по цени од 170 милиона франака, или мање од 7 милиона фунти.[27]

Референце

уреди
  1. ^ Institution of Civil Engineers (Great Britain) (1995). The Channel Tunnel: Transport systems, Volume 4. 108. Thomas Telford. стр. 22. ISBN 9780727720245. 
  2. ^ The Channel Tunnel: Terminals. Thomas Telford. 1993. ISBN 978-0-7277-1939-3. 
  3. ^ „Folkestone Eurotunnel Trains”. Transworld Leisure Limited. Приступљено 11. 2. 2017. 
  4. ^ Institute of Civil Engineers p. 95Шаблон:Inconsistent
  5. ^ Wise, Jeff (1. 10. 2009). „Turkey Building the World's Deepest Immersed Tube Tunnel”. Popular Mechanics. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г. 
  6. ^ Dumitrache, Alina (24. 3. 2010). „The Channel Tunnel – Traveling Under the Sea”. AutoEvolution. Приступљено 2. 8. 2014. 
  7. ^ Anderson, pp. xvi–xvii
  8. ^ Chisholm, Michael (1995). Britain on the edge of Europe. London: Routledge. стр. 151. ISBN 0-415-11921-9. 
  9. ^ „Traffic figures”. GetLink Group. Приступљено 11. 7. 2018. 
  10. ^ „About/Performance”. Port of Dover. Архивирано из оригинала 12. 04. 2022. г. Приступљено 11. 7. 2018. 
  11. ^ а б Whiteside 1962, стр. 17
  12. ^ „The Channel Tunnel”. library.thinkquest.org. Архивирано из оригинала 12. 12. 2007. г. Приступљено 19. 7. 2009. 
  13. ^ Wilson pp. 14–21
  14. ^ Paddy at Home ("Chez Paddy") (2nd изд.). Chapman & Hall Covent Garden, London. 1887. 
  15. ^ Veditz, Leslie Allen. „The Channel Tunnel – A Case Study” (PDF). Fort McNair, Washington, D.C., U.S.: The Industrial College of the Armed Forces, National Defense University. стр. 8. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2016. 
  16. ^ „How the Channel Tunnel was Built”. Folkestone, England / Coquelles Cedex France: Eurotunnel Group. Приступљено 9. 12. 2016. „It was at the time the most expensive construction project ever proposed and the cost finally came in at £9 billion.” 
  17. ^ Flyvbjerg et al. p. 12
  18. ^ „Channel tunnel fire worst in service's history”. The Guardian. 12. 9. 2008. Приступљено 21. 2. 2014. 
  19. ^ „Thousands freed from Channel Tunnel after trains fail”. BBC News. 19. 12. 2009. Приступљено 21. 2. 2014. 
  20. ^ „Four men caught in Channel Tunnel”. BBC News. 4. 1. 2008. Приступљено 19. 7. 2009. 
  21. ^ „Sangatte refugee camp”. The Guardian. UK. 23. 5. 2002. Приступљено 19. 7. 2009. 
  22. ^ „French Channel Tunnel train drivers 'haunted' by migrant deaths”. The Daily Telegraph. 1. 10. 2015. Приступљено 18. 1. 2017. 
  23. ^ „Sangatte refugee camp”. The Guardian. UK. Приступљено 19. 7. 2009. 
  24. ^ „Channel Tunnel History”. Eurotunnel. Архивирано из оригинала 22. 07. 2012. г. Приступљено 7. 6. 2017. 
  25. ^ Whiteside 1962, стр. 18–23
  26. ^ Wilson, Keith (јануар 1994). Channel Tunnel Visions, 1850-1945. London: Hambledon Press. стр. 6. ISBN 978-1852851323. 
  27. ^ „The Proposed Tunnel Between England and France” (PDF). The New York Times. 7. 8. 1866. Приступљено 3. 1. 2008. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Евротунел на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Евротунел&oldid=27996611”