Евротунел
Евротунел (енгл. Channel Tunnel, фр. Le tunnel sous la Manche) је железнички тунел испод Ламанша 50,5 km дуг који повезује Фокстон у Уједињеном Краљевству и Кокел у Француској. На најнижој тачки тунел је на дубини од 75 метара.[3][4][5] Са својих 37,9 km (23,5 mi), тунел има најдужу подводну секцију од било ког тунела на свету и трећи је најдужи железнички тунел на свету. Ограничење брзине за возове кроз тунел је 160 km/h (100 mph).[6] Каналски тунел је у власништву и њиме управља Гетлинк.
Евротунел | |
---|---|
Преглед | |
Локација | Ламанш (Доверски теснац) |
Координате | 51° 00′ 45″ С; 1° 30′ 15″ И / 51.0125° С; 1.5041° И |
Статус | активан |
Почетак | Фокстон, Кент, Енглеска, Уједињено Краљевство (51° 05′ 50″ С; 1° 09′ 21″ И / 51.0971° С; 1.1558° И) |
Крај | Кокел, Па де Кале, О де Франс, Француска (50° 55′ 22″ С; 1° 46′ 49″ И / 50.9228° С; 1.7804° И) |
Историја | |
Отворен |
|
Власник | Getlink |
Оператор | |
Тип (намена) | Through-rail passenger and freight. Vehicle shuttle. |
Течнички подаци | |
Дужина колосека | 50,45 km (31,35 mi) |
Број колосека | 2 single track tunnels 1 service tunnel |
Ширина колосека | 1.435 mm (4 ft 8 1⁄2 in) (standard gauge) |
Електрификација | 25 kV AC overhead lines, 5.87 m[1] |
Оперативна брзина | 160 km/h (99 mph) (track safety restrictions) 200 km/h (120 mph) (possible by track geometry, not yet allowed)[2] |
Тунел се користи за пролаз брзих путничких возова Еуростар, Евротунел шатл за превоз друмских возила[7] и међународне теретне возове.[8] Тунел је повезан од краја до краја са брзим железничким линијама LGV Норд у Француској и Хај Спид 1 у Енглеској. У 2017. години железничком службом превезено је 10,3 милиона путника и 1,22 милиона тона терета, а шатл је превезао 10,4 милиона путника, 2,6 милиона аутомобила, 51.000 аутобуса и 1,6 милиона камиона (што одговара 21,3 милиона тона терета).[9] Ово се пореди са 11,7 милиона путника, 2,6 милиона камиона и 2,2 милиона аутомобила морским путем кроз Луку Довер.[10]
Идеја за потканалну везу појавила се још 1802,[11][12] али су британска политичка елита и јавни притисак увек одгађали изградњу тунела због националне сигурности.[13] Један рани неуспешни покушај изградње тунела направљен је крајем 19. века, на енглеској страни, „у нади да ће изнудити подршку енглеске владе“.[14] Коначни успешни пројекат изградње Евротунела, почео је 1988, и завршен је 1994. Почетна предвиђања буџета су била 4,650 милијарди фунти што је покрило око 80% цене изградње тунела. Подухват који је био процењен на 5,5 милијарди фунти 1985. године,[15] био је у то време најскупљи грађевински пројекат који је икад предложен. Трошак је коначно износио 9 милијарди фунти (еквивалентно 16 милијарди фунти у 2019. години), што је знатно више од предвиђеног буџета.[16][17]
Од изградње, тунел је имао неколико проблема. Пожар је зауставио изградњу тунела.[18][19] Илегални емигранти покушали су да искористе тунел како би ушли у Велику Британију,[20][21][22] што је изазвало мање дипломатске проблеме око избегличког кампа у непосредној близини тунела са француске стране и његовог затварања 2002.[23]
Порекло
уредиРанији предлози
уредиГодине 1802, Алберт Матје-Фавиер, француски рударски инжењер, изнео је предлог за тунел испод Ламанша, са осветљењем од уљних лампи, коњским запрегама и вештачком острвом постављеним на средини канала зарад промене коња.[11] Дизајн Матје-Фавиера предвиђао је прокопани тунел на два нивоа са горњим тунелом који се користи за транспорт, а доњим за проток подземних вода.[24]
Године 1839, Француз Еме Томе де Гамонд, извршио је прва геолошка и хидрографска истраживања на Каналу, између Калеа и Довера. Томе де Гамонд је истражио неколико шема и 1856. године изнео је предлог Наполеону III за ископавање железничког тунела од рта Грис-Нез до Ист Вир Појнта са луком/ваздушним окном на Варн спруду[25][26] по цени од 170 милиона франака, или мање од 7 милиона фунти.[27]
Референце
уреди- ^ Institution of Civil Engineers (Great Britain) (1995). The Channel Tunnel: Transport systems, Volume 4. 108. Thomas Telford. стр. 22. ISBN 9780727720245.
- ^ The Channel Tunnel: Terminals. Thomas Telford. 1993. ISBN 978-0-7277-1939-3.
- ^ „Folkestone Eurotunnel Trains”. Transworld Leisure Limited. Приступљено 11. 2. 2017.
- ^ Institute of Civil Engineers p. 95Шаблон:Inconsistent
- ^ Wise, Jeff (1. 10. 2009). „Turkey Building the World's Deepest Immersed Tube Tunnel”. Popular Mechanics. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г.
- ^ Dumitrache, Alina (24. 3. 2010). „The Channel Tunnel – Traveling Under the Sea”. AutoEvolution. Приступљено 2. 8. 2014.
- ^ Anderson, pp. xvi–xvii
- ^ Chisholm, Michael (1995). Britain on the edge of Europe. London: Routledge. стр. 151. ISBN 0-415-11921-9.
- ^ „Traffic figures”. GetLink Group. Приступљено 11. 7. 2018.
- ^ „About/Performance”. Port of Dover. Архивирано из оригинала 12. 04. 2022. г. Приступљено 11. 7. 2018.
- ^ а б Whiteside 1962, стр. 17
- ^ „The Channel Tunnel”. library.thinkquest.org. Архивирано из оригинала 12. 12. 2007. г. Приступљено 19. 7. 2009.
- ^ Wilson pp. 14–21
- ^ Paddy at Home ("Chez Paddy") (2nd изд.). Chapman & Hall Covent Garden, London. 1887.
- ^ Veditz, Leslie Allen. „The Channel Tunnel – A Case Study” (PDF). Fort McNair, Washington, D.C., U.S.: The Industrial College of the Armed Forces, National Defense University. стр. 8. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2016.
- ^ „How the Channel Tunnel was Built”. Folkestone, England / Coquelles Cedex France: Eurotunnel Group. Приступљено 9. 12. 2016. „It was at the time the most expensive construction project ever proposed and the cost finally came in at £9 billion.”
- ^ Flyvbjerg et al. p. 12
- ^ „Channel tunnel fire worst in service's history”. The Guardian. 12. 9. 2008. Приступљено 21. 2. 2014.
- ^ „Thousands freed from Channel Tunnel after trains fail”. BBC News. 19. 12. 2009. Приступљено 21. 2. 2014.
- ^ „Four men caught in Channel Tunnel”. BBC News. 4. 1. 2008. Приступљено 19. 7. 2009.
- ^ „Sangatte refugee camp”. The Guardian. UK. 23. 5. 2002. Приступљено 19. 7. 2009.
- ^ „French Channel Tunnel train drivers 'haunted' by migrant deaths”. The Daily Telegraph. 1. 10. 2015. Приступљено 18. 1. 2017.
- ^ „Sangatte refugee camp”. The Guardian. UK. Приступљено 19. 7. 2009.
- ^ „Channel Tunnel History”. Eurotunnel. Архивирано из оригинала 22. 07. 2012. г. Приступљено 7. 6. 2017.
- ^ Whiteside 1962, стр. 18–23
- ^ Wilson, Keith (јануар 1994). Channel Tunnel Visions, 1850-1945. London: Hambledon Press. стр. 6. ISBN 978-1852851323.
- ^ „The Proposed Tunnel Between England and France” (PDF). The New York Times. 7. 8. 1866. Приступљено 3. 1. 2008.
Литература
уреди- Anderson, Graham; Roskrow, Ben (1994). The Channel Tunnel Story. London: E & F N Spon. ISBN 0-419-19620-X.
- Bonavia, Michael R (1987). The Channel Tunnel Story. Newton Abbot: David & Charles. ISBN 0-7153-8964-5.
- European Commission. Directorate-General for Regional Policy and Cohesion. (1996). The regional impact of the Channel Tunnel throughout the Community. Luxembourg: European Commission. ISBN 92-826-8804-6.
- Flyvbjerg, B.; Buzelius, N.; Rothengatter, W. (2003). Megaprojects and Risk: An Anatomy of Ambition. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-00946-4.
- Foreign & Commonwealth Office (1994). The Channel Tunnel Story: The world's longest undersea tunnel system. London: Foreign & Commonwealth Office.
- Grayson, Richard S. (1996). „The British Government, the Channel Tunnel and European Unity, 1948-64”. European History Quarterly. 26 (3): 415—436. S2CID 144255457. doi:10.1177/026569149602600304.
- Institution of Civil Engineers (1989). The Channel Tunnel. London: Thomas Telford. ISBN 0-7277-1546-1.
- Kirkland, Colin J., ур. (1995). Engineering the Channel Tunnel. London: Chapman and Hall. ISBN 0-419-17920-8.
- Redford, Duncan (2014). „Opposition to the Channel Tunnel, 1882–1975: Identity, Island Status and Security”. History. 99 (334): 100—120. doi:10.1111/1468-229x.12046.
- Whiteside, Thomas (1962). The Tunnel under the Channel. Rupert Hart-Davis. ISBN 0-684-83243-7.
- Wilson, Jeremy; Spick, Jerome (1994). Eurotunnel – The Illustrated Journey. HarperCollins. ISBN 0-00-255539-5.
- Dupont, Christophe (1990). „The Channel Tunnel Negotiations, 1984–1986: Some aspects of the process and its outcome”. Negotiation Journal. 6 (1): 71—80. doi:10.1111/j.1571-9979.1990.tb00555.x.
- Forbes, Horace Courtenay Gammell (1883). Shall we have a Channel tunnel?. Aberdeen: A. Brown & Co.
- Holliday, Ian (1992). „The politics of the Channel Tunnel”. Parliamentary Affairs. 45 (2): 188—204.
- „Main tunnel dig starts”. RAIL. бр. 93. EMAP National Publications. 6—19. 4. 1989. стр. 6. ISSN 0953-4563. OCLC 49953699.
- Moore, Gary; Sutton, Philip (30. 11. — 13. 12. 1989). „Eurotunnel competes service tunnel”. RAIL. EMAP National Publications (110): 7. ISSN 0953-4563. OCLC 49953699.
- „New Plan For Channel Tunnel”. Popular Mechanics. Hearst Magazines. мај 1929. Article on a post-WW1 plan for a tunnel that was scrapped by the Great Depression. A total cost figure of 150 million was given in 1929
- Stokes, Sir John. „Chapter 14: Chunnel”. fortunecity.com. Архивирано из оригинала 28. 5. 2009. г. Autobiography of Sir John Stokes regarding 1882 deliberations
Спољашње везе
уреди- UK website at eurotunnel.com
- French website at eurotunnel.com/fr
- Tribute website Архивирано 8 мај 2012 на сајту Wayback Machine at chunnel.com
- „Chunnel Tunnel 1880 Attempt”. ubbrit.org.uk.
- Channel Tunnel on OpenStreetMap wiki
- „Channel Tunnel”. Structurae.
- Documents and clippings about Евротунел у Новинским архивама 20. века Немачке националне библиотеке економије (ZBW)