Едуард Михел

Едуард Михел (Рихнов на Књежној, 24. јун 1864 — Смедеревска Паланка, 24. март 1915) био је српски лекар чешког порекла, патолог, референт за јавну хигијену у Санитетском одељењу при Министарству унутрашњих дела, редовни члан Главног санитетског савета Краљевине Србије, један од иницијатора за оснивање Медицинског факултета у Београду, члан Комисије за полагање испита за физикусе, члан Српског лекарског друштва и, као војни лекар, учесник Балканских ратова и Првог светског рата.

Едуард Михел
Лични подаци
Датум рођења	(1864-06-24)24. јун 1864.
Место рођења	Рихнов на Књежној, Хабзбуршка монархија
Датум смрти	24. март 1915.(1915-03-24) (50 год.)
Место смрти	Смедеревска Паланка (Ниш)?, Краљевина Србија
Националност	Чех
Научни рад
Поље	Патолошка анатомија и судска медицина

Живот и каријера

Рођен је у Рихнову на Књежној у Чешкој, у коме се према

Извод из књиге рођених

неким документима школовао и у коме је завршио гимназију. Док у другима документима стоји да је гимназију учио у Рихнову на Књежној и Београду.

Медицину је уписао 1882. године у Прагу, а наставио у Бечу, где је дипломирао 1889. године. Како је поред матерњег чешкогјезика, Едуард Михел одлично говорио српски, немачки, француски и енглески језик, познавање језика омогућило му је да стекне солидно образовање.

Извод из књиге венчаних Едуардових родитеља

По завршетку медицине дошао је у Београд, у коме је у складу са тадашњим Законом о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља из 1881. године, примио српско држављанство и потом је постављен за лекарског помоћника на Хируршком одељењу Варошке болнице на Палилули,) којим је руководио др Војислав Суботић. Тада је и започела сарадња и међусобно поштовање ове двојице истакнутих српских лекара.

Након годину дана (1882) проведених на хирургији, на којој је за свој рад оцењен одличних оценама од стране др Војислава Суботића, премештен је на Одељење за унутрашње болести, којим је руководио др Светислав Атанасијевић. На овом одељењу такође провео годину дана и за свој рад добио одличне оцене. Након две године рада у Варошкој болници на Палилули Санитетске власти су га поставиле за општинског лекара у Београду.

Како се у српској медицини скраја 19. века осећала нарочита потреба за едукацијом лекара патолога, бактериолога и судских лекара, Српско лекарско друштво, 18. новембра 1889. године, предложио је министру унутрашњих дела да се пошаље један од лекара да се стручно усаврши за патолошку анатомију, патолошку хистологију и судску медицину.). На 12. редовном састанку 2. децембра 1889. године (Срп. арх. целок. лек. 1895, св. 12:111) на основу овог предлога санитетке власти понудиле др Едуарду Михелу „да се усаврши у патолошкој анатомији, судскомедицинској струци и бактериологији”, што је он одмах прихватио, и отпутовао у Беч код професора Weichsenbaum–a и Hofmann–a, где је провео највећи део специјализације. Године 1896. из Беча је прешао у Фрајбург, а затим у Париз, на даљу специјализацију

После убиства краља Александра и краљице Драге др Михел је извршио обдукцију оба тела, а по неким подацима само тело краљице Драге.

По повратку са специјализације, указом краља Александра Обреновића, постављен је за главног стручног просектора Војне и Варошке болнице, тако да се у целом свом даљем професионалном животу др Михел бавио патологијом и судском медицином, али и бактериологијом.

Године 1897. др Михел је указом именован за личног лекара краља Александра Обреновића. Ту дужност обављао је до 1900. године, када је дао оставку „из медицинских разлога”, јер се није сложио са женидбом краља Александра с Драгом Машин. После убиства краља Александра и краљице Драге др Михел је извршио обдукцију оба тела, а по неким подацима само тело краљице Драге.

Др Михел је важио за једног од најобразованијих и најкултурнијих људи Београда, па је био радо виђен гост на пријемима и састанцима на којима су се водили разговори о политици и стварала престоничка култура. Оженио се Олгом Кумануди–Станишић, купио кућу у центру Београда (данашња зграда ресторана „Грчка краљица” у Кнез Михаиловој улици), у којој су се наредних година одржавали бројни састанци, разговори и пријеми. Са Олгом је имао кћер Веру, коју су звали Титика.

Преминуо је 24. марта 1915. године у Резервној болници у Смедеревској Паланци, на почетку Првог светског рата, у 51. години живота, лечећи српске војнике од пегавог тифуса од кога и сам разболео.

Едуард Михел на дужности референт за јавну хигијену и члан Главног санитетског савета

Први судскомедицински препарат из музејске колекције коју је формирао др Едуард Михел док је био шеф Просектуре Опште државне болнице у Баоград од 1896-1914.

Тестера за отварање кичменог стуба коју је користио др Михел у обдукцијама лешева (око 1900)

Указом краља Александра Обреновића, др Михел је постављен за „референта за јавну хигијену у Санитетском одељењу при Министарству унутрашњих дела”, у чијој надчежности су били санитетски послови до завршетка Првог светског рата.

За редовног Члана Главног санитетског савета Краљевине Србије, Едуард Михел је постављен 1908. године, а реизабран 1912. године. На том месту остао све до смрти 1915.

Едуард Михел на дужности патолога

Михел је 1898. године први почео да формира судско-медицинску збирку препарата о чему закључујемо на основу мале групе препарата из времена пре Првог светског рата који се данас чувају у Музеју Института за судску медицину Медицинског факултета. Међу њима је препарат из 1898. године, који носи број 1 и чија је етикета исписана Михеловим рукописом, М бр. 1 - Л бр. 4 - Vulnus sclopetarium per os 4/1898 6/I.) (види слику)

„ Његово главно занимање биле су патологија и судска медицина, у којима је стекао огромно искуство. Тачан податак о броју извршених обдукција није познат, али по нашем мишљењу тај број би морао бити између 4.000 и 5000. Наиме, у свом реферату на Првом састанку српских хирурга 22. и 23. децембра 1907. године др Михел наводи да је до тада урадио 2400 обдукција. Реално је претпоставити да је током наредних 7 година морао урадити још толики број обдукција, пошто је постојала стална тенденција повећања броја свих медицинских процедура, па и обдукција. ”

Као велики заљубљеник у патологију и судску медицину Михел је у Просектури Опште државне болнице 1898. године почео да формира судско-медицинску збирку препарата да би након пресељења Просектуре у нову зграду у болничком кругу на Западном Врачару основао Музеј Просектуре.

Године 1911. постао је члан Комисије за полагање испита за физикуса, а на предлог Министра унутрашњих дела Влада Краљевине Србије 1898. године именован је за члана комисије чији је задатак био да изради „Предлог за отварање инфективне болнице” у Београду.

Едуард Михел на дужности војног лекара

Након што је примањен у српско држављанства Едуард Михел је постао и војни обвезник Србије у чину санитетског поручника у резерви. Када је 2. августа 1896. године постављен за стручног просектора Главне војне болнице у Београду унапређен је у чин санитетског капетана II класе, а после Првог балканског рата у чин санитетског мајора. У сва три балканска рата био је активиран.

Као члан комисије, заједно са др Лазаром Генчићем и професором бактериологије др von Drigalskim из Беча, а на основу резултата испитивања извршених у Скопљу, препоручио је вакцинацију против колере, и учествовао у израдила „упутство за вакцинацију у српској војсци”.

Кад је почео Први светски рат др Михел је у чину санитетског мајора био постављен за управника и лекара Резервне војне болнице у Смедеревској Паланци. У Српској војсци је владао пегави тифус, од кога су оболели многи српски лекари. Лечећи болеснике др Михел се и сам разболео од пегавог тифуса и умро.

Едуард Михел и Медицински факултет у Београду

У првим деценијама 20. века Едуард Михел се активно укључио у припреме за оснивање Медицинског факултета у Београду. Прво је са др Миланом Јовановићем – Батутом и др Миланом Радовановићем био члан поткомисије која је требало да процени колико средстава треба прикупити да би настава на новоформираном факултету могла да почне, како и колико треба динара да би се могле сазидати зграде за клинике и институте. Лао како средства за нјихов рад нису уплаћивана Едуард Михел са осталим члановима комисије престао је са радом исте године.

У марту 1914. године у комисији са др Војиславом Суботићем, др Миланом Јовановићем – Батутом и др Ђорђем Николићем, др Михел је обишао 17 медицинских факултета у више европских земаља (Падова, Парма — Италија, Гренобл и Дижон — Француска, Лозана и Базел — Швајцарска, Тибинген и Јена — Немачка, Праг — Чешка, Букурешт и Јаши — Румунија и др.), са задатком да проучи „организационе припреме за отварање београдског факултета”. На основу поднетог реферата ове комисије министар унутрашњих дела, Стојан Протић, крајем маја 1914. године донео је решење о оснивању Медицинског факултета у Београду.

Др Војислав Ј. Суботић је предвидео др Едуарда Михела за оснивача Катедре и првог наставника патолошке анатомије и судске медицине на будућем Медицинском факултету у Београду, али до реализације ове идеје није дошло због Михелове смрти 1915. године.

Библиографија

1890.

• Hydrocelle muliebus. Wiener Allgem med Zeitung, 1890.

1894.

• О атрофији и дистрофији мишића. Срп. арх. целок. лек. 1894; књ. 11:23–56.

1895.

• Упоредна истраживања о одређивању јачине Берингова и Руова серума. Dr W. Janowski. Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 7 и 8: 159–161.
• О ботриоцефалусу и ботриоцефалус–анемији у Румунији. Приказ чланка V. Babes–a (објављеног у Virchow’s Archiv). Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 19 и 20: 650–652.
• Брозани шећерни дијабет. Срп. арх. целок. лек. 1895;бр.17 и 18: 521–531 и Срп. арх. целок. лек. 1895; бр.19 и 20: 609–617.
• Савремено стање патолошке анатомије и физиологије. Срп. арх. целок. лек. 1895; бр.23 и 24: 831–843.

1896.

• Ein Betrag zür Frage von der sogenannten traumatishen Spatapoplexie. Wiener klinische Wochenscr, 1896, No 35.
• Неколико нових идеја о елементима и методима испитивања централне живчане системе. Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 5:278–280, Срп. арх. целок. лек. 1896; св.6: 325–330, Срп. арх. целок. лек. 1896; св.7: 369–377 и Срп. арх. целок. лек. 1896; св.8: 423–426.

1897.

• Едвард Хофман (1837–1897). Срп. арх. целок. лек. 1897; св.10: 528–531.

1898.

• Смрт угушењем услед устрелне повреде II вратног обртња. Срп. арх. целок. лек. 1898; св.2: 49–54.
• Правилник за вршење судских секција (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 9: 425–446).
  • Правила и упутства за преглед и секцију новорођене деце (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.9: 443–446).
  • Правила и упутства у случајевима тровања и како се отправљају органи на хемијско испитивање и микроскопски преглед (Срп. арх. целок. лек. 1889; св.9: 447–449).
  • Правила и упутства при издавању лекарских уверења (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.9: 450–451).
  • Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.9: 452–456).
  • Лекарско мишљење (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 489–490).
  • Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 491–506).
  • Формулар лекарског мишљења (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 507–510).
  • Лекарско извешће за душевне болеснике (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 511–520).

1899.

• Самоубиство вешањем или убиство ударцем у главу? Срп. арх. целок. лек. 1899; св.5: 223–225.

1900.

• Састанак славенских лекара XIII међународног медицинског конгреса у Паризу 2. и 6. августа 1900. Časopis Lekaru českych, Čislo 34. Срп. арх. целок. лек. 1900; св.9: 477–481.

1901.

• Шта знамо о бацилу трбушног тифа у води? Срп. арх. целок. лек. 1901; св.1: 1–11.
• Макс Петенхофер (1818–1901). Срп. арх. целок. лек. 1901; св.3: 139–144.
• Старачки бронхитис. Приказ књиге проф. др J. Thomayer–a. (Bronchitis osob starych. Sbornik clinicky 1901). Срп. арх. целок. лек. 1901; св.6: 271–272.
• Stenosis laringea e carcinomate. Срп. арх. целок. лек. 1901; св.1: 21–22.

1902.

• Хидатидне цисте у трудноћи, порођају и бабињама — др Јарослава Франта. Срп. арх. целок. лек. 1902; св.2: 45–47.
• Приказ болесника с амиотрофичном латералном склерозом. Срп. арх. целок. лек. 1902; св.3: 95–97.
• Значај паразита у проблему заразе. Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 6:221–22 и Срп. арх. целок. лек. 1902; св.7: 261–270.
• Зашто Београд још није каналисан? Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 7:278–292 и Срп. арх. целок. лек. 1902; св.8: 309–319.
• Рудолф Вирхов (1821–1902). Срп. арх. целок. лек. 1902; св.10: 442–448.

1903.

• Др Вјенцеслав Стејкал: Једна нова хипотеза о лечењу туберкулозе плућа. Срп. арх. целок. лек. 1903; св.1: 45–52.
• Др Алекса Стојковић: Народно здравље у округу Ужичком за 1901. годину. Срп. арх. целок. лек. 1903; св.3: 149–152.

1905.

• Предлог за ревизију чл. 18, 19, 20. и 21. Закона о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља од 30. марта 1881. године. Срп. арх. целок. лек. 1905; св.1: 1–11 и Срп. арх. целок. лек. 1905; св.2: 69–79.

1907.

• Николић М. и Михел Е. Извештај г. министру унутрашњих дела о II међународном конгресу за асанирање и здравственост станова, одржаном у Женеви од 22. до 28. августа 1906. године. Срп. арх. целок. лек. 1907; св.1: 51–58. Срп. арх. целок. лек. 1907; св.2: 98–106. Срп. арх. целок. лек. 1907; св.3: 157–167.

1908.

• Ulcus rotundum ventriculi. Ulcus duodeni. Ulcus pepticum jejuni после гастроентеростомије. Извештај о раду Првог састанка српских хирурга 22. и 23. XII 1907. године, Београд, 1908: 1–24.

1909.

• Meningitis cerebro–spinalis epidemica. Срп. арх. целок. лек. 1909; св. 5: 192–196 и Срп. арх. целок. лек. 1909; св.6: 225–227.

1910.

• О бактериолошкој и анатомској дијагнози азијске колере. Срп. арх. целок. лек. 1910; св.12: 469–473.
• Тумор хипофизе. Срп. арх. целок. лек. 1910; св.2: 95–97.

1911.

• О напрасној смрти одраслих лица из природних узрока. Срп. арх. целок. лек. 1911; св.5: 251–267 и Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 8: 439–455.
• Цироза јетре по њеној морфолошкој и етиолошкој страни. Срп. арх. целок. лек. 1911; св.7: 424–428.

1912.

• О силовању деце. Срп. арх. целок. лек. 1912; св.5: 157–170 и Срп. арх. целок. лек. 1912; св.6: 191–197.

1919.

• Смрт услед злостављања или из природних узрока? Срп. арх. целок. лек. 1919; св.1: 2–12.

Признања

• 1904. — Орден светог Саве IV степена,
• 1907. — Орден светог Саве III степена.
• 1911. — Орден француске легије части
• 1913. — Орден белог орла IV степена 1913
• 1913. — Крст милосрђа 1913. године.

Др Михел је био и носилац ордена лављег срца, који му је доделио Ирански шах док се налазио на дужности личног лекара краља Александра Обреновића.

Спољашње везе

• Радоје Чоловић Др Едуард Михел (1864–1915) — Историја медицине, Пројекат Растко
• Из Музеја института за судску медицину („Политика”, 20. фебруар 2018)