Емил Ђилиоли
Емил Ђилиоли (фр. Émile Gilioli; 10. јун 1911 — 19. јануар 1977)[1][2] био је француски вајар и један од представника апстрактне француске скулптуре 1950-их.[3]
Емил Ђилиоли | |
|---|---|
| Пуно име | Емил Ђилиоли |
| Датум рођења | 10. јун 1911. |
| Место рођења | Париз, Француска |
| Датум смрти | 19. јануар 1977. (65 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
Биографија
уредиРођен је 10. јуна 1911. у Паризу,[4] у породици италијанских обућара који су се настанили поред канала Сен Мартен, а после Првог светског рата у Ници.[5] Године 1932. је похађао курсеве у Националној школи декоративних уметности, посебно код уметнице Мари Ремон.[5] Током Другог светског рата је мобилисан у Греноблу где је прошао остатак сукоба и тамо је упознао конзерватора којег је навео да открије кубизам.[5]
После рата се настанио близу Гренобла где је вајао у својој радионици.[5] Његова уметност је на известан начин била повезана са делима француског покрета отпора. Спријатељио се са Томасом Глебом, а Жоржу Ладреју је препоручио да развије сопствену уметничку визију оценивши да је његова техника довољно рафинирана. Године 1947. је излагао на Сајму нове стварности у Паризу, а 1949. је учествовао на првом Сајму младих скулптура у башти и капели Роденов музеја.[4] На сајму је присуствовало 63 вајара међу којима су Етјен Хајду, Балтазар Лобо и Берто Лардера. Од 1954. је учествовао на колективним изложбама са другим уметницима као што су Етјен Мартин, Алисија Пеналба и Франсоа Стахли.
Преминуо је 19. јануара 1977. у Паризу. Године 1997, поводом обележавања двадесетогодишњице Ђилиолијеве смрти, општина Сен Мартин де ла Клуз је одлучила да купи његову кућу и радионицу, поштујући изражену жељу његове супруге да створи простор посвећен сећању на уметника.[5] Исте године је Мајолов музеј организовао изложбу у његову част од 27. фебруара до 15. маја.[5] Године 2004. је радионица–кућа претворена у музеј–библиотеку у којој се налази стална поставка која представља Ђилиолијев рад.
Радови
уредиЂилиолијеви радови су изложени у Музеју сликарства и скулптуре, Центру Жорж Помпиду, Националном музеју модерне уметности, Музеју градске скулптуре, Музеју скулптура на отвореном, Музеју лепих уметности, Музеју лепих уметности у Руану, Тејт галерији, Музеју модерне уметности Сао Паула, Музеју модерне уметности у Њујорку, Националном музеју историје и уметности у Луксембургу и другим.[4] Неки од његових радова су:
- 1950: Споменик мртвима депортованих из Гренобла
- 1951: Споменик у Шапел ан Веркору
- 1968: Фонтана у градској кући
- 1973: Споменик отпору у Горњој Савоји
Референце
уреди- ^ „Émile Gilioli, The Steeple”. Marabouparken konsthall (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
- ^ „Emile Gilioli”. Nasjonalmuseet (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
- ^ Tate. „Emile Gilioli 1911–1977”. Tate (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
- ^ а б в Exhibit-E. „Emile Gilioli - Artists - Hanina Fine Arts”. www.haninafinearts.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-28.
- ^ а б в г д ђ „Emile Gilioli”. Boccara (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 07. 2022. г. Приступљено 2022-04-28.
Спољашње везе
уреди
Медији везани за чланак Емил Ђилиоли на Викимедијиној остави
