Википедија

Жозеф де Местр

Жозеф-Мари де Местр (фр. Joseph-Marie de Maistre; Шамбери, 1. април 1753 — Торино, 26. фебруар 1821) био је писац, филозоф, судија и дипломата. Сматра се једним од родоначелника европског конзервативизма. Иако се данас сматра Французом, он је себе сматрао Савојцем, посебно након Француске револуције, када је напустио домовину и отишао на Сардинију.[1] Виктор Емануел I, краљ Пијемонта и Сардиније, поставио га је за амбасадора у Русији 1803. У Санкт Петербургу је постао миљеник руских аристократских салона. Тамо је написао своја најзначајнија дела.[2] Након повратка на Сардинију 1817, био је главни судија и министар све до смрти 1821. Те године објављена је његова најзначајнија књига Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини.

Жозеф де Местр
Жозеф де Местр на портрету фон Фогелштајна
Лични подаци
Датум рођења(1753-04-01)1. април 1753.
Место рођењаШамбери, Краљевина Пијемонт-Сардинија
Датум смрти26. фебруар 1821.(1821-02-26) (67 год.)
Место смртиТорино, Краљевина Пијемонт-Сардинија
Књижевни рад
Утицаји одПлатон, Плутарх
Утицао наШарл Бодлер, Огист Конт, Сен Симон, Џорџ Сентбери, Шарл Морас, Хуан Доносо Кортес
Најважнија делаО папи
Писма о инквизицији
Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини

Сматра се кључним мислиоцем који се супроставио просветитељству и либералним идејама осамнаестог столећа.[3] Посебно је био критичан према филозофији Франсиса Бејкона, кога је сматрао родоначелником просветитељства.[4] За Местра је монархија једини легитиман и божански устројен облик владавине.[5] Изнад краља је једино папа, који треба да одлучује о најважнијим световним питањима, али и џелат као неко ко ће кажњавати оне који не поштују поредак. Тврдио је да је Француска револуција рационално одбацивање хришћанства и да је управо она главни кривац за крвопролиће и хаос који су настали, јер је тако Бог казнио промену поретка света.[6][7] Иако се поред Едмунда Берка сматра родоначелником конзервативизма са широким утицајем на политичку десницу, Местрови списи извршили су утицај и на социјалне утописте Огиста Конта и Сен Симона и њихову концепцију политичког ауторитета.[8]

Референце

уреди
  1. ^ Beum, Robert (1997). "Ultra-Royalism Revisited," Modern Age, Vol. 39, No. 3. стр. 305.
  2. ^ Teeling, T.T. (1985). "Joseph de Maistre," The American Catholic Quarterly Review, Vol. XX. стр. 824.
  3. ^ Masseau, Didier (2000). Les Ennemis des Philosophes.  Editions Albin Michel.
  4. ^ Huet, François (1837). "Le Chancelier Bacon et le Comte Joseph de Maistre." In: Nouvelles Archives Historiques, Philosophiques et Littéraires. Gand: C. Annoot-Braekman, vol. I. стр. 65–94.
  5. ^ Alibert, Jacques (1992). Joseph de Maistre, Etat et Religion. Paris: Perrin. .
  6. ^ Lebrun, Richard (1989). "The Satanic Revolution: Joseph de Maistre's Religious Judgment of the French Revolution", Proceedings of the Annual Meeting of the Western Society for French History, Vol. 16. стр. 234–240.
  7. ^ Garrard, Graeme (1996). "Joseph de Maistre's Civilization and its Discontents," Journal of the History of Ideas, Vol. 57, No. 3. стр. 429–446.
  8. ^ Armenteros 1854

Литература

уреди
  • Armenteros, Carolina (1854). The French Idea of History: Joseph de Maistre and his Heirs, 1794-. Ithaca, NY and London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4943-7. 

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Жозеф де Местр на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жозеф_де_Местр&oldid=28619842”