Исидор Стојановић
Исидор Стојановић (Кањижа, 1809 — Београд, 12. јуна 1849) био је професор опште историје, ректор Београдског лицеја 1840/41. и 1845/46.
| Исидор Стојановић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1809. |
| Место рођења | Кањижа, Аустријско царство |
| Датум смрти | 12. јун 1849. (39/40 год.) |
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
| Образовање | Београдски лицеј |
Биографија уреди
Рођен 1808. године у Старом Бечеју, у Бачкој. Његов деда имењак Исидор је 1818. године трговац бечејски и "надзиратељ школски". Заједно са сином Јаковом претплатио се деда на Вуков чувени "Српски рјечник".[1] Основну школу завршио је Иса у месту рођења, а гимназију и лицеј у Сегедину. Правне науке студирао је на Универзитету у Пешти, где је још током прве године, објавио 1833. године књигу "Басне".[2] Исту књигу је посветио својој баби Анастазији и оцу Јакову Стојановићу. На позив кнеза Милоша, као студент III године, дошао је у Србију 1835. године. Најпре је био професор Поезије у гимназији у Крагујевцу, а од марта 1839. до јуна 1849. године професор Опште историје у Лицеју.
Ректор Лицеја је био школске 1840/41. и 1845/46. године.
Члан Друштва српске словесности[3] био је од 1842. године члан Одбора просвештенија, члан Депутације главног фонда школске управе и депутат Лицеја на Петровској скупштини 1848. године. Један је од оснивача Недељне школе за описмењавање одраслих. Објавио је у Београду 1846. године књигу "Брзоуки буквар"[4] намењену недељним или пофторним школама.
Писао је песме, чланке из историје и преводио са немачког језика. Сарађивао је у Забавнику, Уранији, Подунавки, Новинама српским, Гласилу Друштва српске словесности и др. Био је Исидор побратим Чубре илити Симе Милутиновића "Сарајлије", којем је посмртни говор одржао.
Сакупљао је и обављивао изворе за историју Првог устанка. Ишао је од села до села и реконструисао догађаје по сећањима сведока. Део те грађе објављен је посебно, у II и III књизи "Гласник", гласила Друштва српске словесности.
Исидор је био ожењен Катарином, богатом Влахињом, кћерком Гице Николајевића. Њихова кућа грађена од набоја била је 1842. године једина на западном Врачарском платоу.[5] Иза куће се налазила "Врачарска рупа" (настала вађењем земље), у којој је Вучић држао заробљенике током своје буне. Умро је проф. Стојановић прерано, од колере[6] у Београду, 12. јуна 1849. године.
Референце уреди
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник истолкован њемачким и латинскијем ријечима", Беч 1818.
- ^ Исидор Стојановић: "Нравоучитељне басне у стихови", Будим 1833.
- ^ Гласник друштва српске словесности", Београд 1849. године
- ^ Исидор Стојановић: "Брзоуки буквар или новиј способ...", Београд 1846.
- ^ Бранислав Нушић: "Стари Београд", Београд 1984.
- ^ "Годишњак града Београд", Београд 14/1967.