Кнежева вечера

Кнежева вечера је песма која припада циклусу песама о Косовском боју. То је трећи комад различитих косовских песама у коме се пева о кнежевој здравици Милошу Обилићу, о сумњи на издају, о Милошевом заветовању и о претњи Вуку Бранковићу. Овај део о Косовском боју је најзначајнији и најпознатији, а јавља се у предању већ крајем 15. века.

Адам Стефановић, Кнежева вечера

Мотиви песмеУреди

Кнежева вечера представљена је као драмска сцена. Она упућује на тајну вечеру. Њена функција је каталошко низање јунака. Кнежева вечера је најзначајнији моменат косовске драме, аналоган кнежевом саветовању с војводама пред битку.

Радња песмеУреди

Заплет почиње када се кнез Лазар обрати Милошу Обилићу на врло необичан , за Милоша увредљив начин . Наздрављање је често коришћена ситуација (Драматизује радњу и подстиче на даљи ток). Кнез Лазар наслућује издају али греши у именовању издајника. Издајник је њему најближи човек који му „сједи уз кољено“. Његова оптужба је погрешна и неправична, али речи су му пуне благости. Тобожњем издајнику он, уместо претње казном, нуди великодушно награду за пређашњу верност „Вино попиј а на част ти пехар“. Због те благости речи прекора добијају још више на тежини. Милошев одговор кнезу је достојанствен, његово заветовање на жртву, хуморно изобличавање стварног издајника Вука Бранковића и нарочито његове речи о сутрашњем судбинском дану када ће све дилеме бити разрешене саме од себе:


Иван Косанчић и Милан ТоплицаУреди

Иван Косанчић и Милан Топлица нису обликовани као посебни ликови. Веже их једино кнежева здравица. Они су у средишту збивања када прате Милоша у турски табор, што представља изражавање верности побратима. О њима се много певало али увек у сенци главног јунака.

Милош Обилић и Вук БранковићУреди

Милош Обилић и Вук Бранковић представљени су као супротности. Милошева одредница је јунаштво, а Вукова господство. Међутим Вук Бранковић је у косовској легенди описан као негативан јунак и издајник.

Вук је из жестоког окршаја извукао живу главу и већ на овој чињеници могла је да се гради легенда о издаји. Прошло је више од два века док се предање није усталило на Вуку. Предање о издаји дуго се развијало. Пре него што је историографија доказала неоснованост невере, мотив издаје ушао је неизмењен у књижевност.

Вуков отпор према Турцима после боја на Косову није био у складу са легендом о издаји. Није признавао султанову врховну власт. После битке стекао је углед прве личности у српским земљама. Тражење кривца за издају било је народно објашњење пораза.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  • „Српска народна епика“, Јован Деретић, „Филип Вишњић“, Београд, 2000.
  • „Јунаци косовске легенде“, Раде Михаљчић, „Knowledge“, Београд, 2001.