Википедија

Корисник:Андјела Чомагић/песак

Сирил Лодовиц Берт (3. марта 1883. у Вестминстеру - 10. октобар 1971. у Лондону) је био британски психолог и генетичар који је дао допринос психологији и статистици. Познат је по својим студијама о наслеђивању коефицијента интелигенције за које се сматра да нису тачне јер је Берт износио нетачне податке.

Слика Сирила Берта 1930. године

Детиnjство и едукација

уреди

Берт је рођен 3. марта 1883. године, као прво дете Сирила Сесила Бероуа, лекара, и његове супруге Марте Еванс.[1] Иако неки мали број извора не говори тако, сматра се да је рођен у Лондону. Породица Берт се преселила у Снитерфилд када је он имао десет година.[2][3]

Бертов отац је у почетку држао апотеку да би издржавао своју породицу док је студирао медицину. Након квалификација, постао је помоћник кућног хирурга и акушерски асистент у Вестминстерској болници у Лондону.[4] Образовање Сирила Берта почело је у Лондону у школи у близини парка светог Јакова.

Године 1890. породица се накратко преселила у Џерзи, а затим у Снитерфилд и Ворвикшир где је Бертов отац отворио сеоску ординацију.[4] Берт је у раном животу показао велику радозналост, толико да је његов отац често водио младог Берта са собом на своје медицинске посете.[5]

Један од познатијих пацијената старијег Берта био је Дарвин Галтон, брат Френсиса Галтона. Посете које су Бертови вршили на имању Галтона не само да су омогућиле младом Берту да научи о раду Френсиса Галтона, већ су такође омогућиле Берту да се сретне са њим и да буде снажно мотивисан његовим идејама. Бертову пажњу су посебно привукле његове студије о статистици и диференцијалној психологији, две главне карактеристике Лондонске школе психологије чије чланство укључује и Галтона и Берта.

Похађао је Краљеву школу од 1892. до 1895. године, а касније је добио стипендију за Христову болницу, која се тада налазила у Лондону, где је развио своје интересовање за психологију.[6]

Од 1902. похађао је колеџ на Оксфорду, где је студирао класичне науке и заинтересовао се за филозофију и психологију. Радио је доста са професором Вилијамом Макдугалом. Макдугал, познавајући Бертово интересовање за Галтонов рад, научио га је елементима психометрије и тако помогао Берту у његовим првим корацима у развоју и структури психолошких тестова, интересовању које ће трајати до краја његовог живота. Берт је био један од студената који су радили са Макдугалом. У тој групи су били и Вилијам Браун, Џон Флугел и Меј Смит, који су сви касније остварили изузетне каријере у психологији.[7]

Берт је 1906. године дипломирао полажући психологију на завршним испитима. Године 1907. Макдугал је позвао Берта да помогне у националном истраживању физичких и менталних особина Британаца, које је предложио Френсис Галтон, у којем је требало да ради на стандардизацији психолошких тестова. Овај рад је довео Берта у контакт са еугеником, Чарлсом Спирманом и Карлом Пирсоном.

Рад у образовној психологији

уреди
 
Берт (у то време психолог у Лондонском окружном већу) мерио је брзину мисли детета

У 1908. години, Берт је преузео положај предавача психологије и асистента предавача физиологије на Универзитету у Ливерпулу, где је требало да ради под менторством чувеног физиолога, Чарлса Шерингтона.[6] У 1909. години, Берт је користио Шерингтонов модел опште интелигенције како би анализирао податке о перформансама школске деце у низу тестова. Овај први истраживачки пројекат био је кључан за дефинисање Бертове каријере у квантитативном тестирању интелигенције, еугеници и наслеђивању интелигенције. Један од закључака у његовом раду из 1909. године био је да деца из виших класа у приватним школама боље пролазе на тестовима од деце из државних школа, при чему је разлика урођена.

Берт се 1913. године запослио као школски психолог за Лондонску грађевинску организацију са задатком да идентификује ,,слабоумну" децу, у складу са Законом о менталном недостатку из 1913. године.[8]Посебно је утврдио да су девојчице подједнако интелигентне као дечаци. Ова позиција му је такође омогућила да ради у Спирмановој лабораторији и да добија истраживачке асистенте из Националног института за индустријску психологију, укључујући Винифреда Рафела.

Бертова публикација из 1925. године ,,Млади деликвенти", довела је до отварања Лондонске клинике за саветовање деце у Излингтону 1927.године.[9] Такође, 1924. године, Берт је именован за ванредног професора педагошке психологије на Лондонском колеџу, где је обавио велики део свог рада на саветовању деце.[10]

Каснија каријера

уреди

Берт је 1931. године  поднео оставку на својим позицијама, након што је именован за професора и председника одељења за психологију, преузимајући место које је раније заузимао Чарлс Шерингтон, чиме је окончао своју готово 20-годишњу каријеру као практичар психологије у школи. Рјубен Конрад, један од његових студената, присећао се да је Берт једном стигао на универзитет са шимпанзом коју је позајмио из зоолошког врта.[11] Током боравка у Лондону, Берт је имао велики утицај на многе студенте. Берт је био консултант у комитетима који су развијали ,,тестови за једанаестогодишњаке". Ова тема, као и оптужбе за научну превару против њега, расправљане су у различитим књигама и чланцима, укључујући ,,Сирил Берт: Превара или намештање" и ,,Погрешна мера човека".

I поред репутације као статистички психолог, Сирил Берт био је такође укључен у психоанализу. [12]Био је члан Британског психоаналитичког друштва.[13] У својој књизи ,,Млади деликвенти"[14], изразио је мишљење да ,,скоро свака трагедија злочина има своје порекло у драми породичног живота."[15]

Берт је 1942. године изабран за председника Британског психолошког друштва. 1946. године постао је први британски психолог који је витешки одликован за своје доприносе у психолошком тестирању и за ширење образовних могућности за свој допринос психолошком тестирању и за ширење образовних могућности.[16] Берт је био члан Лондонске школе диференцијалне психологије и Британског еугеничког друштва. Због тога што је на радију 1946. године предложио формирање организације за људе са високим ИQ резултатима, постао је почасни председник Менсе 1960. године. Званично се придружио Менси убрзо након тога.[17]

Берт је у пензију отишао 1951. године у 68. години живота, али је наставио да пише чланке и књиге. Преминуо је од рака у Лондону 10. октобра 1971. године, у 88. години.

Непримерено понашање у научном раду

уреди

Берт је објавио бројне чланке и књиге на различите теме које су се кретале од психометрије, преко филозофије до парапсихологије. Највише је истраживао у области генетике понашања, посебно пажњу дајући наслеђивању интелигенције, коришћењем студија близанаца. Ова истраживања изазвала су највише контроверзи, често називане "Бертова афера".[18][19][20][21]

Кратко након Бертове смрти у јавности је објављено да су сви његови записи и документи уништени, те је оптужен за фалсификовање истраживачких података. Од касних 1970-их, прихваћено је да је фалсификовао неке податке, иако нека од његових ранијих истраживања нису била погођена овим открићем.[22] То је углавном резултат истраживања Оливера Гилиеја (1976) и Леона Камина (1974).[23][24][25]

Енциклопедија Британика из 2007. године је такође пропагирала став да су његова каснија истраживања била проблематична и да су подаци били фалсификовани. Са овим ставом су се сложили и многи академици, иако се његова ранија истраживања генерално прихватају као валидна.[22]

Могућност фалсификације први пут је привукла пажњу научне заједнице када је Камин приметио да су коефицијенти корелације ИQ резултата једнојајчаних и двојајчаних близанаца код Берта били исти до три децимална места, без обзира на додавање нових података. Лезли Херншо, близак пријатељ Берта и његов званични биограф, закључио је након анализе критика да су већина Бертових података после Другог светског рата били непоуздани или лажни.[26][27]

Друга два психолога, Артур Џенсон и Филип Раштон, који су и сами били укључени у контроверзе због својих ставова о раси, [28][29][30] тврдили су да су спорне корелације које је Берт истраживао у складу са корелацијама пронађеним у другим студијама близанаца.[31]

Раштон (1997) је написао да су пет различитих студија о близанцима одгајаним одвојено од стране независних истраживача потврдиле налазе Берта и дале готово исту процену наслеђивања.[32] Међутим, Бертова студенткиња, Шарлот Банкс је довела у питање његову статистичку софистицираност. Она је у предговору Бертове последње књиге, написала да је комбиновао узорке прикупљене од школске деце из различитих претходних година у својим каснијим радовима без коментара. У раду који је Берт објавио 1943. године, наводи се просечан ИQ од 153,2 за родитеље у вишим професионалним или административним класама, у време када није било стандардизованих ИQ тестова за одрасле у горњим опсезима ИQ-а. Берт је 1961. године ревидирао ову цифру на 139,7 и у другим радовима, напоменуо да је дошао до таквих цифара "проценом", или претпоставком, уместо тестирањем.[33]

Према Ерлу Ханту, можда никада неће бити откривено да ли је Берт намерно био преварант или једноставно непажљив. Примећујући да су и друга истраживања о наслеђивању ИQ-а дала резултате врло сличне оним Бертовим, Хант тврди да Берт није наштетио науци у ужем смислу заваравајући научнике лажним резултатима, али да је због Бертовог случаја дошло до општег одбацивања генетичких студија о интелигенцији и престанка финансирања таквих студија.[34]

Гилијев чланак из 1976. године, сумира покушаје праћења двоје наводних сарадника Берта, Маргарет Хауард и Џ. Конвеј. Публикације приписане њима су објављене у часопису који је уређивао Берт између 1952. и 1959. године, укључујући заједнички рад Берта и госпође Хауард,[35] који је као један од ретких, ако не и једини, истраживачки рад чији једини аутор није само Берт. Међутим, нико са тим именима није био регистрован као члан особља или студент на универзитету између 1914. и 1976. године, или у било којој другој институцији унутар Универзитета у Лондону, а његово Одељење за психологију није могло да пронађе никакве трагове. Између 1952. и 1959. године, Берт је живео у Лондону и имао двоје сарадника, Шарлот Бенкс и Гертруд Кир. Нико од њих никад није упознао госпођу Хауард и господина Конвеја. Иако су сугерисали Гилију да је Берт можда кореспондирао са обоје, није било трагова такве кореспонденције у Бертовим папирима. Бертова кућна помоћница из 1950. године је Гилију рекла да је питала Берта зашто је писао радове под именима Хауард и Конвеј. Његов одговор је био да су они обавили истраживање и треба да буду признати. Објаснио је њихово одсуство и недостатак контакта додајући да су обоје емигрирали и да је изгубио њихове адресе. На основу своје истраге, Гили је сматрао да ни Маргарет Хауард ни Конвеј нису постојали, већ су били фантазија старог Берта.[36]

Артур Џенсон је добио прилику да одговори на Гилијев чланак у истом издању часописа и описао је тврдње као клеветничке, без доказа и противљењем Бертовим теоријама. Међутим, није се бавио централним питањем, да је Берт писао научне радове и објављивао их као уредник часописа под лажним именима и без сагласности наводних аутора.[37]

Као одговор на чланке Роналда Флетчера, тврдећи да су његова биографија о Берту и напади других мотивисани идеолошком или политичком злоупотребом. Херншо је додао Гилијевим тврдњама наводећи да Бертови детаљни записи о посетиоцима не садрже евиденцију посета госпође Хауард и господина Конвеја годинама за које се сматра да су сарађивали с њим при сакупљању и тестирању 32 пара раздвојених једнојајчаних близанаца, да његови радови не садрже кореспонденцију или писани материјал од њих, и да нико близак Берту није срео њих. Додао је да је тестирање раздвојених близанаца скупо: Берт није имао средстава за плаћање истраживачких радника, чије су услуге биле превише скупе да би их сам платио. Даље, навео је још два примера које је назвао Бертовом лукавошћу, а које је Флетчер игнорисао. Први је био Бертова фалсификација раније историје факторске анализе и његова неистинита тврдња да је први користио ту технику. Други је био да Берт није могао доћи до резултата о опадајућем нивоу образовних достигнућа у 1950-има и 1960-има, како је тврдио. Напослетку, Херншо тврди да су Бертови пропусти у годинама пензије далеко изнад непажње.[38] Други писци су сугерисали да су госпођа Хауард и господин Конвеј можда постојали, али да их је Берт једноставно користио да подржи своја истраживања.[39][40]

Роберт Џонсон (1989) и Роналд Флетчер (1991) објавили су књиге које подржавају Берта. Међутим, Џонсон је прихватио да је Берт често користио измишљена имена да би објављивао радове које је Берт написао сам: имена која је користио укључивала су Маргарет Хауард и Џ. Конвеја.[41][42] Браниоци Берта тврдили су да је свима било познато да су Бертови подаци били проблематични након његовог пензионисања и да је објављивао чланке под псеудонимима, додајући да би Британско психолошко друштво могло то да заустави да је прекршило прихваћене етичке норме тог времена.[43] Међутим, иако је јасно да су неки појединачни чланови Британског психолошког друштва били свесни сумњивог понашања Берта, разлог због којег није био цензурисан вероватно је био тај што би било неумесно позвати таквог великог човека на одговорност пред јавношћу. Чланови друштва су то могли толерисати у то време, а касније су се извињавали за Бертово понашање.[44]

Николас Макинтош је написао рад ,,Сирил Берт: Превара или подметање?", а његов издавач је тврдио да су Бертови бранитељи понекад, али никако увек, били у праву, а његови критичари су често доносили пребрзе закључке. Међутим, ти критичари су у својој журби пропустили кључне доказе који се не могу лако ускладити с потпуном невиношћу Берта, остављајући утисак да су и одбрана и оптужба без довољног броја доказа.[45]

Међутим, сам Макинтош, тада професор експерименталне психологије на Универзитету у Кембринџу, сумирао је доказе против Берта 1995. године, наводећи да су подаци које је Берт презентовао толико непотпуни и испуњени грешкама, да се не може ослањати на бројеве које је презентовао, и потврдио је свој став према Каминовом првобитном закључку, да је Берт фалсификовао своје податке.[46]

Литература

уреди

Биографије

уреди
  • Берт, С. L. (1949). ,,Аутобиографска скица". Психологија рада .
  • Валентин, Чарлс (1965). „Сирил Берт: биографска скица и поштовање“. У C. Банкс, & П. L. Броадхурст (ур.), Степханос: Студије психологије посвећене Сирилу Берту (стр. 11–20). Лондон: Универзитет у Лондону.
  • Хеарнсхаw, L.С. (1979). Сирил Берт: Психолог. Итака, Њујорк: Цорнелл Университy Пресс. Такође објављено у Лондону: Ходдер анд Стоугхтон.
  • (1983) ,,Сер Сирил Берт". Часопис АЕП (Асоцијација образовних психолога), 6 (1) [Посебно издање].
  • Фанчер, Р.Е. (1985) Људи обавештајне службе: Ствараоци I.К. Контроверзе. Њујорк: Нортон.
  • Скар, С. (1994). ,,Берт, Сирил L.", у Р. Ј. Стернберг (ур.), Енциклопедија интелигенције (Том 1, стр. 231–234). Њујорк.

Бертове књиге

уреди
  • Берт, С.L. (1917). Дистрибуција и односи образовних способности. Лондон: Издавачка кућа Кампфилд.
  • Берт, С.L. (1921). Ментални и школски тестови. Лондон: П. С. Кинг. Лондон: Стаплес.
  • Берт, С.L. (1923). Приручник тестова за употребу у школама. Лондон: П. С. Кинг.
  • Берт, С.L. (1925). Млади деликвент. Лондон: Издавачка кућа у Лондону.
  • Берт, С.L. (1930). Проучавање ума. Лондон: ББЦ.
  • Берт, С.L. (1934). Како ум функционише. Њујорк: D. Апплетон-Центурy компанија.
  • Берт, С.L. (1935). Субнормални ум. Лондон: Оксфордско универзитетско издаваштво.
  • Берт, С.L. (1937). Заостало дете. Лондон: Издавачка кућа у Лондону.
  • Берт, С.L. (1940). Фактори ума: Увод у факторску анализу у психологији. Лондон: Издавачка кућа у Лондону.
  • Берт, С.L. (1946). Интелигенција и плодност. Лондон.
  • Берт, С.L. (1957). Узроци и третмани заостајања (4. изд.) Лондон: Издавачка кућа у Лондону.
  • Берт, С.L. (1959). Психолошка студија типографије. Кембриџ: Издавачка кућа у Кембриџу.
  • Берт, С.L. (1968). Психологија и психичка истраживања: Седамнаеста Фредерик Х. Мајерс меморијална предавања, Друштво за психичка истраживања.
  • Берт, С.L. (1975). Даровито дете. Њујорк: Лондон: Ходер и Стотон.
  • Берт, С.L. (1975). ЕСП и психологија. Лондон: Вајденфелд и Николсон.

Бертови чланци

уреди
  • Берт, С. L. (1909). ,,Експериментална испитивања опште интелигенције". Британски часопис за психологију. 3 (1–2): 94–177.
  • Берт, С. L. (1915). ,,Ментални тестови", ,,Студија детета”. 8: 8–13.
  • Берт, С. L. (1920). ,,Дефиниција и дијагноза менталне ретардације; Део II", ,,Студије о менталној неефикасности”. 1: 47–54, 69 & 77.
  • Берт, С. L. (1920). ,,Неуротично дете у школи", ,,Студије о менталној неефикасности”. 4 (1): 7–12. ПМЦ 5109117.
  • Берт, С. L. (1923). ,,Узроци криминала малолетника", Британски часопис за медицинску психологију. 3: 1–33.
  • Берт, С. L. (1923). ,,Делинквенција и ментална ретардација". Британски часопис за медицинску психологију. 3 (3): 168–178.
  • Берт, С. L. (1949). ,,Алтернативне методе факторске анализе и њихови односи према Пирсановој методи главних оса”. Британски часопис за психологију. 2 (2): 98–121.
  • Берт, С. L. (1951). ,,Општа психологија", у делу Херберта Дингла ,,Век науке” (стр. 272–286).
  • Берт, С. L. (1954). ,,Диференцијација интелектуалних способности". Британски часопис за образовну психологију. 24 (2): 76–90.
  • Берт, С. L. (1955). ,,Докази за концепт интелигенције". Британски часопис за образовну психологију. 25 (3): 158–177.
  • Берт, С. L. (1958). ,,Дефиниција и научна метода у психологији". Британски часопис за статистичку психологију. 11: 31–69.
  • Берт, С. L. Грегори, V. L. (1958). ,,Научна метода у психологији: II". Британски часопис за статистичку психологију. 11 (2): 105–128.
  • Берт, С. L. (1958). ,,Наслеђивање менталних способности". Амерички психолог. 13 (3): 1–15.

Публикације о Бертовој афери

уреди
  • Блинкхорн, С. Ф. (1989). ,,Да ли је Берт преварен?". Природа. 340 (6233): 439–440.
  • Блинкхорн, С. Ф. (1995). ,,Берт и рана историја факторске анализе", у Н.Ј. Макинтошу, ,,Сирил Берт: Превара или намештаљка?”, Универзитет Оксфорд.
  • Брејс Лоринг (2005). ,,Сер Сирил Берт: Научна превара", у ,,Раса је четворосложна реч, генеза концепта”, Универзитет Оксфорд.
  • Батлер, Брајан Е. Петрулис, Џенифер (1999). ,,Неколико додатних посматрања у вези са сером Сирил Бертом". Британски часопис за психологију. 90: 155–160.
  • Коен, Џон (1977). ,,Противници". Сусрет. 48 (3): 86–89.
  • Ејсенк, Х. Ј. (1977). ,,Случај сер Сирила Буерта". Сусрет. 48 (1): 19–23.
  • Флечер, Роналд (1991). ,,Наука, идеологија и медији”, Њу Брансвик, Н. Ј. Трансакција.
  • Гулд, С. Ј. (1996). ,,Права грешка Сирила Берта: Факторска анализа и реификација интелигенције, ,,Погрешно мерење човека”.
  • Хартли, Џејмс; Рум, Доналд (1983). ,,Сер Сирил Берт и типографија: Поновна процена". Британски часопис за психологију. 74 (2): 203–212.
  • Џили, О. (1977). ,,Да ли је сер Сирил Берт лажирао своја истраживања о наслеђивању интелигенције? Део I".
  • Херншо, L. (1992). ,,Бертов Редививус". Психолог. 5 (4): 169–70.
  • Јоинсен, Р. Б. (1989). ,,Афера Берт” Њујорк: Рачлеџ.

Извори Бертовог рада

уреди

Постоје архивске колекције везане за Берта у Великој Британији.

  • Специјална колекција и архива Универзитета у Ливерпулу чува Бертове личне папире (Реф: Д191), као и папире његове секретарице Маргарете Арчер (Реф: Д432).
  • Центар за историју психологије Британског психолошког друштва чува сва издања Бертових кореспонденција, приближно од 1920. до 1971. године.
  • Универзитет Оксфорд: Библиотека Бодлеана, Специјалне колекције и Западни манускрипти чувају Бертову преписку са Сирилом Дарлингтоном, 1960–1966, као и преписку са Друштвом за заштиту науке и учења, (Реф: СПСЛ).
  • Колеџ Империал, Универзитет у Лондону, Архива и Одељење корпоративних записа чува Бертову кореспонденцију са Хербертом Динглом, 1951–1959 (Реф: Х Дингле колекција).
  • Лондонски универзитетски колеџ, Универзитет у Лондону, Специјалне колекције чувају писма Берта упућена Лајонелу Пенроузу.

Референце

уреди
  1. ^ Хеарнсхаw, Леслие Спенцер (1979). Цyрил Бурт, Псyцхологист. Лондон: Ходдер анд Стоугхтон. ИСБН 978-0-8014-1244-8. 
  2. ^ Јенсен, Артхур Р. (1883). Сир Цyрил Бурт. стр. 115 — 117. 
  3. ^ Хеарнсхаw, Мазумдар; Паулине, Х. (1989). Бурт, сир Цyрил Лодоwиц. Лондон:Роутледге: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-415-01039-9. 
  4. ^ а б Хеарнсхаw (1979). Цyрил Бурт,Псyцхологист. 
  5. ^ Хеарнсхаw (1979). Цyрил Бурт, Псyцхологист. стр. 7. 
  6. ^ а б Бурт, Сир Цyрил Лодоwиц. Оxфорд: Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy. 2006. 
  7. ^ Хеарнсхаw (1979). Цyрил Бурт, Псyцхологист. стр. 11. 
  8. ^ Арнолд, Цхристопхер (2013). Тхе Рисе оф Едуцатион. Тхе Бритисх Псyцхологицал Социетy. стр. 19—20. ИСБН 978-1-85433-720-7. 
  9. ^ Хеарнсхаw (1979). Цyрил Бурт, Псyцхологист. стр. 44. 
  10. ^ Алдрицх, Рицхард (2002). Центенарy хисторy. Лондон: Тхе Институте оф Едуцатион. ИСБН 978-0-85473-635-5. 
  11. ^ D., Бисхоп (јул 2016). „Тхе Псyцхологист Вол.29”. 
  12. ^ Дицкс, Хенрy (1970). 50 yеарс оф тхе Тавистоцк Цлиниц. Роутледедге. стр. 47. 
  13. ^ Малцолм, Пинес (1991). Тхе Девелопмент оф тхе Псyцходyнамиц Мовемент. 150 Yеарс оф Бритисх Псyцхиатрy. 
  14. ^ Бурт, C. (1925). Тхе Yоунг Делинqуент. Лондон: Тхе Yоунг Делинqуент. 
  15. ^ Wоолдридге, Адриан (1994). Меасуринг тхе Минд: Едуцатион анд Псyцхологy ин Енгланд. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. 
  16. ^ Русхтон, Пхилиппе (2004). Вицтим оф Сциентифиц Хоаx. 
  17. ^ Серебриакофф, Вицтор (1986). Тхе Социетy фор тхе Хигхлy Интеллигент. Стеин анд Даy. стр. 65. ИСБН 978-0-8128-3091-0. 
  18. ^ Плуцкер, Јонатхан (2018). Тхе Цyрил Бурт Аффаир. Индиана Университy. 
  19. ^ Јоyнсон, Р. Б. (1989). Тхе Бурт Аффаир. Лондон. 
  20. ^ Флетцхер, Роналд (1991). Сциенце, Идеологy анд тхе Медиа: Тхе Цyрил Бурт Сцандал. Неw Брунсwицк: Трансацтион Публисхерс. 
  21. ^ Мацкинтосх, Н. Ј. (1995). Цyрил Бурт: Фрауд ор Фрамед?. Оxфорд Университy Пресс. 
  22. ^ а б Бурт, Цyрил (2007). Бурт, Цyрил Лодоwиц. Колумбије: Британница Цонцисе Енцyцлопæдиа. 
  23. ^ Камин, L.Ј. (1974). Тхе Сциенце анд Политицс оф ИQ. Потомац: Лаwренце Ерлбаум Ассоциатес. 
  24. ^ Гиллие, О. (1976). Цруциал дата wас факед бy еминент псyцхологист. Лондон: Сундаy Тимес. 
  25. ^ Гиллие, О. (1977). Дид Сир Цyрил Бурт Факе Хис Ресеарцх он Херитабилитy оф Интеллигенце, Парт I?". Тхе Пхи Делта Каппан. 
  26. ^ Хеарнсхаw, L.С. (1979). Цyрил Бурт: Псyцхологист. Америка: Цорнелл Университy Пресс. 
  27. ^ Туцкер, Wиллиам Х (1997). Ре-рецонсидеринг Бурт: Беyонд а Реасонабле Доубт. Јоурнал оф тхе Хисторy оф тхе Бехавиорал Сциенцес. 
  28. ^ Јенсен, Артхур Р. (1969). Сет Офф Дебате Абоут I.Q. Фоx. 
  29. ^ Леслие, Цхарлес (2002). Неw Хоризонс ин Медицал Антхропологy. Njујорк. ИСБН 978-0-415-27793-8. 
  30. ^ Кузнар, Лаwренце (1997). Рецлаиминг а Сциентифиц Антхропологy. АлтаМира Пресс. ИСБН 978-0-7619-9114-4. 
  31. ^ Миеле, Франк (2002). Интеллигенце, Раце, Анд Генетицс: Цонверсатионс wитх Артхур Р. Јенсен. Wествиеw Пресс. ИСБН 0-8133-4274-0. 
  32. ^ Русхтон, Ј.П. (1997). Раце, Интеллигенце, Анд Тхе Браин. дои:10.1016/с0191-8869(97)80984-1. 
  33. ^ Гилле, О. (1977). Дид Сир Цyрил Бурт Факе Хис Ресеарцх он Херитабилитy оф Интеллигенце?. Тхе Пхи Делта Каппан. 
  34. ^ Хунт, Еарл (2011). Хуман Интеллигенце. Кембрџ: Цамбридге Университy Пресс. 
  35. ^ Хоwард, M.; Бурт, C. (1956). Тхе мултифацториал тхеорy оф инхеританце анд итс апплицатион то интеллигенце. Бритисх Јоурнал оф Статистицал Псyцхологy. 
  36. ^ Гиллие, О. (1977). Дид Сир Цyрил Бурт Факе Хис Ресеарцх он Херитабилитy оф Интеллигенце?. Тхе Пхи Делта Каппан. 
  37. ^ Јенсен, А. (1977). Дид Сир Цyрил Бурт Факе Хис Ресеарцх он Херитабилитy оф Интеллигенце?. Тхе Пхи Делта Каппан. стр. 491—492. 
  38. ^ Хернсхаw, L. (1992). Бурт Редививус. Тхе Псyцхологист. стр. 169—170. 
  39. ^ Флетцхер, Роналд (1991). Сциенце, Идеологy & тхе Медиа: Тхе Цyрил Бурт Сцандал. Трансацтион Публисхерс. стр. 392. 
  40. ^ „Сир Цyрил Бурт (1883–1971) анд тхе херитабилитy оф интеллигенце дебате”. 24. 5. 2016. 
  41. ^ Фанцхер, Раyмонд (1989). Фиxинг ит Фор Хередитy. Лондон Ревиеw оф Боокс. 
  42. ^ Флетцхер, Роналд (1991). Сциенце, Идеологy анд тхе Медиа. Трансацтион Публисхерс. ИСБН 9780887383762. 
  43. ^ L. Ј., Цронбацх. Хеарнсхаw он Бурт. Сциенце. стр. 1392. 
  44. ^ C., Кариер (1980). Ин Праисе оф Греат Мен": ессаy ревиеw оф Цyрил Бурт, Псyцхологист. Хисторy оф Едуцатион Qуартерлy. стр. 481. 
  45. ^ Хамилтон, W.D. „А Ревиеw оф Дyсгеницс: Генетиц Детериоратион ин Модерн Популатионс”. дои:10.1046/ј.1469-1809.2000.6440363.x. 
  46. ^ Мацкинтосх, Н.Ј. (1995). Цyрил Бурт: Фрауд ор Фрамед?. Оxфорд Университy Пресс. 

Спољашне везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Andjela_Čomagić/песак&oldid=27718978”