Корисник:Тараа Стојановић/песак
 | Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Пољопривредном факултету универзитета у Београду у Београду. Датум уноса: новембар—децембар 2016. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
Турчинак
уредиНародна имена
уредиТурчинак, булка, мак турчинак, дивљи мак, пољски мак, маковница, макаљ, кукуриковац, алмак, була, булица, бологлавац, омак, турчин цвијет, црвена булка.
Станиште
уредиКод нас расте као коров, особито по житним и запуштеним њивама и ливадама, али га због употребе хербицида има све мање. Налази се поред сточних извора и појилишта, уз железничке насипе, путеве, грмље, живице и на рудералним местима. Појављује се у више облика с различитим морфолошким карактеристикама. Расте до 800м надморске висине. Турчинак је распострањен у Европи, умереној Азији, северној Африци, Канарским острвима, у атлантској и пацифичкој Северној Америци и у Аустралији.
Опис биљке
уредиТурчинак или булка је једногодишња, изузетно двогодишња биљка, млечног сока, висока 25-80цм. Има по више стабљика које су ретко чекињасто длакаве, једноставне и ретко разграњене. Приземни су листови понекад сложени у облику розете,распарани, са задебљалим петељкама. Листови на стабљици су обично седећи, разноликог облика, издужено овални или елиптички, једноструко или двоструко перасто раздељени, с назубљеним или различито урезаним режњевима. Цветови су појединачни, на дуго чекињасто длакавим петељкама, нежни, лепи и врло упадљиви, пречника до 10цм. Крунични листићи су до 6цм дуги и исто толико широки, најчешће изгужвани, тамни пурпурно-црвени, на основи се мало сужавају и ту имају црну пегу. Нежни су, мекани, танки и скоро прозирни, ишарани танком мрежицом ситних нерава, по рубу су цели и са бројним прашницима и тучком. Плод је овални тоболац, 1-2цм дуг, с много ситних бубрежастих тамносмеђих семенки. Биљка цвета од маја до јула.
Лековити делови и садржај
уредиЗа лек се употребљавају само крунични листићи (Рхоеадос флос). Главна лековита материја је слуз турчинка. Крунични листићи се морају брати опрезно и врло пажљиво, да се што мање озледе. Свежи крунични листићи миришу наркотично, а кад се осуше скоро су сасвим без мириса. Укуса су слузастог, бљутавог и нагорког. Јако привлаче влагу и лако се кваре па се чувају у херметички затвореним посудама. Беру се по сувом времену и одмах пажљиво и брзо суше на што јачем сунцу или у сушари на 50°Ц. Не смеју се у току сушења дирати руком ни превртати да не би помодрели или потамнели и тако изгубили лековиту вредност. Од 100кг свежих латица добија се око 12кг сувих цветних листића. Добра дрога треба да је тамно црвене боје. У току брања могуће су замене са неким варијететима: Папавер дубиум L. (бели турчинак, турчинак) и Папавер аргемоне L. (биоица, црна булка, макљика,околичка) који имају ситније и блеђе цветове, а и оваријум се разликује. Турчинак садржи фармаколошко неактивни алкалоид реадин (рхоеадин), у чашици и оваријуму има више реадина него у круници. Има још и слузи, гуме, шећера. Нема морфина ни других опијумских алкалоида. Инфуз поцрвени с разблаженим киселинама, посмеђи с базама, позелени с концентрованом сумпорном киселином (антоцијани). Цела биљка обилује млечним соком релативно непознатог састава.
Намена, припрема и употреба
уредиЦвет турчинка улази у састав плућних чајева. Некада је била много цењенија дрога јер се предпостављало да садржи опијумове алкалоиде. Данас је турчинак углавом народни лек за органе за дисање. У народној медицини турчинак се користи углавном за лечење обољења и сметњи дисајних органа, желуца и душевних болести, промуклости и катара. Предпоставља се да слуз из цвета омекшава, излучује и ублажава подражаје кашља, подстиче знојење. Чајеви и сирупи на бази ове биљке смирују кашаљ, помажу искашљавање, помажу код прехладе и упале грла, крајника и плућа, хроничног бронхитиса и астме. Крунични листићи побољшавају варење, смирују грчеве и болове у желуцу, а заједно са семенкама делују смирујуће па помажу код депресија, неурозе и несанице. Млади листови из приземне розете, у рано пролеће, пре цветања, беру се за јело у неким крајевима Далмације. Продају се у мешавини јестиве пролећне дивље зелени (мишанције). Листови развијене биљке добијају млечни сок који садржи неке токсичне састојке и није за јело. Као сируп (Сирупус Рхоеадос) даје се деци код грчевитог кашља у прописаним дозама. Сируп: 100г цвета од турчинка попарити са 1,3 литра кључале дестиловане воде у коју се пре тога исцеди пола лимуна, поклопи и после 8 сати оцеди и исцеди, дода се 2,5кг шећера и све загреје да проври, а охлађен сируп разлије у мале бочице од 100-200г. Даје се деци у дневним дозама: до 15 месеци 5г, до 3 године 10г, до 5 година 20г и до 10 година по 30г дневно. Чај за смирење: прстохват осушених латица цветова потопити у 1,5дл вреле воде, и да одстоји 5 минута. Попити пре спавања. Уварак: 7-8 чаура на литар воде. Узимати 2-4 кашике пре спавања или користити за испирање грла, гргорење, против ангине, кашља. Семе се углавном користи као зачин за посипање пецива и колача којима даје пријатан мирис и укус. Чауре са семенкама се беру непосредно након сто латице отпадну, док су још зелене, јер зреле чауре пуцају и семење разнесе ветар.
Референце
уреди- Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
- Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
- Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
Спољашње везе
уредиhttps://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%BB%D0%BA%D0%B0