Марија Шимоковић

Марија Шимоковић (Суботица, 21. април 1947) српска је песникиња. Бавила се и писањем за позориште, филмских сценарија и новинарством.[1]

Марија Шимоковић
Датум рођења(1947-04-21)21. април 1947.(77 год.)
Место рођењаСуботицаФНРЈ

Биографија

уреди

Основну и средњу школу завршила је у Суботици, а филозофију, смер естетика – етика на Филозофско – историјском факултету у Београду.[2][1]

На мађарски преведени су јој збирка изабраних песама (Mariatheresiopolis, 1996), двокњижје са Иштваном Б. Фокијем (Foky, István B.) и роман Сценографија за ветар (Díszlet a szélnek, 2008).[1]

Живи и ради у Београду.[1]

Објављена дела

уреди

Збирке песама:[1]

  • Сам човек (1972), Освит, Суботица;
  • Ишчекујући Јону (1976), Освит, Суботица;
  • Не бој се, ту сам (1980), Минерва, Суботица;
  • Мајстор жудње (1983), Минерва, Суботица;
  • Небески бицикл (1987), Нолит, Београд;
  • Слагање времена (1992), Просвета, Београд;
  • Пољубац Густава Климта, изабране и нове песме (1993), Просвета, Београд;
  • Mariatheresiopolis, превод на мађарски са И. Б. Фокијем, (1996), Суботица;
  • Међуречје, (1999), Стубови културе, Београд, Киновар (2007), Народна књига, Београд.

Романи:[1]

  • Сценографија за ветар, (2002, 2003)
  • Велосипед господина Вермеша (2010)
  • Читач трагова (2020).

Више десетина чланака, есеја и превода са мађарског објавила је у југословснекој и српској периодици.[1]

Награде и признања

уреди

Добитник је више признања:[1]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж „Марија Шимоковић”. Друштво књижевника Војводине. Приступљено 5. 2. 2024. 
  2. ^ Шимоковић, Марија. Сценографија за ветар. Београд : Плави јахач, 2002. стр. 105. 

Спољашње везе

уреди