Нацрт:Ангажована уметност

Ангажовану уметност карактеришу уметничке праксе чији се смисао огледа у реализацији политичког или етичког идеала и програма. Таква уметност је супротстављена замислима ларпурлартизма (уметности ради уметности), па су отуд естетски и уметнички критеријуми уметничког деловања подређени политичким или етичким захтевима. Иако је примарно осмишљавају и уметници, ангажована уметност се увек реализује у ширем контексту и окружењу, често као партиципативна уметничка пракса.

Питања која ангажована уметност покреће, а о којима се и даље расправља, пропитују сврху савремене уметности, тј. да ли уметност може и да ли би требало да утиче на друштвене промене. Уметници чија се уметност сматра друштвено ангажованом иницирају интеракцију с публиком или критички интервенишу унутар постојећих друштвених система како би покренули дебату или допринели друштвеној размени. Ту је процес стварања уметничког дела често важнији од завршеног рада или производа управо јер се друштвени или политички утицај спроводи кроз партиципацију и сарадњу институција, заједница и појединаца. Такви подухвати не исказују нужно потребу да свет буде боље место, већ могу бити фокусирани и на веома уска, специфична питања, запажања и проблеме, и изражени у много различитих облика, често ангажујући посматрача у стваралачком процесу.

Понекад се и под релационом уметношћу или релационом естетиком мисли на друштвено ангажовану уметност. Што се тиче свих врста релационих уметничких пракси, концептуална или физичка реализација дела се ослања на људску реакцију, на имплицитну или експлицитну размену информација између уметничког дела и људи који сведоче или учествују у њему.

Историја

Улога уметника, а тиме и уметности коју он ствара, стално је обликована друштвеним контекстом и временом се трансформисала у различитим срединама како би задовољила одређене друштвено-политичке потребе. Но, остало је комплексно питање аутономије уметности у односу на друштвено окружење – које је чини и централну тему теорије уметности.

Према Питеру Биргеру, историјски гледано, уметност је увек зависила од инстанци моћи и друштвених потреба: ритуална уметност, потом црквена, дворска, а у модерном добу уметност која функционише под законима тржишта. У околностима позног капитализма, уметници и теоретичари уметности видели су једини могући ангажман уметности у одвајању од друштвених норми и контекста грађанско-буржоаских друштава; „улога ангажованог уметника била је дефинисана аутономијом и самодовољношћу, као и изолацијом од остатка друштва.“ О таквом приступу уметности, која је истовремено аутономна и друштвено ангажована (јер не потпада под законе капиталистичке производње и индустрије забаве, културне индустрије и популарне културе) писао је Теодор Адорно, као и други теоретичари Франфуртовске школе. На начелу аутономије засноване су праксе историјских авангарди (дадаизам, надреализам, итд).

Критичар Хилтон Крамер критиковао је идеју ангажованости, тврдећи да је уметник „неспособан да реши било какве проблеме осим естетских, и сугерисао да је уметност најбоља када служи сама себи, а не неком другом циљу.“ Формалисти верују да „уметност постоји искључиво ради естетског задовољства и да је свака друштвена, културна или чак репрезентативна порука дистракција од виших циљева уметности.“

Роланд Барт је сугерисао да концепт аутономне уметности „више није одржив јер уметници никада нису били искључиво одговорни за продукцију, животе или значај њиховог рада.“ Такође, теорија релационе естетике француског критичара и кустоса Николаса Буриоа говори о друштвеном окружењу у којем се људи окупљају како би учествовали у заједничкој активности. Због тога је за савремену уметност све значајнија интервенција кустоса и теоретичара уметности. Сходно томе, „када се положај уметника измести из позиције јединог креатора у позицију сарадника, долази до промена у статусу, пријему и целокупној пракси уметничког рада.“ Савремене перспективе о улози уметника утемељене су на очекивањима пред јавности да на различите начине поима уметност, постајући активиста који доприноси друштвеној промени. Таква редефиниција улоге уметника захтева савремену праксу која је заједничка, колаборативна и интердисциплинарна, која се, дакле, бави политичким, друштвеним, заједничким питањима. У овом конктесту појавио се и нови термин артивизам, који све чешће замењује појам ангажована уметност.

Типови и врсте

Ангажована уметност је кровни термин за различите облике уметничких пракси, попут уметнички активизам, рад са заједницом, успостављање јавног простора, партиципативна уметност, грађански ангажман, итд.

Могу се извести бројне типологизације, а најчешће поделе пракси засноване су на: промени коју остварују (уметничке иницијативе које траже конкретне промене у друштвеним, политичким или економским условима), проблему на који реагују (подизање свести о неком питању или промена начина на који се оно разуме), месту деловања (утицај на услове одређене географије, нпр. здравље, сигурност или економски раст…), актере који учествују (веће учешће представника заједнице, одражавање културног израза и идентитета људи који су искључени из мејнстрим културе).

Говори се и о посебним ангажованим уметничким праксама заснованим на дисциплинама и медијима: ангажовани филм, ангажована поезија, ангажовани плакат, форум-театар, политичко позориште арт брут, маргинална, рубна уметност, арт терапија, карикатура, улична уметност, мејл-активизам, Интернет-активизам, итд.

Примери у свету

За савремено друштво најзначајније су уметничке праксе које критикују капитализам, различите облике економског, политичког и друштвеног потлачивања и контроле, укидање људских, радничких, животињских права, климатске промене. „Тешко је рећи да ли су све те иницијативе донеле драстичне и неповратне промене у свету.“

Међу неким од значајнијих уметничких ангажованих пројеката су филмови: Харлан цоунтy, УСА, 1976. (о експлиатацији и гушењу синдникалног покрета рудара у Америци), Сноwпиерцер, 2013. (о класној неједнакости, револуциј и климатским променама), Тхе труе цост, 2015. (о експлоатацији радника модне индустрије и климатским променама), Еартхлингс (о експлоатацији животиња), Центурy оф селф (о пропаганди, ПР индустрији и адвертајзингу). У музици, бројни аутори и правци покретали су друштвена питања – реп и хип-хоп развили су се као еманципаторски потенцијали потлачене Афро-америчке заједнице у САД-у; панк култура настала је као израз незадовољства радничких породица у Великој Британији.

Данас је тема избегличке кризе, ксенофобија и неприхватање азиланата од великог значаја за уметнике. Инсталација Ричарда Сијере под називом Радници који не могу бити плаћени (2000), реализована у галерији Кунст Wерке у Берлину (2000), подразумевала је унајмљивање шест тражилаца азила, којима није било дозвољено да легално раде у Немачкој, како би четири сата дневно седели испод картонске кутије постављене у галеријском простору за време трајања изложбе. По уласку у изложбени простор, посетиоци су могли да виде призор налик минималистичкој инсталацији: низ кутија, равномерно распоређених у централној сали установе. Осим натписа на зиду и кашља или лагане буке плаћених учесника, њихово присуство је било невидљиво за гледаоце. Овим радом, уметник је настојао да открије сложене друштвено-економске и политичке услове који регулишу вредност људских бића у глобалној ери неолиберализма.

Свакако је један од најчешће спомињаних савремених уметника, када је у питању друштвени ангажман, Аи Веивеи (АИ Wеиwеи). Пракса кинеског уметника углавном одражава његово неслагање и непослушност по питању става кинеске владе о демократији и злоупотреби људских права, а од недавно и питања везаних за сиријске избеглице. Због рањиве позиције у коју га ставља његов отворени став, Аи Веивеи је на мети кинеских власти, а био је суочен с многим проблемима у прошлости, од којих су неки били веома озбиљни, чак и опасни по живот. Уметничко дело које је данас најпознатије је Сунфлоwер Сеедс (2010), товар од 100 милиона порцеланских семенки које је направило 1600 мајстора које је наручио Аи. Читава акција је коментар на масовну производњу и потрошњу, што на крају доводи до колективног губитка индивидуалности.

Отворена питања и критике

Најоштрије критике односе се на такозвани лимунада-активизам (или Анђелина Џоли-активизам), као и на кооптацију или комодификацију активистичких уметничких пракси. Ноам Чомски поводом књиге Мануфацтуринг цонсент наводи да су кулутрни радници (професори, писци и други интелектуалци) највећа претња друштвеној борби јер пристају на вођење репресивних политика. Посебно је критиковао активизам који се креће у границама дозвољеног. Ричард Вулф говори о проблему друштвене борбе која се ослања на вредности друштвене моћи, чији је циљ остваривање виших позиција и привилегија у оквиру класно подељеног капиталистичког друштва уместо друштвене бробе која се ослања на вредности солидарности, чији је циљ остваривање једнаких права и укидање класних разлика. У књизи Продаја побуњеника, аутори студије Џозеф Хит и Ендрју Потер наводе: “Брендиране зихерице су се увелико продавале у скупим лондонским радњама када су се Секс Пистолси распали.” Њихову тезу о комодификацији контракултуре потврђују чланци који се баве најновијим маркетиншким геслом Активизам продаје! (Ацтивисм селлс!). О проблему кооптације и комодификације бунта писао је Маркузе још средином XX века, дефинишући термин репресивна толеранција који означава способност капиталистичког система да усвоји и тржишно искористи све облике отпора.