Разговор с корисником:Сасхаст/Архива03

Гласање

Ја бих сачекао мало да усвојимо правила о гласању, па ако се појави потреба у наредном периоду (од три мјесеца) за увођењем мјера против косрисника који крше основна правила понашања (већ дефинисана у Википедији), требало би направити опет такав приједлог и дати га цијелој заједници на разматрање прије него се постави гласање. Што се тиче резултата гласања о којем говориш, пошто је тема о блокирању корисника који крше правила понашања од велике важности, да би гласње успијело требало би да гласа најмање 15 гласача да би се гласање могло оквалификовати као успијешним. Осим тог потребно је да постоји претходна дебата на приједлог мјера, гдје би сви могли да изнесу своје мишљење о теми. Поздрав.--Славен Косановић 21:49, 5. фебруар 2006. (CET)

Nisam znao da se glasa ... gde ? :-((--Goldfinger 23:41, 5. фебруар 2006. (CET)

predlažem produženje glasanja za još nedelju dana i daj svima informaciju preko mejla da je glasanje u toku o odmah daj URL--Goldfinger 23:49, 5. фебруар 2006. (CET)

Уф,уф

Слажем се да текст вратиш на последњу измену...намера ми је наравно била да о писцима који немају свој чланак направим посебан чланак...Јован Поповић ми је био некако посебан, мало више знам о њему и приватно и можда не треба брисати чланак који сам направио (цопу/пасте) али оргинални треба вратити на стари... можда би такви чланци требали имати (можда и има а нисам приметио)...УОЧЉИВУ ознаку "интегрални чланак - не мењати" или да буду закључани...--Goldfinger 08:49, 22. фебруар 2006. (CET)

ево вратио сам !! --Goldfinger 09:03, 22. фебруар 2006. (CET)

Види још

Ја сам на тргу изнео стање и људи су све сложили стопроцентно. Оставио сам довољно времена и започео акцију, а тек онда је дошао Покрајац са фором: не може то тако - нисам видео. Нисам желео да покрећем гласање, јер сам сматрао да није било потребе, а нећу ни сада уколико не видим да се више људи буни. Што се мене тиче, можеш и ти да отвориш гласање, али какогод. Иначе, ову форму сам одабрао јер се мени највише свиђа (иако сам ја писао различито у току свог рада овде), а и стекао сам утисак да је она најучесталија. Поздрав :) --Филип § 14:57, 1. март 2006. (CET)

Ћирилизација

Не знам где си ти видео да сам ставио шаблон за ћирилизацију. Ја сам јуче само скидао те шаблоне управо због тога што су сада непотребни. Ако јесам негде ставио, то је било случајно, али пролазећи кроз своје јучерашње измене, наишао сам само на уклањања тог шаблона. --Филип § 11:39, 8. март 2006. (CET)

Па да... Оно минус пре назива шаблона у опису измене је значило да га склањам :) --Филип § 12:58, 9. март 2006. (CET)

Realizam (filozofija)

Pozdrav iz Zagreba!

Evo na tvoj poticaj napisao sam tekst o realizmu u filozofiji i stavio na hrvatsku wikipediju, tu je već postojala razdvojbena stranica za "realizam", pa je sada realizam (filozofija) posebni članak, http://hr.wikipedia.org/wiki/Realizam_%28filozofija%29.

Боље сам разрадио појам реализма и номинализма у дискусији о универзалијама. Предвиђени су линкови на неке чланке којих још нема (номинализам, Анселмо, Абелард итд). Такођер, забиљежио сам разна значења појма ван те дискусије.

Ево дајем цопy/пасте, па употријеби то како хоћеш, уз лектуру, пренос у ћирилицу итд!

---

За друга значења појма реализам погледајте раздвојбену страницу.

Проблем универзалија у средњевјековној филозофији

У филозофији се појам реализам појављује у раном средњем вијеку у расправи о универзалијама, која се водила у теологији и филозофији, углавном на подручју западног (латинског) кршћанства. (Слична се расправа у исто вријеме водила и у исламској филозофији.) Ријеч је о проблему онтолошког статуса опћих појмова (идеја), односно врста и родова: да ли опћи појмови, као "коњ", "трокут", "добро" исл. постоје реално (да ли посједују супстанцијалност), сами по себи, изван појединачних ствари? Ако постоје, да ли су тјелесни или нетјелесни?

Проблем се појавио при тумачењу Аристотеловог списа Категорије, једног од ријетких Аристотелових списа који је био познат кршћанскоме свијету (и на западу и на истоку) након пада Римског царства. Неоплатоничар Порфирије указао је на тај проблем у својем Уводу у Аристотелове категорије, али није дао одговор. Боетије је тај спис превео на латински и тако је он постао познат и на западу.

Платонистички реализам Аугустина и Еруигене

Надовезујући се на Платона и платонизам, реалисти сматрају да је одговор позитиван. Платон је сматрао да идеја не само да самостално опстоји, него да је свијет идеја највиша стварност и узрок оне стварности, коју опажамо осјетилима: уопће не би могло постојати ништа добро да му онтолошки не претходи идеја "доброте", не би могао постојати појединачни коњ да не постоји опћа идеја "коња" итд. Овакво схваћање у филозофији се назива објективни идеализам, а средњевјековни реализам један је од његових облика.

Платону се супротставио његову сувременик, други Сократов ученик, киник Антистен, који је рекао да види коња, али не може видјети "коњство". Антистен је тако форумулирао гледиште које ће у средњем вијеку бити названо номинализам, наиме учење, да само појединачне ствари постоје реално (имају супстанцију), док су појмови само имена (номен) за низ сличних предмета. Платонов је одговор наравно гласио да се ради о "гледању" умом, до којег се појединац може довинути само кроз напорно образовање у филозофији.

Аурелије Аугустин, који се прије прихваћања кршћанства добро упознао са неоплатонском филозофијом, прихватио је реалистички став, тумачећи га међутим у оквиру кршћанске теологије: идеје не творе самостално подручје, како је мислио Платон, него опстоје у Божјем уму. Идеје су мисли које Бог мисли, али за човјека оне су објективна стварност, која се схваћа умом, уз посредовање вјере. Проучавање појединачних ствари, приступачних осјетилима, не може довести ни до какве вриједне спознаје.

Реалисти, настављајући се на Аугустина, гледају у опћим појмовима (дакле, Божјим мислима) узроке појединачних ствари, у оквиру опће "Ријечи", Логоса, којом Бог ствара свијет. Логос је, одбацивањем аријанског учења дефиниран као богу истобитан и изједначен са Кристом, као једна од особа божјег тројства.

Тијеком слиједећих пет стољећа није било значајних дискусија на ту тему. Иван Сцот Ериугена (810-880) доводи кршћански новоплатонски реализам до екстремног облика: оно што је опћенитије, то је и реалније, а најреалније је оно најопћенитије: Бог, који све ствара а није створен, који све обухваћа и који се не може појмити.

Номиналистички изазов: Росцелин

Тек у XI. стољећу, када на западу долази до раста учености (са средиштем у Паризу), обнавља се номиналистичко учење у дјелу Росцелина (1050-1123), који је био проглашенм херетиком и његови списи уништени, па о његовом учењу знамо само из списа његових противника. Он је научавао екстремни номинализам: сваки појам, све оно опће, што нема подлогу у ономе што се осјетилима може запазити, само је празан звук (латински: флатус воцис), којим човјек даје скупно име некој групи ствари; та скупна имена корисна су за комуникацију међу људима, но она немају супстанцу, која припада само појединачним стварима. Своје је учење он примијенио и на кршћанску догму, доказујући да је концепција тројства у себи протурјечна, што је и довело до осуде за херезу.

Реалистички одговор: Анселмо и Вилим

Најзначајнији представник реализма, у полемици са Росцелином, био је Анселмо од Цантербурyја (1033-1109)л. Анселмо истиче првенство вјере над разумом: прво се мора вјеровати, да би се уопће смјело расправљати о Светом Писму, иначе примјена дијалектике доводи до херезе, као што се десило Росцелину. Надовезујући се на Ериугену, Анселмо је сковао онтолошки доказ постојања Бога.

Други значајни реалист био је Вилим из Цхампеауxа (1070-1121). Он научава да суштина (бит, битност) постоји само у опћем (роду), а појединачне се ствари разликују само у акциденцијама. Иако је сам Вилим касније, под утјецајем Абелардове критике, одустао од радикалне формулације, а други реалисти тражили умјереније формулације, реализму је тешко избјећи пантеистичку конзеквенцу, да у свим појавама свијета треба видјети само једну божанску супстанцију. Такво је учење, истичу критичари, сумњиво са гледишта кршћанске правовјерности. Црква је међутим генерално прихваћала реализам, који даје филозофску позадину за наук о тројству и о насљедном гријеху.

Синтеза: Абелардов концептуализам

Најзначајнији мислилац у овом спору био је Абелард (1079-1142), који је био »живо, свестрано дјелујуће средиште борбе око универзалија« (Wинделбанд, стр. 343). Његови су учитељи били номиналист Росцелин и реалист Вилим. У полемици против обојице, он је развио своје "средње" учење, које је ипак ближе номинализму, названо концептуализам или сермонизам. Реално постоје само појединачне ствари, али појмови имају значај у интелекту и нису само "празан звук"; без њих, никаква људска спознаја не би била могућа. Његова концепција има битан значај за даљи развој филозофије, јер наглашава активну улогу људскога ума у стварању опћих појмова.

Тиме је Абелард указао на пут из шупљег сколастичког формализма које не брине о односу својих спекулација према осјетилној стварности, иако је сам фактички још унутар тог формализма остао. Стољеће и пол касније, Тома Аквински поново прихваћа Аристотелову концепцију односна опћег и посебног, која је садржајнија и даје виша потицаја за даља истраживања. (То је било омогућено чињеицом да су тек у XIII. ст. главни Аристотелови списи постали поновно познати у кршћанским земљама, захваљујући жидовским и арапским преводима.)

Осврт: и данас постоје реалисти и номиналисти!

Ове расправе могу у 21. стољећу изгледати посве далеке и апстрактне. Оне су наравно биле уклопљене у теолошке дискусије које су тада, а и данас, биле посве неразумљиве великој већини кршћанских вјерника (али се због њих могло и на ломачи завршити), а камоли другима.

Међутим, опречна схваћања о статусу опћих појмова и данас постоје, како у филозофији, тако и ван ње, у политичким и другим расправама о појединим питањима, гдје се појављују "реалистичка" и "номиналистичка" схваћања о појединим проблематичним појмовима.

Нпр. да ли нација (и други слични појмови) постоји реално, ван предоџбе коју о томе имају појединци? У дискусијама о појмовима "хрватство", "српство", "југославенство", "Еуропа", "Балкан" итсл. лако можемо уочити "реалистички" и "номиналистички" став, или барем начин говора (а такве дискусије наравно воде и сви други народи у свијету).

Други примјер су дискусије о појму спола и рода, које је потакао феминизам. Постоје наравно биолошке разлике између мушкараца и жена, али до које мјере можемо говорити о постојању "мушкости" и "женскости" као посебних ентитета? Постоји радикално номиналистички став који све разлике у осјећајима, понашању идр. приписује само одгоју, и тврдокорно традиционалистички који сматра да су разлике урођене и непремостиве; а постоје наравно и умјерени ставови између та два екстрема, често у смислу "знанственог реализма" (види слиједећи одјељак).

Друга значења појма "реализам" у филозофији

Ван споменутог контекста расправе о универзалијама, појам "реализам" у филозофији се користи у различитим значењима.

• Тако се понекад "реалистима" називају сви они филозофи који идејама приписују објективно постојање, односно, сви "објективни идеалисти".
• Кантово се учење назива пак трансцендентални реализам, а учење неких његових настављача критички реализам, који се пак по смислу приближава "знанственом реализму" (види доље).
• Потпуно другачије је значење када се "реализам" супротставља субјективном идеализму, као учење да вањски свијет постоји независно о свијести, односно независно о субјекту, који га спознаје. У том случају појам "реализам" може се користити као истозначница за материјализам или као шири појам, који укључује и неке тзв.идеалистичке концепције.
• Сувремени знанствени реализам, као "природна филозофија" коју знанственици обично у својем раду слиједе, компромисни је (еклектички) став по којем неке особине предмета припадају њима самима, али друге зависе о односу према спознајном субјекту; које су првог, а које другог типа треба у сваком поједином случају истраживањима утврдити. Докле пак та релативност спознаје сеже и који су јој све облици, односно колико знаност може претендирати на универзалност својих спознаја, предмет је значајних дискусија у филозофији знаности и социологији спознаје XX. стољећа.
• Такођер се у филозофским дјелима, особито у сувременој аналитичкој филозофији може наћи појам реализам у његовом свакодневном смислу.

Због те вишеструкости, ако се термин "реализам" користи, треба бити точно назначено на које се значење мисли. Ако је могуће, треба га замијенити неким прецизнијим термином. Опћенито, треба бити врло опрезан у томе да се разнолике концепције своде под неки опћи појам, да се "етикетирају" (да се дакле поступа у смислу "реализма", сводећи врло различита разматрања и учења филозофа на неку опћу "суштину").

Литература

• Бошњак, Бранко: Филозофија од Аристотела до ренесансе и одабрани текстови филозофа, Загреб: Накладни завод Матице Хрватске, 1978. (2. издање; прво издање 1957), стр. 97-103
• Хрватски енциклопедијски рјечник, свезак 9, Загреб 2004.
• Опћа енциклопедија ЈЛЗ, свезак 7, Загреб 1981.
• Wинделбанд, Wилхелм: Повијест филозофије. Књига прва, Загреб: Култура, 1956, стр. 334-346.

---

Мир и добро, --Фаусто 15:37, 14. март 2006. (ЦЕТ)

Шаблон:Изабрани-хемија

Обрисаћу га. Пре сам г акористио на чланцима који стоје као изабрани на порталу хемија, али то и није баш најпаметније па га бришем. --Јованвб 10:41, 11. мај 2006. (ЦЕСТ)

Упс извини. Ово је требало да пошаљем другом саши. --Јованвб 10:45, 11. мај 2006. (ЦЕСТ)

Крлежа

(у првобитној варијанти, под насловом Галиција забрањена на сам дан заказане праизведбе, 30. просинца 1920.),

збирку надахнуту хуманом грађанском сућути над социјалном

укотвљеном у хрватском, посебице загребачком (мало)граданском животу послије првога свјетског рата: 

Ето, само из једног пасуса... -- Обрадовић Горан (разговор) 15:39, 16. јун 2006. (ЦЕСТ)

Преводи

Замолио бих те да не уклањаш шаблон за превод са чланака који нису преведени! Овде мислим на чланак о Матошу.

европеизирала и модернизирала, апсорбиравши

Barresa i Huysmansa.

примарним критеријем

гајити претежито

изданих

истодобно

актуалних 

уопће 

невјеројатних

извањској 

добива

опћи

истодобно

опћим

сувременицима

Схваћајући

критериј

критериј

поглавито

Ово су САМО НЕКЕ речи које си оставио непреведене. Овде нисам укључио силне примере хрватске синтаксе, која је у српском језику страна. Хвала. -- Обрадовић Горан (разговор) 16:20, 16. јун 2006. (ЦЕСТ)

Опет Крлежа

Ма лепо је што си то превео, могу то и ја... ради се о томе што има ПРЕВИШЕ таквих текстова, то што је то само један пасус значи да треба прочитати цео чланак и исправити исти. А то стаје много времена и живаца. Иначе, кажеш превео си... а шта ћемо са (мало)граданском.. није ли то (мало)граЂанском, и шта ћемо са провга свјетског рата.. није ли то можда Првог светког рата? -- Обрадовић Горан (разговор) 16:47, 16. јун 2006. (ЦЕСТ)

Имаш историју измена, и тамо можеш да видиш све шта сам мењао. Наравно нису све измене биле "преводилачког" карактера, већ и просто стилског (јер је чланак, све и да је на српском објективно лош). Ипак, постоје и значајне разлике које проистичу из чињенице да је текст писан на другом језику, и сваки покушај негирања тога је у домену скепцистичке апологије, са чиме немам намеру да полемишем. -- Обрадовић Горан (разговор) 17:03, 16. јун 2006. (ЦЕСТ)