Франсоа I Валоа

Франсоа I од Француске (фр. François Ier de France; 1494 — 1547) се сматра првим француским краљем ренесансе. Његова владавина је донела велики културни напредак Француској. Био је савременик и противник Карла V, цара Светог римског царства и краља Шпаније, Хенрија VIII, краља Енглеске, као и савезник Сулејмана Величанственог. Он је био син Шарла од Орлеана, грофа од Ангулема, и Лујзе Савојске. Франсоа је био ожењен кћерком Луја XII, Клаудијом, те је након његове смрти ступио на француски престо.

Франсоа I Валоа
Франсоа I
Лични подаци
Пуно име	Франсоа I
Датум рођења	(1494-09-12)12. септембар 1494.
Место рођења	Коњак, Француска
Датум смрти	31. март 1547.(1547-03-31) (52 год.)
Место смрти	Дворац Рамбује, Француска
Гроб	Базилика Сен Дени
Породица
Супружник	Клод од Француске, Леонор од Аустрије
Потомство	Шарлота од Валоа, Франсоа III, војвода од Бретање, Анри II Валоа, Мадлен од Француске, Шарл II де Валоа, Маргарета од Француске, војвоткиња Берија, Луиза од Француске
Родитељи	Шарл од Орлеана, гроф од Ангулема Луиза Савојска
Династија	Валоа
Краљ Француске
Период	1. јануар 1515 — 31. март 1547.
Претходник	Луј XII
Наследник	Анри II Валоа
Потпис	[[File:|frameless|upright=0.72|alt=]]

Грб краља Франсоа

Франсоа је покушао да смањи моћ и утицај Карла V ратовима у Италији, али је 24. фебруара 1525. поражен и заробљен у бици код Павије. Франсоа је држан у заробљеништву у Мадриду до 17. марта 1526. После тога је још два пута ратовао у Италији, без већег успеха. Сматра се да је као владар био и успешан и неуспешан. Француска је постигла велика остварења у култури, али су она остварена на рачун француске економије. Послао је истраживачке и трговачке бродове у Северну Америку и на Далеки исток. Стимулисао је употребу француског језика у државној администрацији уместо латинског. Издао је 1540. Едикт из Фонтенблоа којим су озакоњени прогони протестаната. Верски грађански рат у Француској је трајао до 1598. и Нантског едикта.

Због своје улоге у развоју и промоцији француског језика, постао је познат као le Père et Restaurateur des Lettres („Отац и обновитељ писма“). Он је био познат и као François au Grand Nez („Фрасоа од великог носа“), Гранд Колас и Roi-Chevalier („Краљ-витез“).

У складу са својим претходницима, Франсоа је наставио италијанске ратове. Наслеђивање његовог великог ривала, цара Карла V над Хабзбуршком Холандијом и престолом Шпаније, праћено његовим избором за цара Светог римског царства, довело је до тога да је Француска била географски окружена Хабзбуршком монархијом. У својој борби против царске хегемоније, Франсис је тражио подршку од Хенрија VIII Енглеског на Пољу златне простирке. Када се то показало неуспешним, формирао је француско-османски савез са муслиманским султаном Сулејманом Величанственим, што је био контроверзан потез за хришћанског краља у то време.

Младост

Франсоа Орлеански је рођен 12. септембра 1494. у Шато де Коњаку у граду Коњаку, који је у то време лежао у провинцији Сентонж у саставу Војводства Аквитаније. Данас се град налази у департману Шарант.

Франсоа је био једини син Карла Орлеанског, грофа од Ангулема и Лујзе Савојске, и пра-праунук француског краља Шарла V. Није се очекивало да ће његова породица наследити престо, пошто је његов трећи рођак краљ Шарлс VIII био још млад у време његовог рођења, као и очев рођак, војвода од Орлеана, касније краљ Луј XII. Међутим, Шарл VIII је умро без деце 1498. године и наследио га је Луј XII, који ни сам није имао мушког наследника. Салијски законик спречавао је жене да наследе престо. Стога је четворогодишњи Франсоа (који је већ био гроф од Ангулема након смрти сопственог оца две године раније) постао претпостављени престолонаследник Француске 1498. године и добио је титулу војводе од Валоа.

Године 1505, Луј XII је, пошто се разболео, наредио да се његова ћерка Клод и Франсоа одмах венчају, али су само преко скупштине племића њих двоје верени. Клод је била претпостављена наследница војводства Бретања преко своје мајке, Ане од Бретање. Након Анине смрти, брак је склопљен 18. маја 1514. године. Дана 1. јануара 1515, Луј је умро, а Франсоа је наследио престо. Он је крунисан за краља Француске у Катедрали у Ремсу 25. јануара 1515, са Клодом као својом краљицом.

Почетак реформације и јачање краљевске власти

Реформација у Француској поче задобивати присталице још за владе Франсоа I (1515-47), рођака и зета Луја XII а познатог супарника Карла V. Ну већ су тада протестанти оштро гоњени, што је управо нагнало Калвина да бежи из Француске. Франсоа I бејаше раскалашен владалац (раскалашеност у Француској од његова доба), али и пун животне снаге, коју је трошио у рату, двобојима и лову. Ну само када запрети трећим нападом на Карла V, овај му поручи:

Ако краљ хоће рата, боље ће бити да се лично бори човек с човеком.

Он одби овај чудноват позив. Он је као и наследници му спречавао ширење домаћих протестаната, док је с протестантима других земаља па и с мусломанима склапао савезе.

Први су француски протестанти били једномисленици Лутерови, али се у доцније време распросте калвинство, које се у суштини измени и доби нарочити облик француског протестанства. Између Женеве, средишта калвинству, и Француске беху тесне везе, и француски се протестанти почну називати хугеноти (од Eidgenossen). Франсоа I је занео племиће својим ратовима за намеравано освојење Италије, те је за Франсоа I краљевска власт била веома силна. Уз то Франсоа превари Швајцарце, пређе Алпе, победи (код Марињана 1515) и закључи с њима вечити мир (по којем су Французи могли све до прве револуције узимати произвољан број швајцарских најамника), а по болоњском конкордату (1516) с папом Лавом X задоби право да према свом нахођењу бира све више достојанственике духовне. На тај начин француски краљеви већ до реформације подвласте народно духовништво, што многи владари то изврше тек помоћу реформације.

Франсоа I је заробљен у фебруару 1525. када је, код италијанског града Павије, када је шпанска армија, предвођена маркизом од Пескаре, победила француско-швајцарске трупе под његовом командом.

Политичка особина реформације

Особина је француске реформације у том: што овде приме протестанство углавном племићи и грађани, а народ — сељаци — већином оста веран римском католицизму. Француски пак протестанти, и племићи и грађани, јаве се не само као нововерци, него и као противници ојачане власти краљевске, а народ оста веран и краљу, у ком је гледао заштитника мира, безбедности и благостања, и старој вери с којом се био сродио.

Први рат против Светог римског царства

Неколико година водио се рат између цара Карла V и Франсое, у који су мање-више биле заплетене не само све западне државе, него и Енглеска. Социјалне неправде изазвале су на више страна огорчене сељачке устанке, који су бивали у крви угушивани. Верске борбе, започете протестантским покретом, почеле су да деле свет у два крвно завађена табора. Уметнички препород и верска реформација имали су као главне тежње ослобођење од круте стеге средњовековног клерикализма; ауторитет папа био је мало када мање поштован него у ово доба. Идеја хришћанске солидарности, на коју се у свима акцијама против Турака толико полагало, изгледала је компромитована у највећој мери. Извесне силе запада и хришћанства тражиле су скоро отворено везе па и савезе са Турцима, ако је то само могло помоћи да се скрши њихов непријатељ. Тако је у једно време могло изгледати, као да је средња Европа остављена својој судбини и да су Турци у њој могли оперисати без опасности да изазову општи револт.

Карло V беше у лето 1535. освојио Тунис и тим поспешио стварање војничког савеза између два главна своја непријатеља, Француске и Турске. Год. 1537., као француски савезници, Турци су изненада напали млетачки Крф и продужили своја освајања у Славонији. То изазва Свету лигу из које је ускоро посредовањем Франсое изашла Млетачка република 1540. године.

Други рат против Светог римског царства

Убрзо после овога се наставио сукоб између Франсое и Карла V. Турско продирање у Угарску дирну у савест Европе, па се многи хабзбуршки противници осетише побуђени, да им олакшају положај. Франсоа I, савезник Турака, доживевши више неуспеха, би присиљен да 1544. год. тражи мир. Иза њега склопише мир и Турци, најпре с Фердинандом 1545., па са Карлом 1547. године.

Породично стабло

16. Шарл V Мудри

8. Луј I од Орлеана

17. Joanna of Bourbon

4. Жан од Орлеана, гроф од Ангулема

18. Ђан Галеацо Висконти

9. Валентина Висконти

19. Изабела Валоа

2. Шарл од Орлеана, гроф од Ангулема

20. Alain VIII of Rohan

10. Alain IX of Rohan

21. Beatrix De Clisson

5. Marguerite de Rohan

22. Жан V, војвода Бретање

11. Margaret of Brittany

23. Џоана од Наваре

1. Франсоа I Валоа

24. Amadeus VIII, Duke of Savoy

12. Louis, Duke of Savoy

25. Марија од Бургундије

6. Филип II, војвода Савоје

26. Janus of Cyprus

13. Ана од Кипра

27. Charlotte de Bourbon-La Marche

3. Луиза Савојска

28. Жан I, војвода од Бурбона

14. Шарл I, војвода од Бурбона

29. Marie, Duchess of Auvergne

7. Маргарета од Бурбона

30. Јован Неустрашиви

15. Агнес од Бургундије

31. Маргарета од Баварске, војвоткиња Бургундије

Литература

• Лука, Зрнић (1927). Историја новога века. Београд: Државна штампарија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. 
• Владимир, Ћоровић (2001). Историја српског народа. Пројекат Растко. 
• Clough, C.H. "Francis I and the Courtiers of Castiglione’s Courtier." European Studies Review. vol. 8, 1978.
• Denieul-Cormier, Anne. The Renaissance in France. trans. Anne Fremantle and Christopher Fremantle. London: George Allen and Unwin Ltd., 1969.
• Frieda, Leonie. Francis I: The Maker of Modern France. New York: HarperCollins, 2018.
• Grant, Arthur James. The French Monarchy, Volume I. New York: Howard Fertig, 1970.
• Guy, John. Tudor England. Oxford: Oxford University Press, 1988.
• Isom-Verhaaren, Christine. "'Barbarossa and His Army Who Came to Succor All of Us': Ottoman and French Views of Their Joint Campaign of 1543–1544." French Historical Studies 30:3 (2007): 395–425.
• Jensen, De Lamar. "The Ottoman Turks in Sixteenth Century French Diplomacy," Sixteenth Century Journal 16:4 (1985): 451–470. online
• Jensen, De Lamar, ed. Renaissance Europe: Age of Recovery and Reconciliation. Lexington, Massachusetts: D.C. Heath and Company (2nd ed. 1991).
• Knecht, R.J. Renaissance Warrior and Patron: The Reign of Francis I. Cambridge: Cambridge University Press, 1994. Francis%20I&f=false online
• Knecht, Robert J. "A Battle of Giants." History Today (2016) 88#1, pp. 49–54 on Battle of Marignano, Italy in 1515.
• Knecht, R.J. Francis I (Cambridge University Press, 1982) online
• Knecht, R.J. French Renaissance Monarchy: Francis I and Henry II (2nd ed. 1997), historiography excerpt
• Knecht, R.J. "An Update on the Reign of Francis I." History Compass 1.1 (2003) pp. 1–9.
• Knecht, R.J. "Francis and Paris" History 66#216 (1981) online
• Knecht, Robert J. "'Born between two women ...' Jules Michelet and Francis I." Renaissance Studies (2000) 14#3: 329–343 online.
• Major, J. Russell. From Renaissance Monarchy to Absolute Monarchy. (Johns Hopkins University Press, 1994).
• Mansfield, Lisa. Representations of Renaissance Monarchy: Francis I and the Image-Makers (2016).
• Norwich, John Julius. Four Princes: Henry VIII, Francis I, Charles V, Suleiman the Magnificent and the Obsessions that Forged Modern Europe. (Grove Press, 2016).
• Parker, Geoffrey. Emperor: A New Life of Charles V (Yale University Press, 2019).
• Potter, D. L. Renaissance France at War: Armies, Culture and Society, c. 1480–1560 (Woodbridge, UK: Boydell Press, 2008).
• Reston Jr., James. Defenders of the Faith: Christianity and Islam Battle for the Soul of Europe, 1520–1536 (Penguin, 2009), popular history.
• Richardson, Glenn. "Le roi-chevalier." History Today (May 2015) 65#5, pp. 39–45.
• Richardson, Glenn. "The Field of the Cloth of Gold" History Today (July 2020) 70#7 pp. 28–39.
• Richardson, Glenn. The Field of the Cloth of Gold (New Haven, Connecticut: Yale University Press, 2014).
• Richardson, Glenn. "Good Friends and Brothers? Francis I and Henry VIII" History Today (1994) 44#9 pp. 20–26.
• Seward, Desmond. Prince of the Renaissance: The Life of François I (New York: Macmillan, 1973). online
• Anderson, Fred. Crucible of War: The Seven Years' War and the Fate of Empire in British North America, 1754–1766 (2007).
• Blumenthal, Henry. France and the United States; Their Diplomatic Relation, 1789–1914 (1970).
• Boucher, Philip P. France and the American Tropics to 1700: Tropics of Discontent? (2007).
• Brazeau, Brian. Writing a new France, 1604–1632: empire and early modern French identity (2009).
• Dickason, Olive Patricia. The Myth of the Savage: and the Beginnings of French Colonialism in the Americas (1984).
• Eccles, W. J. The Canadian Frontier, 1534–1760 (1983).
• Eccles, W. J. France in America (1990).
• Moogk, Peter N. La Nouvelle France: the making of French Canada: a cultural history (2000).
• Roberts, Walter Adolphe. The French in the West Indies (1971).