Ана Марија Краус Караџић

Ана Марија Краус Караџић (Беч 1798. – Беч 1876) је била ћерка аустријског трговца и супруга Вука Стефановића Караџића, реформатора српског језика, креатора првог речника српског језика, филолога и сакупљача народних умотворина.

Ана и Вук Караџић

Ана је цео живот провела у Бечу, а Анина мајка Марија је издавала стан у радничком предграђу Беча Вуку Карадзићу где се преселио 1814. године. Вук се одмах заљубио у Ану која је тада имала 15, а он 27 година. Они су се венчали четири године касније, 1818. у бечкој католичкој цркви Светог Рока, а венчању је кумовао Јернеј Копитар, кустос Дворске библиотеке. Вук је тад претрпео нападе и пребацивања својих сународника што узима за жену аустријанку католичке вере. Тад је и епископ Лукијан Мушицки писао Вуку ''Љубити можете Швабице, али у слатки, вечни ланац брака вежите се само Српкињом!''[1] Ана је говорила само немачки језик, али је уз помоћ свог супруга касније савладала и српски језик. Била је пожртвована супруга и мајка и свом мужу је пружала велику подршку. Ана је упознала Вука у Бечу са којим је имала тринаесторо деце, од којих је само двоје дочекало зреле године.

Живот су провели у немаштини, а Ана се сама старала о деци док је Вук стално био одсутан док је прикупљао материјал за своја дела. Ситуација се финансијски мало поправила тек 1826. године кад је руски цар Никола обезбедио Вуку годишњу пензију од 100 дуката.

Није желела да дође у Кнежевину Србију и да живи под утицајем турског царства, па су се привремено преселили у Земун 1829. године који је био под аустроугарском влашћу. Требало је да се преселе у Београд, али она то није хтела.[2] У једном од Аниних писама која је послала Вуку 1830. године изражава њено мишљење о селидби у Београд:

„Гајио си увек превелику љубав према својој отаџбини. I ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и веру…Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама.“[3]

Током боравка у Земуну деца су савладала основе српског језика.

Ана је у Београду била 1858. године, у својим позним годинама, приликом венчања кћерке Мине и Алексе Вукомановића, младог професора Лицеја. Тада је са Вуком отпутовала у Тршић до његове  родне куће и поклонила се на месту породичног огњишта. У Београд се преселила крајем 1859. године. Следећу годину провела је поред ћерке Мине, која је тад већ била удовица и гајила је малог сина Јанка. Живели су близу двора, у суседству сликара Уроша Кнежевића и Томаније Обреновић.

Вук Карадзић је умро 1864. године оставивши породици дуговања из Јерменске штампарије у Бечу у којој је Вук штампао књиге, а Ана је имала и проблема са продужавањем српске пензије. Вук је тестаментом оставио имање Лагатор поред Лознице, које ће касније због коцкарских дугова продати син Димитрије.

Ана Марија је подносила немаштину, иако је била из богате куће. Била је велика подршка свом супругу, ког је, на свој начин иако недовољно образована пратила у његовим интелектуалним подвизима. Ана је 1868. године доживела мождани удар и до смрти у Бечу 1876. године неговала ју је ћерка Мина.[4] Сахрањена је у породичној гробници на Централном гробљу у Бечу.

Највећи број сачуваних писама које су размењивали Вук и Ана се чува у Архиву САНУ.[5]

Извори уреди

  1. ^ „Народни музеј”. 
  2. ^ „Тужна прича жене Вука Стефановића Караџића, сама је сахранила скоро сву децу: Она никако није волела Србију, а њена писма говоре и зашто”. Најжена. 14. 12. 2021. Приступљено 28. 12. 2021. 
  3. ^ „Народни музеј”. 
  4. ^ Књиженство Тхеорy анд Хисторy оф Wомен'с Wритинг ин Сербиан унтил 1915, 2011, Електротехнички факултет, Универзитет у Београду, преузето 1.5.2019. са: http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/en/authors/ana-marija-kraus-karadzic
  5. ^ „Калеидоскоп”.