Ана Марија Матуте Аусехо

Ана Марија Матуте Аусехо (Барселона, Шпанија, 26. јул 192525. јун 2014)[1] била је шпанска списатељица, члан Шпанске краљевске академије и трећа жена која је примила награду Сервантес 2010. године. Матуте је била једна од најзначајнијих личности шпанске књижевности XX века и многи су сматрали да је један од најбољих писаца послератне шпанске књижевности.

Ана Марија Матуте Аусехо

Биографија уреди

Ана Марија Матуте је била друга од петоро деце једне мале буржоаске, каталонске, конзервативне и религиозне породице. Њен отац, Факундо Матуте Торес, био је каталонски власник фабрике кишобрана “Матуте С.А.”[2], а њена мајка се звала Марија Аусехо Матуте. Упркос томе сто је велики део свог детињства провела у Мадриду, мали број њених прича је у вези са животним искуствима у главном граду Шпаније. Када је имала четири године, Ана Марија Матуте се озбиљно разболела. Због тога, њена породица је одвела да живи са бабом и дедом у Мансиља де ла Сијери, малом планинском селу. Ана Марија је често истицала да су људи тог села имали велики утицај на њу. Поменути утицај може се приметити у антологији Приче Артамиле (1961), која говори о људима које је Матуте упознала у Мансиљи.

Ана Марија Матуте имала је једанаест година када је почео Шпански грађански рат 1936. године. Насиље, мржња, смрт, јад и велика беда које су пропратиле рат дубоко су се урезале у њену личност и приповедања. Тај рат је изазвао трауме, психолошке последице и обележио њену младост, што се огледа у њеним првим књижевним делима, посебно у Лос ниñос асомбрадос. У овом делу је рец о деци која су била приморана да разумеју бесмислене ствари које су их окружавале. Карактеристике неореализма могу се наћи у делима као што су Лос Абел (1948), Фиеста ал Нороесте (1953), Пеqуеñо театро (1954), Лос хијос муертос (1958) или Лос солдадос ллоран де ноцхе (1964). У свим овим делима, која почињу лирски и мало по мало урањају у огорчени реализам, поглед главног лика, адолесцента, представља емотивну дистанцу између стварности и осећања.

Док је живела у Мадриду ишла је у верску школу. Са својих 17 година, пише свој први роман, Пеqуеñо театро, иако је објављен тек 11 година касније. Године 1949. њено дело Луциéрнагас је полуфиналиста на књижевној додели награда Премио Надал. Међутим, цензура спречава објављивање овог дела. 17. новембра 1952. године Матуте се венчава са писцем Рамон Евгеније де Гоикоћеом. Године 1954. рађа се њихово једино дете, Хуан Пабло, којем Матуте посвећује велики део својих дела о деци. Растаје се од мужа 1963. године. Због шпанских закона, Матуте није имала право да виђа дете након развода, тако да је њен муж добио старатељство над дететом, што јој је проузроковало велике емоционалне проблеме.

Више година касније нашла је љубав уз француског предузетника Хулијо Брокарда, са којим је делила страст према путовањима. Брокард је умро 6. јула 1990., на Ана Маријин рођендан. Патила је од депресије и губитак њене велике љубави је повукао дубоко у себе. Године 1976. била је номинована за Нобелову награду за књижевност. Након неколико година неписања, 1984. Добила је награду Премио Национал де Литература Инфантил y Јувенил, делом Сóло ун пие десцалзо. 1996. објављује Заборављени краљ Гуду, и те исте године ју је Шпанска краљевска академија изабрала за академика, са седиштем "К", па је тако постала трећа жена у историји ове институције.

Матуте је такође била почасни члан Хиспаноамеричког друштва. Постоји и књижевна награда која носи њено име и њене књиге су преведене на 23 језика. Године 2007. примила је награду Премио Национал де лас Летрас Еспаñолас. Исто тако, новембра 2010. године додељена јој је најпрестижнија награда на кастиљанском језику, награда Сервантес, која јој је уручена у граду 'Алкала де Хенарес' 27. априла 2011. године. 12. марта 2009. године, Матуте је оставила на чување прво издање књиге Заборављени краљ Гуду[3] Године 2012. била је члан жирија награде Сервантес. Матуте је била професорка на Универзитету и путовала је по многим градовима, одржавајући конференције, посебно у Сједињеним Државама. У својим говорима причала је о повластицама емоционалних промена и константној тежњи ка хуманости и о томе како се невиност никада потпуно не изгуби. Говорила је да, иако је њено тело старо, срце је још увек било младо. Умрла је рано ујутру, 25. јуна 2014. године, након неколико дана срчаних сметњи.

Дела уреди

  • Ла пеqуеñа вида (1953)
  • Лос ниñос тонтос - Шашава деца (1956)
  • Вида нуева (1956)
  • Ел паíс де ла пизарра (1957)
  • Ел тиемпо (1957)
  • Паулина, ел мундо y лас естреллас (1960)
  • Ел салтамонтес y Ел апрендиз (1960)
  • А ла митад дел цамино (1961)
  • Ел либро де јуегос пара лос ниñос де отрос (1961)
  • Хисториа де ла Артáмила (1961)
  • Ел аррепентидо (1961)
  • Трес y ун суеñо (1961)
  • Ла рама сеца (1961)
  • Цабаллито лоцо y Царнавалито (1962)
  • Ел рíо (1963)
  • Ел полизóн дел "Улисес" (1965)
  • Ел апрендиз (1972)
  • Сóло ун пие десцалзо (1983)
  • Ел салтамонтес верде (1986)
  • Ла Вирген де Антиоqуíа y отрос релатос (1990)
  • Де нингуна парте (1993)
  • Ла овеја негра (1994)
  • Ел вердадеро финал де ла Белла Дурмиенте (1995)
  • Ел áрбол де оро (1995)
  • Олвидадо реy Гудú - Заборављени краљ Гуду (1996)
  • Цаса де јуегос прохибидос (1996)
  • Лос де ла Тиенда (1998)
  • Тодос мис цуентос (2000)
  • Параíсо Инхабитадо - Опустели рај (2008)
  • Ла пуерта де ла луна. Цуентос цомплетос (2010)[4]

Заборављени краљ Гуду уреди

Роман је објављен 1996. године и сматра се најбољим и најуспешнијим делом Ане Марије Матуте.

Припада жанру епске фантастике. Може се описати као историја династије која је владала краљевином Олар; од самог настанка, преко експанзије краљевине. Списатељица нигде није навела годину у коју би сместила радњу свог дела, али детаљним описом што свакодневног живота, двораца, пејзажа, проблема с којима се њени ликови суочавају, може се са великом сигурношћу тврдити да је свет који је Матуте створила најсличнији оном из средњег века. Овим делом паказала је изузетно знање и разумевање тог периода.

Заборављени краљ Гуду не само да обухвата проблеме с којима би се могао сусрести средњовековни човек, већ и са свевременим, општепознатим изазовима, с којима би се човек било ког историјског периода могао суочити. Насиље, мржња, сексуалност, окрутност, амбиција. Сваки од ових мотива се прожима кроз дело, од почетка до краја. Супродстављени су и разни погледи на живот, прагматичност (која се огледа у главном лику овог дела) и идеализам. Осврће се, такође, и на мушко-женске односе, способности и једног и другог пола. Фокус романа је заправо приказ динамичног односа ликова. Оно представља стуб приче. Ликови су веома сложени, њихови страхови, љубав, фрустрације, и катактери уопште се одражавају на понашање и размишљање. Кроз овај роман се прожимају бројни симболи, метафоре. Сама имена ликова говоре о карактерним особинама које поседују ( Лукава, Глупина, Омиљени...).

Свет који је Матуте створила овим романом дели се на негостопримљив Исток, леп и богат Југ, док је Север симбол недостижног и страног. Ово је свет фантастке, па тако у њему обитавају и магична бића, попут чаробњака, вештица, гоблина... Описано је веома сликовито, ликови овог дела су саможиви, окрутни, заједљиви, окупирани само својим интересима, док су друго нежни, наивни и крхки. Читаво дело је обојено оваквим крајностима. [5]

Овај роман је награђен националном наградом као један од најбољих романа друге половине 20. века, и тиме је његов неоспориви квалитет потвђен и овековечен.[6]

Ликови уреди

Володиосо и Лукава су краљ и краљица Олара. Ова два лика су колико различити, толико и слични. Обоје су током детињства претрпели трауму. Володиосо је посведиочио тренутку када је његов пијан и окрутан отац, тадашњи краљ Олара, убио своју жену, а Володиосову мајку, након жустре свађе. Док је Лукава изгубила свог оца и брата који су убијени у заседи. Обоје у тим тренуцима губе невиност детињства и окрећу се освети. Ова два мотива су једни од најважнијих у овом делу. Поређење невиности које доносити детињсво и окрутности одраслих огледа се управо у ова два лика. Володиосо је човек који се не боји насиља, већ га користи, док се Лукава, као што јој и име каже, користи лукавошћу и препредоношћу како би досла до циља.

Омиљени је Володиосов син и Гудуов полубрат. Он је нежан, праведан, али читавог живота жали за мајком коју је изгубио још као веома мали. Омиљени води живот пун меланхолије, а стиче се утисак да љубав коју осећа продубљује то осећање. У потпуности је предан и одан свом брату, краљу Гудуу. Медјутим, Омиљени се заљубљује у младу, детињасту принцезу, Глупину, Гудуову жену што може угрозити његов однос са братом. Љубав коју Омиљени и Глупина гаје једно према другом свакако представља трачак светлости и наде овог романа.

Гуду је протагониста, фундаментални лик ове приче. Син је Лукаве и Володиоса. По налогу његове мајке, Гуду бива лишен могућности да воли како би током своје владавине имао што мање препрека. Гуду тако постаје прагматичан, одмерен, човек с недовљно емпатије, смео, лукав, неумољив, правичан, самоуверен, веома способан. Како су му све ове особине помогле да прошири границе свог каљевства и да успешно влада, недостатак одећања видно прави празнину у Гудуовом животу.

Опустели рај уреди

„Родила сам се онда кад се моји родитељи више нису волели“. Овом реченицом Ана Марија Матуте започиње свој роман Опустели рај, веома сетну причу о потрази за изгубљеном срећом. Опустели рај је објављен 2008. године у Барселони.

Кратак садржај уреди

Роман прати одрастање девојчице Адријане која ствара свој сопствени рај, у коме су јој пријатељи шофер Пако и фењерџија, иако са њима није прозборила ни реч. У том рају је и један једнорог, леп и бео, који често изађе из таписерије и неприметно протрчи кроз ходник. Адријанин рај је био диван, ту није морала много да говори. Разумела је језик кашика, виљушки, кристала на лустерима. Чинило јој се да јој се ствари обраћају. Свет одраслих је, како се сећала, сматрала незанимљивим, а одрасле удаљеним, неразумљивим и помало смешним џиновима.

Њен прекрасни рај прекида полазак у школу Сен Мор, што означава корак у свет одраслих, од кога се толико скривала. Адријана се не прилагођава строгој школској атмосфери, а не стиче ни другарице, ако их чак и не презире. Њихов свет био јој је стран. За разлику од Адри, њену старију сестру сматрају беспрекорном и примером побожног владања. Сви јој говоре да је лоша. Заспала је на миси, не жели да руча, не игра се са осталим девојчицама. Није као Кристина. Она је лоша. I сама почиње да се осећа одбаченом. Једина особа којој се радује је тетка Едуарда, са којом дели доста сличности. Едуарда не испитује много, успева да је разуме. Она је не осуђује и сматра да у школи Сен Мор владају глупост, незнање и охолост.

Матуте је често писала о темама које су обележиле њен живот, с тога та симболика прожима и овај роман. Како је изјавила пред смрт, развод са мужем ју је доста погодио, па није коинциденција зашто су родитељи главне јунакиње разведени. Лик ћудљиве и јаке жене, каква је Адрина тетка Едуарда у роману, преставља оличење баке наше списатељице, са којом је после болести провела свој живот. Овај роман нам даје двоструки поглед на живот: онај о свету одраслих у којем живе лицемерни Џинови и онај о свету у којем живимо док смо невини, док нам за игру и разумевање нису потребне речи и за којим, што смо старији, све чешће чезнемо. Ово је прича о вечној потрази за изгубљеним рајем.

Што више упознајемо свет Џинова, све би више волели да детињство траје заувек. [7]

Референце уреди