Антагонист (фармакологија)
Антагонист је тип рецепторског лиганда или лека који не изазива биолошки респонс везивањем за рецептор, него блокира или пригушује агонист-посредовани респонс.[1] У фармакологији, антагонисти имају афинитет, али не ефикасност за њихове рецепторе. Њихово везивање онемогућава интеракцију и инхибира функцију агониста или инверзних агониста на рецепторима. Антагонисти дејствују путем везивања за активна места, или за алостерна места на рецепторима. Они исто тако могу да интерагују на местима везивања која нормално не учествују у биолошкој регулацији активности рецептора. Активност антагониста може да буде реверзиблна или иреверзибилна у зависности од трајности комплекса антагониста и рецептора, што је условљено природом везе између антагониста и рецептора. Већина лекова који су антагонисти остварују своју потентност конкуришући ендогеним лигандима или супстратима на структурно-дефинисаним местима везивања на рецепторима.[2] Будући да антагонисти често ометају нормалне везе између неурона, њихова дугорочна, хронична примена је повезана са смрћу неурона, и врло јаки антагонисти се могу сматрати токсичним[3].
Рецептори уреди
Биохемијски рецептори су велики протеински молекули који могу да се активирају везивањем лиганда (попут хормона или лека).[4] Рецептори могу да буду везани за мембрану, да се појаве на мембрани ћелија, или интрацелуларно, на пример на нуклеусу или митохондријама. Везивање је последица нековалентних интеракција на местима везивања на рецептору између рецептора и његових лиганда. Рецептор може да садржи једно или више места везивања за различите лиганде. Везивање за активно место на рецептору директно регулише активацију рецептора.[4] Активност рецептора такође може бити регулисана везивањем лиганда на друга места на рецептору, попут алостерних места везивања.[5] Антагонисти дејствују путем спречавања агонист-индукованих респонса рецептора. То се може постићи везивањем за активно место или за алостерно место.[6] Сем тога, антагонисти могу да интерагују на местима која нормално не учествују у биолошкој регулацији активности рецептора.[6][7][8]
Термин антагонист је био оригинално кориштен за описивање различитих профила ефеката лека.[9] Биохемијску дефиницију антагониста рецептора су увели Ариенс[10] и Стефенсон[11] 1950-тих. Данашња дефиниција агониста рецептора је базирана на моделу попуњености рецептора. То сужава дефиницију антагонизма на само она једињења која имају супротне активности на једном рецептору. За агонисте се сматра да укључују појединачни ћелијски респонс везивањем за рецептор, и да тако иницирају биохемијски механизам промена у ћелији. Антагонист искључују тај респонс блокирањем рецептора. Ова дефиниција је такође у употреби за физиолошке антагонисте, супстанце које имају супротне физиолошке ефекте, али дејствују на различите рецепторе. На пример, хистамин снижава артеријски притисак путем вазодилације дејствујући на хистамински Х1 рецептор, док адреналин повишава артеријски притисак васоконстрикцијом посредованом активацијом β-адренергичког рецептора.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ ГлаxоWеллцоме. „Пхармацологy Гуиде: Ин витро пхармацологy: цонцентратион-респонсе цурвес”.
- ^ Хопкинс АЛ, Гроом ЦР (2002). „Тхе друггабле геноме”. Натуре Ревиеwс. Друг Дисцоверy. 1 (9): 727—30. ПМИД 12209152. С2ЦИД 13166282. дои:10.1038/нрд892.
- ^ Дорпх-Петерсен КА, Пиерри ЈН, Перел ЈМ, Сун З, Сампсон АР, Леwис ДА (2005). „Тхе инфлуенце оф цхрониц еxпосуре то антипсyцхотиц медицатионс он браин сизе бефоре анд афтер тиссуе фиxатион: а цомпарисон оф халоперидол анд оланзапине ин мацаqуе монкеyс”. Неуропсyцхопхармацологy : Оффициал Публицатион оф тхе Америцан Цоллеге оф Неуропсyцхопхармацологy. 30 (9): 1649—61. ПМИД 15756305. С2ЦИД 205679212. дои:10.1038/сј.нпп.1300710.
- ^ а б Кенакин, Терренце П.; Кенакин, Террy (2006). А пхармацологy пример: тхеорy, апплицатион, анд метходс. Амстердам: Елсевиер/Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-370599-0.
- ^ Маy ЛТ, Авлани ВА, Сеxтон ПМ, Цхристопоулос А (2004). „Аллостериц модулатион оф Г протеин-цоуплед рецепторс”. Цурр. Пхарм. Дес. 10 (17): 2003—13. ПМИД 15279541. С2ЦИД 36602982. дои:10.2174/1381612043384303.
- ^ а б Цхристопоулос, А (2002). „Аллостериц биндинг ситес он целл-сурфаце рецепторс: новел таргетс фор друг дисцоверy”. Натуре Ревиеwс. Друг Дисцоверy. 1 (3): 198—210. ПМИД 12120504. С2ЦИД 13230838. дои:10.1038/нрд746.
- ^ Блеицхер КХ, Греен ЛГ, Мартин РЕ, Рогерс-Еванс M (2004). „Лиганд идентифицатион фор Г-протеин-цоуплед рецепторс: а леад генератион перспецтиве”. Цурр Опин Цхем Биол. 8 (3): 287—96. ПМИД 15183327. дои:10.1016/ј.цбпа.2004.04.008.
- ^ Реес С, Морроw D, Кенакин Т (2002). „ГПЦР друг дисцоверy тхроугх тхе еxплоитатион оф аллостериц друг биндинг ситес”. Рецепт. Цханнелс. 8 (5–6): 261—8. ПМИД 12690954. дои:10.1080/10606820214640.
- ^ Негус, СС (2006). „Соме имплицатионс оф рецептор тхеорy фор ин виво ассессмент оф агонистс, антагонистс анд инверсе агонистс”. Биоцхем. Пхармацол. 71 (12): 1663—70. ПМЦ 1866283
. ПМИД 16460689. дои:10.1016/ј.бцп.2005.12.038.
- ^ Ариëнс, ЕЈ (1954). „Аффинитy анд интринсиц ацтивитy ин тхе тхеорy оф цомпетитиве инхибитион. I. Проблемс анд тхеорy”. Арцхивес интернатионалес де пхармацодyнамие ет де тхéрапие. 99 (1): 32—49. ПМИД 13229418.
- ^ Степхенсон, РП (1997). „А модифицатион оф рецептор тхеорy. 1956”. Бр. Ј. Пхармацол. 120 (4 Суппл): 106—20; дисцуссион 103—5. ПМЦ 3224279 . ПМИД 9142399. дои:10.1111/ј.1476-5381.1997.тб06784.x. . ПМЦ 1510558 //www.нцби.нлм.них.гов/пмц/артицлес/ПМЦ1510558. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ) оф тхе оригинал артицле.
