Википедија

Антиклерикализам

Антиклерикализам је опозиција верској власти, типично у друштвеним или политичким стварима. Историјски антиклерикализам углавном се супротстављао утицају римокатоличанства. Антиклерикализам је повезан са секуларизмом који настоји да уклони цркву из свих аспеката јавног и политичког живота, и њену укљученост у свакодневни живот грађана.[1]

Неки су се противили свештенству по основи моралне корупције, институционалних питања и/или неслагања у верском тумачењу, као што је било током протестантске реформације. Антиклерикализам је постао изузетно насилан током Француске револуције, јер су револуционари били сведоци да црква игра кључну улогу у системима угњетавања који су до ње довели. Многи свештеници су убијени, а француске револуционарне владе су покушале да контролишу свештенике чинећи их државним службеницима.

Антиклерикализам се у католичкој Европи појавио током 19. века, у различитим облицима, а касније и у Канади, Куби и Латинској Америци.

Европа уреди

Француска уреди

Револуција уреди

Грађански устав свештенства донесен је 12. јула 1790. године, захтевајући од свих свештеника да се закуну на оданост француској влади, и по аналогији, све више антиклерикалној националној уставотворној скупштини. Сви осим седам од 160 бискупа је одбило заклетву, као и половина парохијских свештеника.[2] Прогон клера и верника био је први покретач побуне; други је регрутација. Свештеници који су одбили да се закуну на оданост су протеривани или затварани, а жене су на путу на мису бивале претучене на улицама.[2]

Антиклерилизам током Француске револуције у почетку је почео нападима на црквену корупцију и богатство вишег клера, акцијом с којом су се могли сложити чак и многи хришћани, будући да је римокатоличка црква имала доминантну улогу у предреволуционарној Француској. Током двогодишњег периода познатог као Владавина терора, епизоде антиклерикализма постале су насилније од било којег у модерној европској историји. Нова револуционарна власт потиснула је цркву; укинута је католичка монархија; национализована је црквена имовина; прогнано 30.000 свештеника, а стотине њих је убијено.[3] Многе цркве су претворене у „храмове разума”, у којима су се одржавале атеистичке службе.[4][5][6][7] Вођено је много научних расправа о томе да ли је покрет био широко мотивисан.[8] Као део кампање за дехристијанизацију Француске, у октобру 1793. године хришћански календар је замењен оним у коме се рачуна од датума револуције, а планирани су и фестивали слободе, разума и врховног бића. Појавили су се нови облици моралне религије, укључујући деистички култ Врховног бића и први успостављени француски државно спонзирани атеистички Култ разума.[9][10][11] Све цркве које нису биле посвећене томе су затворене.[12] У априлу и мају 1794. влада је одобрила поштовање фестивала култа Врховног бића.[12] Када је антиклерикализам постао јасан циљ француских револуционара, контрареволуционари, који су желели да поврате традицију и древни режим су узели оружје у руке, посебно током побуне у Вандеји (1793 до 1796). Локално становништво се често опирало дехристијанизацији и захтевало од свештенства да поново отпочну са службама. На крају су Максимилијан Робеспјер и Комитет јавног спаса осудили кампању дехристијанизације и покушали да успоставе своју сопствену религију, без сујеверја католичанства.[13]

Кад се папа Пије VI заузео против револуције у Првој коалицији (1792–1797), Наполеон Бонапарта је извршио инвазију на Италију (1796).[14] Француске трупе су затвориле папу 1797. године, а он је умро након шест недеља заточеништва.[14] Након промене става, Наполеон је затим поново успоставио католичку цркву у Француској потписивањем Конкордата 1801,[14] и забранио култ Врховног бића. Многе антиклерикалне политике су настављене. Када би наполеонске армије ушле у територију, манастири су често бивали отпуштени, а црквена имовина је секуларизована.[15][16][17][18]

Трећа Република уреди

Даља фаза антиклерикализма догодила се у контексту Треће француске републике и њених неслагања са католичком црквом. Пре Француског закона из 1905. о раздвајању цркава и државе, католичка црква је уживала преференцијални третман од француске државе (формално заједно са јеврејским, лутеранским и калвинистичким мањинским религијама, али у пракси са много већим утицајем од њих). Током 19. века, у јавним школама су углавном радили свештеници као учитељи, и у школама се предавала вера (учитељи су такође морали да воде разред на мису). Током 1881–1882 влада Жила Фера усвојила је законе којима се успоставља бесплатно образовање (1881), као и мандаторно лаичко образовање (1882), што је основа француског јавног образовања. Трећа република (1871–1940) чврсто се успоставила након кризе 16. маја 1877, коју су покренули католички легитимисти који су желели повратак у Ancien Régime.

 
Присилно затварање манастира Гранд Шартрез 1903. године

У 1880. и 1882. години бенедиктински монашки учитељи су ефективно прогнани. Ово није било окончано до 1901. годиен.[19][20][21][22][23]

Закон од 7. јула 1904. који спречава верске конгрегације да подучавају и Закон о раздвајању државе и цркве из 1905. године донети су под владом радикала-социјалисте Емила Комба. Територија Алзас-Лорена није била подвргнута овим законима, јер је тада била у саставу Немачког царства.

У Афери дес Фиша (1904-1905) откривено је да антиклерични министар рата Комбове владе, генерал Луј Андре, одређује промоције на основу француског масонског индекса Великог Оријента о јавним званичницима, уз детаљне наводе ко су били католици и ко је присуствовао миси, са циљем да се спречи њихово напредовање.[24]

Антиклерилизам републиканаца омекшао се након Првог светског рата, кад је католичка десница почела да прихвата републику и секуларизам. Међутим, тема субвенционисаних приватних школа у Француској, које су претежно католичке, док њихови наставници добијају плате од државе, и даље је осетљиво питање у француској политици.

Аустрија (Свето римско царство) уреди

Цар Јозеф II (цар 1765-1790) се супротставио ономе што је назвао „контемплативним” религијским институцијама - повученим католичким институцијама за које је сматрао да не чине ништа позитивно за заједницу.[25] Његова политика према њима укључена је у оно што се назива јозефинизам.

Јозеф је донео декрет према коме аустријски бискупи не могу директно да комуницирају с куријом. Више од 500 од 1.188 манастира у аустро-славенским земљама (и још стотину у Мађарској) је распуштено, а 60 милиона флорина је узела држава. Ово богатство искоришћено је за стварање 1.700 нових парохија и социјалних установа.[26]

Образовање свештеника је исто тако одузето од цркве. Јозеф је основао шест државних „генералних семеништа”. Године 1783, брачни патент третирао је брак као грађански уговор, а не као верску институцију.[27]

Католички историчари тврде да је постојао савез између Јозефа и антиклерикалних слободиних зидара.[28]

Референце уреди

  1. ^ Јосé Мариано Сáнцхез, Антицлерицалисм: а бриеф хисторy (Университy оф Нотре Даме Пресс, 1972)
  2. ^ а б Јоес, Антхонy Јамес Ресистинг Ребеллион: Тхе Хисторy анд Политицс оф Цоунтеринсургенцy 2006 Университy Пресс оф Кентуцкy. Јоес, Антхонy Јамес (18. 8. 2006). Ресистинг Ребеллион: Тхе Хисторy анд Политицс оф Цоунтеринсургенцy. Университy Пресс оф Кентуцкy. стр. 51. ИСБН 978-0-8131-2339-4. 
  3. ^ Цоллинс, Мицхаел (1999). Тхе Сторy оф Цхристианитy. Матхеw А Прице. Дорлинг Киндерслеy. стр. 176–177. ИСБН 978-0-7513-0467-1. 
  4. ^ Хорне, Тхомас Хартwелл; Давидсон, Самуел (21. 11. 2013). Ан Интродуцтион то тхе Цритицал Студy анд Кноwледге оф тхе Холy Сцриптурес (на језику: енглески). Цамбридге Университy Пресс. стр. 30. ИСБН 978-1-108-06772-0. 
  5. ^ Латреилле, А. ФРЕНЦХ РЕВОЛУТИОН, Неw Цатхолиц Енцyцлопедиа в. 5, пп. 972–973 (Сецонд Ед. 2002 Тхомпсон/Гале). ISBN 978-0-7876-4004-0.
  6. ^ Spielvogel (2005):549.
  7. ^ Tallet (1991):1
  8. ^ Tallet, Frank Religion, Society and Politics in France Since 1789 pp. 1-17 1991 Continuum International Publishing
  9. ^ Fremont-Barnes, pp. 119.
  10. ^ McGowan, Dale (7. 9. 2012). Voices of Unbelief: Documents from Atheists and Agnostics. ABC-CLIO. стр. 14. ISBN 9781598849790. „1793 Establishment of the Cult of Reason, an atheistic alternative to Christianity, during the French Revolution. First state-sponsored atheism.” 
  11. ^ Fremont-Barnes, Gregory (2007). Encyclopedia of the Age of Political Revolutions and New Ideologies, 1760-1815: A-L. Greenwood Publishing Group. стр. 237. ISBN 9780313334467. „The cut was a deliberate attempt to counter the unsuccessful efforts at dechristianization, and the atheistic Cult of Reason, which reached its high point in the winter of the previous year.” 
  12. ^ а б Helmstadter, Richard J. (1997). Freedom and religion in the nineteenth century. Stanford University Press. стр. 251. ISBN 9780804730877. 
  13. ^ Censer and Hunt, Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution, pp. 92–94.
  14. ^ а б в Duffy, Eamon (1997). Saints and Sinners, a History of the Popes. Yale University Press in association with S4C. Library of Congress Catalog card number 97-60897. 
  15. ^ Laven, David; Riall, Lucy (фебруар 2000). Napoleon's Legacy: Problems of Government in Restoration Europe - Google Books. ISBN 9781859732496. Приступљено 27. 7. 2013. 
  16. ^ The Churchman - Google Books. 29. 12. 1985. Приступљено 27. 7. 2013. 
  17. ^ Beales, Derek Edward Dawson (24. 7. 2003). Prosperity and Plunder: European Catholic Monasteries in the Age of ... - Derek Edward Dawson Beales - Google Books. ISBN 9780521590907. Приступљено 27. 7. 2013. 
  18. ^ „Notes On Monastero San Paolo: Reentering The Vestibule of Paradise - Gordon College”. Gordon.edu. Архивирано из оригинала 26. 10. 2019. г. Приступљено 27. 7. 2013. 
  19. ^ „Historique I”. St-benoit-du-lac.com. 11. 7. 1941. Приступљено 27. 7. 2013. 
  20. ^ Chadwick, Owen (1998). A History of the Popes: 1830 - 1914 - Owen Chadwick - Google Books. ISBN 978-0-19-826922-9. Приступљено 27. 7. 2013. 
  21. ^   Alston, Cyprian (1907). „Benedictine Order”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 2. New York: Robert Appleton Company. 
  22. ^ Wootton and Fishbourne Архивирано 2008-09-14 на сајту Wayback Machine
  23. ^ „РГМ 2005 ОЦСО”. Цитеауx.нет. 28. 2. 1947. Приступљено 27. 7. 2013. 
  24. ^ Франклин 2006, стр. 9 (фоотноте 26) цитес Ларкин, Маурице. Цхурцх анд Стате афтер тхе Дреyфус Аффаир. стр. 138—41. : „Фреемасонрy ин Франце”. Аустрал Лигхт. 6: 164—72, 241—50. 1905. 
  25. ^   Франз, Х. (1910). „Јосепх II”. Ур.: Херберманн, Цхарлес. Цатхолиц Енцyцлопедиа. 8. Неw Yорк: Роберт Апплетон Цомпанy. 
  26. ^ Океy 2002, стр. 44.
  27. ^ Беренгер 1990, стр. 102.
  28. ^ "Ин Германy анд Аустриа, Фреемасонрy дуринг тхе еигхтеентх центурy wас а поwерфул аллy оф тхе со-цаллед партy, оф "Енлигхтенмент" (Ауфклаерунг), анд оф Јосепхинисм" Грубер 1909

Литература уреди

  • Беевор, Антонy (2006), Тхе Баттле Фор Спаин; Тхе Спанисх Цивил Wар 1936-1939, Лондон: Wеиденфелд & Ницолсон .
  • Беренгер, Јеан (1990), А Хисторy оф тхе Хабсбург Емпире, 1700-1918, Единбургх: Аддисон Wеслеy 
  • де ла Цуева, Јулио (1998), „Религиоус Персецутион, Антицлерицал Традитион анд Револутион: Он Атроцитиес агаинст тхе Цлергy дуринг тхе Спанисх Цивил Wар”, Јоурнал оф Цонтемпорарy Хисторy, XXXIII (3): 355—369, ЈСТОР 261121 
  • стафф, Ецономист (17. 2. 2000), „Тхе пеопле агаинст тхе муллахс”, Тхе Ецономист 
  • Франклин, Јамес (2006), „Фреемасонрy ин Еуропе”, Цатхолиц Валуес анд Аустралиан Реалитиес, Цоннор Цоурт Публисхинг Птy Лтд., стр. 7—10, ИСБН 9780975801543 
  • Гросс, Мицхаел Б. Тхе wар агаинст Цатхолицисм: Либералисм анд тхе анти-Цатхолиц имагинатион ин нинетеентх-центурy Германy (Университy оф Мицхиган Пресс, 2004)
  •   Грубер, Херманн (1909). „Масонрy (Фреемасонрy)”. Ур.: Херберманн, Цхарлес. Цатхолиц Енцyцлопедиа. 6. Неw Yорк: Роберт Апплетон Цомпанy. 
  • Једин, Хуберт; Долан, Јохн; Адриáнyи, Габриел (1981), Хисторy оф тхе Цхурцх: Тхе Цхурцх ин тхе Тwентиетх Центурy, X, Цонтинуум Интернатионал Публисхинг Гроуп, ИСБН 9780860120926 
  • Једин, Хуберт; Репген, Конрад; Долан, Јохн, ур. (1999) [1981], Хисторy оф тхе Цхурцх: Тхе Цхурцх ин тхе Тwентиетх Центурy, X, Неw Yорк & Лондон: Бурн & Оатес 
  • Океy, Робин (2002), Тхе Хабсбург Монарцхy ц. 1765-1918, Неw Yорк: Палграве МацМиллан 
  • Сáнцхез, Јосé Мариано. Антицлерицалисм: а бриеф хисторy (Университy оф Нотре Даме Пресс, 1972)
  • Тхомас, Хугх (1961), Тхе Спанисх Цивил Wар, ???: Тоуцхстоне, ИСБН 0-671-75876-4 .
  • Wиллифорд, Тхомас Ј. (2005), Армандо лос еспиритус: Политицал Рхеториц ин Цоломбиа он тхе Еве оф Ла Виоленциа, 1930–1945, Вандербилт Университy 

Спољашње везе уреди

 
Антиклерикализам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antiklerikalizam&oldid=27676247”