Википедија

Antiklerikalizam

Antiklerikalizam je opozicija verskoj vlasti, tipično u društvenim ili političkim stvarima. Istorijski antiklerikalizam uglavnom se suprotstavljao uticaju rimokatoličanstva. Antiklerikalizam je povezan sa sekularizmom koji nastoji da ukloni crkvu iz svih aspekata javnog i političkog života, i njenu uključenost u svakodnevni život građana.[1]

Neki su se protivili sveštenstvu po osnovi moralne korupcije, institucionalnih pitanja i/ili neslaganja u verskom tumačenju, kao što je bilo tokom protestantske reformacije. Antiklerikalizam je postao izuzetno nasilan tokom Francuske revolucije, jer su revolucionari bili svedoci da crkva igra ključnu ulogu u sistemima ugnjetavanja koji su do nje doveli. Mnogi sveštenici su ubijeni, a francuske revolucionarne vlade su pokušale da kontrolišu sveštenike čineći ih državnim službenicima.

Antiklerikalizam se u katoličkoj Evropi pojavio tokom 19. veka, u različitim oblicima, a kasnije i u Kanadi, Kubi i Latinskoj Americi.

Evropa

uredi

Francuska

uredi

Revolucija

uredi

Građanski ustav sveštenstva donesen je 12. jula 1790. godine, zahtevajući od svih sveštenika da se zakunu na odanost francuskoj vladi, i po analogiji, sve više antiklerikalnoj nacionalnoj ustavotvornoj skupštini. Svi osim sedam od 160 biskupa je odbilo zakletvu, kao i polovina parohijskih sveštenika.[2] Progon klera i vernika bio je prvi pokretač pobune; drugi je regrutacija. Sveštenici koji su odbili da se zakunu na odanost su proterivani ili zatvarani, a žene su na putu na misu bivale pretučene na ulicama.[2]

Antiklerilizam tokom Francuske revolucije u početku je počeo napadima na crkvenu korupciju i bogatstvo višeg klera, akcijom s kojom su se mogli složiti čak i mnogi hrišćani, budući da je rimokatolička crkva imala dominantnu ulogu u predrevolucionarnoj Francuskoj. Tokom dvogodišnjeg perioda poznatog kao Vladavina terora, epizode antiklerikalizma postale su nasilnije od bilo kojeg u modernoj evropskoj istoriji. Nova revolucionarna vlast potisnula je crkvu; ukinuta je katolička monarhija; nacionalizovana je crkvena imovina; prognano 30.000 sveštenika, a stotine njih je ubijeno.[3] Mnoge crkve su pretvorene u „hramove razuma”, u kojima su se održavale ateističke službe.[4][5][6][7] Vođeno je mnogo naučnih rasprava o tome da li je pokret bio široko motivisan.[8] Kao deo kampanje za dehristijanizaciju Francuske, u oktobru 1793. godine hrišćanski kalendar je zamenjen onim u kome se računa od datuma revolucije, a planirani su i festivali slobode, razuma i vrhovnog bića. Pojavili su se novi oblici moralne religije, uključujući deistički kult Vrhovnog bića i prvi uspostavljeni francuski državno sponzirani ateistički Kult razuma.[9][10][11] Sve crkve koje nisu bile posvećene tome su zatvorene.[12] U aprilu i maju 1794. vlada je odobrila poštovanje festivala kulta Vrhovnog bića.[12] Kada je antiklerikalizam postao jasan cilj francuskih revolucionara, kontrarevolucionari, koji su želeli da povrate tradiciju i drevni režim su uzeli oružje u ruke, posebno tokom pobune u Vandeji (1793 do 1796). Lokalno stanovništvo se često opiralo dehristijanizaciji i zahtevalo od sveštenstva da ponovo otpočnu sa službama. Na kraju su Maksimilijan Robespjer i Komitet javnog spasa osudili kampanju dehristijanizacije i pokušali da uspostave svoju sopstvenu religiju, bez sujeverja katoličanstva.[13]

Kad se papa Pije VI zauzeo protiv revolucije u Prvoj koaliciji (1792–1797), Napoleon Bonaparta je izvršio invaziju na Italiju (1796).[14] Francuske trupe su zatvorile papu 1797. godine, a on je umro nakon šest nedelja zatočeništva.[14] Nakon promene stava, Napoleon je zatim ponovo uspostavio katoličku crkvu u Francuskoj potpisivanjem Konkordata 1801,[14] i zabranio kult Vrhovnog bića. Mnoge antiklerikalne politike su nastavljene. Kada bi napoleonske armije ušle u teritoriju, manastiri su često bivali otpušteni, a crkvena imovina je sekularizovana.[15][16][17][18]

Treća Republika

uredi

Dalja faza antiklerikalizma dogodila se u kontekstu Treće francuske republike i njenih neslaganja sa katoličkom crkvom. Pre Francuskog zakona iz 1905. o razdvajanju crkava i države, katolička crkva je uživala preferencijalni tretman od francuske države (formalno zajedno sa jevrejskim, luteranskim i kalvinističkim manjinskim religijama, ali u praksi sa mnogo većim uticajem od njih). Tokom 19. veka, u javnim školama su uglavnom radili sveštenici kao učitelji, i u školama se predavala vera (učitelji su takođe morali da vode razred na misu). Tokom 1881–1882 vlada Žila Fera usvojila je zakone kojima se uspostavlja besplatno obrazovanje (1881), kao i mandatorno laičko obrazovanje (1882), što je osnova francuskog javnog obrazovanja. Treća republika (1871–1940) čvrsto se uspostavila nakon krize 16. maja 1877, koju su pokrenuli katolički legitimisti koji su želeli povratak u Ancien Régime.

 
Prisilno zatvaranje manastira Grand Šartrez 1903. godine

U 1880. i 1882. godini benediktinski monaški učitelji su efektivno prognani. Ovo nije bilo okončano do 1901. godien.[19][20][21][22][23]

Zakon od 7. jula 1904. koji sprečava verske kongregacije da podučavaju i Zakon o razdvajanju države i crkve iz 1905. godine doneti su pod vladom radikala-socijaliste Emila Komba. Teritorija Alzas-Lorena nije bila podvrgnuta ovim zakonima, jer je tada bila u sastavu Nemačkog carstva.

U Aferi des Fiša (1904-1905) otkriveno je da antiklerični ministar rata Kombove vlade, general Luj Andre, određuje promocije na osnovu francuskog masonskog indeksa Velikog Orijenta o javnim zvaničnicima, uz detaljne navode ko su bili katolici i ko je prisustvovao misi, sa ciljem da se spreči njihovo napredovanje.[24]

Antiklerilizam republikanaca omekšao se nakon Prvog svetskog rata, kad je katolička desnica počela da prihvata republiku i sekularizam. Međutim, tema subvencionisanih privatnih škola u Francuskoj, koje su pretežno katoličke, dok njihovi nastavnici dobijaju plate od države, i dalje je osetljivo pitanje u francuskoj politici.

Austrija (Sveto rimsko carstvo)

uredi

Car Jozef II (car 1765-1790) se suprotstavio onome što je nazvao „kontemplativnim” religijskim institucijama - povučenim katoličkim institucijama za koje je smatrao da ne čine ništa pozitivno za zajednicu.[25] Njegova politika prema njima uključena je u ono što se naziva jozefinizam.

Jozef je doneo dekret prema kome austrijski biskupi ne mogu direktno da komuniciraju s kurijom. Više od 500 od 1.188 manastira u austro-slavenskim zemljama (i još stotinu u Mađarskoj) je raspušteno, a 60 miliona florina je uzela država. Ovo bogatstvo iskorišćeno je za stvaranje 1.700 novih parohija i socijalnih ustanova.[26]

Obrazovanje sveštenika je isto tako oduzeto od crkve. Jozef je osnovao šest državnih „generalnih semeništa”. Godine 1783, bračni patent tretirao je brak kao građanski ugovor, a ne kao versku instituciju.[27]

Katolički istoričari tvrde da je postojao savez između Jozefa i antiklerikalnih slobodinih zidara.[28]

Reference

uredi
  1. ^ José Mariano Sánchez, (1972). Anticlericalism: a brief history. University of Notre Dame Press. 
  2. ^ а б Joes, Anthony James Resisting Rebellion: The History and Politics of Counterinsurgency 2006 University Press of Kentucky. Joes, Anthony James (18. 8. 2006). Resisting Rebellion: The History and Politics of Counterinsurgency. University Press of Kentucky. стр. 51. ISBN 978-0-8131-2339-4. 
  3. ^ Collins, Michael (1999). The Story of Christianity. Mathew A Price. Dorling Kindersley. стр. 176–177. ISBN 978-0-7513-0467-1. 
  4. ^ Horne, Thomas Hartwell; Davidson, Samuel (21. 11. 2013). An Introduction to the Critical Study and Knowledge of the Holy Scriptures (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 30. ISBN 978-1-108-06772-0. 
  5. ^ Latreille, A. FRENCH REVOLUTION, New Catholic Encyclopedia v. 5, pp. 972–973 (Second Ed. 2002 Thompson/Gale). ISBN 978-0-7876-4004-0.
  6. ^ Spielvogel (2005):549.
  7. ^ Tallet (1991):1
  8. ^ Tallet, Frank Religion, Society and Politics in France Since 1789 pp. 1-17 1991 Continuum International Publishing
  9. ^ Fremont-Barnes, pp. 119.
  10. ^ McGowan, Dale (7. 9. 2012). Voices of Unbelief: Documents from Atheists and Agnostics. ABC-CLIO. стр. 14. ISBN 9781598849790. „1793 Establishment of the Cult of Reason, an atheistic alternative to Christianity, during the French Revolution. First state-sponsored atheism.” 
  11. ^ Fremont-Barnes, Gregory (2007). Encyclopedia of the Age of Political Revolutions and New Ideologies, 1760-1815: A-L. Greenwood Publishing Group. стр. 237. ISBN 9780313334467. „The cut was a deliberate attempt to counter the unsuccessful efforts at dechristianization, and the atheistic Cult of Reason, which reached its high point in the winter of the previous year.” 
  12. ^ а б Helmstadter, Richard J. (1997). Freedom and religion in the nineteenth century. Stanford University Press. стр. 251. ISBN 9780804730877. 
  13. ^ Censer and Hunt, Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution, pp. 92–94.
  14. ^ а б в Duffy, Eamon (1997). Saints and Sinners, a History of the Popes. Yale University Press in association with S4C. Library of Congress Catalog card number 97-60897. 
  15. ^ Laven, David; Riall, Lucy (фебруар 2000). Napoleon's Legacy: Problems of Government in Restoration Europe - Google Books. ISBN 9781859732496. Приступљено 27. 7. 2013. 
  16. ^ The Churchman - Google Books. 29. 12. 1985. Приступљено 27. 7. 2013. 
  17. ^ Beales, Derek Edward Dawson (24. 7. 2003). Prosperity and Plunder: European Catholic Monasteries in the Age of ... - Derek Edward Dawson Beales - Google Books. ISBN 9780521590907. Приступљено 27. 7. 2013. 
  18. ^ „Notes On Monastero San Paolo: Reentering The Vestibule of Paradise - Gordon College”. Gordon.edu. Архивирано из оригинала 26. 10. 2019. г. Приступљено 27. 7. 2013. 
  19. ^ „Historique I”. St-benoit-du-lac.com. 11. 7. 1941. Приступљено 27. 7. 2013. 
  20. ^ Chadwick, Owen (1998). A History of the Popes: 1830 - 1914 - Owen Chadwick - Google Books. ISBN 978-0-19-826922-9. Приступљено 27. 7. 2013. 
  21. ^   Alston, Cyprian (1907). „Benedictine Order”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 2. New York: Robert Appleton Company. 
  22. ^ Wootton and Fishbourne Архивирано 2008-09-14 на сајту Wayback Machine
  23. ^ „RGM 2005 OCSO”. Citeaux.net. 28. 2. 1947. Приступљено 27. 7. 2013. 
  24. ^ Franklin 2006, стр. 9 (footnote 26) cites Larkin, Maurice. Church and State after the Dreyfus Affair. стр. 138—41. : „Freemasonry in France”. Austral Light. 6: 164—72, 241—50. 1905. 
  25. ^   Franz, H. (1910). „Joseph II”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 8. New York: Robert Appleton Company. 
  26. ^ Okey 2002, стр. 44.
  27. ^ Berenger 1990, стр. 102.
  28. ^ "In Germany and Austria, Freemasonry during the eighteenth century was a powerful ally of the so-called party, of "Enlightenment" (Aufklaerung), and of Josephinism" Gruber 1909

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Antiklerikalizam на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antiklerikalizam&oldid=28518653”